U američkoj predsedničkoj kampanji ništa nije sigurno, osim jednog: tabor Hillary Clinton izbegava da govori o novcu koji dobija od naftne industrije. Kada ju je nedavno mlada aktivistkinja Greenpeacea optužila da dobija novac od kompanija koje proizvode fosilna goriva, Clinton je napala kampanju Berniea Sandersa, rekla im da „lažu“ i da joj je „muka od toga“.
Pomisao da taj novac može uticati na postupke Hillary Clinton su „neosnovane i treba da prestanu“, rekla je senatorka Kalifornije Barbara Boxer. To je „nepristojna, presna laž“ koja „ne drži vodu“, izjavio je gradonačelnik Njujorka Bill de Blasio. Kolumnista New York Timesa Paul Krugman je čak otišao tako daleko da je Sandersovom taboru izdao uputstva za „dobro i rđavo ponašanje“. Prvo uputstvo? Prestanite „s insinuacijama da je Hillary Clinton korumpirana“.
Zašto komarca gađati topom? Da li je to pitanje važno ili nije? Najpre nekoliko činjenica. Kampanja Hillary Clinton (pa i njen super PAK) dobila je mnogo novca od zaposlenih i lobista kompanija za proizvodnju fosilnih goriva. Tu je i onih često pominjanih 4,5 miliona dolara koje pominje Greenpeace.
Ali to nije sve. Još mnogo više novca slilo se iz drugih izvora. Na primer, jedan od najistaknutijih i najaktivnijih finansijera kampanje Hillary Clinton je Warren Buffett. Bez obzira na svoj prošarani portfolio, Buffet je do guše u uglju, između ostalog u transportu uglja i najprljavijim termoelektranama na ugalj. Ne treba zaboraviti ni novac koji su kompanije za proizvodnju fosilnih goriva direktno upumpale u Fondaciju Clinton. Poslednjih godina, Fondaciji su novac davali Exxon, Shell, ConocoPhillips i Chevron. Istraživanje koje je sproveo International Business Times (IBT) pokazalo je da su bar dve od tih kompanija učestvovale u lobiranju Stejt departmenta za škriljac u Alberti, ogromna nalazišta prljave nafte. Vodeći klimatolozi kao što je James Hansen ističu da veliki deo tog ugljenika mora ostati pod zemljom, ako ne želimo da izazovemo katastrofalne nivoe zagrevanja atmosfere.
Imaju li te donacije ikakve veze s nalazom istraživanja da je Stejt department na čelu sa Hillary Clinton dao zeleno svetlo za projekat Alberta Clipper, kontroverzni cevovod za ogromne količine škriljčanog bitumena iz Alberte u Viskonsin? „Prema federalnim izveštajima IBT-a o lobiranju“, pišu David Sirota i Ned Resnikoff, „u mesecima neposredno pre odobrenja Stejt departmenta, Chevron i ConocoPhillips, kao i trgovinska asocijacija koju je osnovao ExxonMobil, posebno su lobirali za naftni škriljac”.
Da li su oni doprineli uverenju Hillary Clinton da su cevovodi neškodljivi za životnu sredinu, kao što se izgleda zaključuje u ranim izveštajima Stejt departmenta o naftovodu Keystone XL uprkos mnogim upozorenjima naučnika? Nema dokaza za to – nema pištolja koji se dimi, kao što vole da kažu branioci ove kandidatkinje. Kao što nema dokaza ni za to da je novac koji je njena kampanja dobila od gasnih lobista i finansijera frekovanja uobličio opasno uverenje Hillary Clinton da je frekovanje bezbedno.
Program Hillary Clinton sadrži neke dobre klimatske strategije koje se sigurno ne dopadaju njenim donatorima – zbog toga sektor fosilnih goriva daje mnogo više novca republikancima, koji poriču klimatske promene. Ipak cela ta stvar oko finansiranja njene kampanje sve više zaudara. Zato je odlično što Sandersov tabor ne sluša Krugmanova „uputstva za dobro ponašanje“ i nastavlja da govori o tom novcu u godini kada su klimatske promene izazvale najviše temperature otkada je počelo njihovo beleženje. Predizbori nisu završeni i demokratski glasači treba da znaju što više pre nego što donesu odluku čije ćemo posledice svi dugo trpeti.
Eva Resnick-Day, 26-ogodišnja aktivistkinja koja je razbesnela Hillary Clinton, ima lucidan stav u vezi sa značajem ovih izbora. Odgovarajući na Hillarynu primedbu da ona i njene kolege „nisu sproveli sopstveno istraživanje“, rekla je za Democracy Now!: “Kao pokret smo uradili sopstveno istraživanje i zato toliko strahujemo za budućnost... Naučnici kažu da nam je za suočavanje sa klimatskim promenama ostalo dvostruko manje vremena nego što smo mislili, a onda ćemo dospeti u tačku bez povratka. Zato su mladi ljudi koji će naslediti taj problem i morati njime da se bave strahovito zabrinuti. Ono što se bude događalo u narednih četiri ili osam godina moglo bi da odredi budućnost naše planete i ljudske vrste. Zato smo tu... i postavljamo nezgodna pitanja svim kandidatima: da bismo se uverili da onaj ko pobedi na izborima neće nastaviti po starom, već će se istinski suočiti sa klimatskim promenama i doprineti budućnosti naše planete”.
Ova izjava Resnick-Day dobro objašnjava zašto pred nama nije samo još jedan izborni ciklus i zašto mreža korporativnih veza Hillary Clinton duboko uznemirava, bilo da se pištolj dimi ili ne. Ko god pobedi u novembru, pred njim će biti klimatski zid. Prosto rečeno, vreme nam je isteklo. Sve se odvija brže nego što su naučnici predvideli. Led se brže topi. Nivo okeana brže raste. A to znači da vlade moraju brže da rade. Naučnici nam kažu da se nadljudskom brzinom moramo otarasiti fosilnih goriva da bismo zaštitili – ili bar pokušali da zaštitimo – priobalne gradove, među njima i Njujork. U jednom novom radu sa Oksforda objavljenom u časopisu Applied Energy, kaže se: da bi čovečanstvo imalo 50:50 izgleda da ostvari temperaturne ciljeve postavljene u Parizu, počev od iduće godine nijedna nova elektrana ne bi smela da emituje nimalo ugljendioksida.
To je skoro nemoguće i u najmanju ruku zahteva hvatanje u koštac sa dve najmoćnije industrije na planeti: sa kompanijama fosilnih goriva i bankama koje ih finansiraju. Hillary Clinton je sasvim loš izbor za taj zadatak. Koliko god bila dobra u sukobu sa republikancima, suprotstavljanje moćnim korporacijama kosi se s njenim pogledom na svet, sa svime što ona predstavlja. Drugim rečima, pravo pitanje nije njen korporativni novac već njena duboko prokorporativna ideologija: dobijanje novca od lobista i prihvatanje ogromnih nagrada za govore od banaka njoj izgleda tako prirodno da joj nije jasno zašto se oko toga diže galama.
Da bismo razumeli taj pogled na svet, dovoljno je da pogledamo fondaciju u kojoj Hillary Clinton radi i koja nosi njeno prezime. Misija te fondacije se sažeto može opisati ovako: na našoj planeti ima tako mnogo privatnog bogatstva (dobrim delom zahvaljujući mahnitoj deregulaciji i privatizaciji koju je Bill Clinton započeo tokom svojih mandata) da se svaki, pa i najveći problem na planeti može rešiti ako ubedimo ultrabogataše da svoj sitniš ulože u prave stvari. Naravno, ljudi koji u to mogu da ih ubede su Clintonovi, vrhunski mešetari, uz pomoć svojih slavnih prijatelja.
Problem sa svetom Clintonovih je strukturne prirode: radi se o načinu na koji ti duboko prepleteni odnosi – podmazani razmenom novca, usluga i medijske pažnje – oblikuju njihove politike. Na primer, pod upravom Clintonovih farmaceutske kompanije rade s Fondacijom na obaranju svojih cena u Africi (izbegavajući istinsko rešenje: pre svega promenu sistema patentiranja koji im omogućuje da siromašnima prodaju svoje proizvode po visokim cenama). Hemijska kompanija Dow finansira projekte navodnjavanja u Indiji. (Sada nećemo pominjati njenu povezanost sa bopalskom zdravstvenom katastrofom za koju kompanija još nije preuzela odgovornost.) Na Clintonovoj Globalnoj inicijativi mogul avionskog prevoza Richard Branson svečano je obećao da će potrošiti milijarde za ublažavanje klimatskih promena (gotovo deceniju kasnije još čekamo, a kompanija Virgin Airways se širi).
U svetu Klintonovih svi uvek dobijaju: vlade nižu uspehe, korporacije su pravedne, a slavne ličnosti ozbiljne. I tu je još jedan dobitak: Clintonovi postaju sve moćniji. U središtu ovog pogleda na svet je kanonsko uverenje da promena ne proizlazi iz sukoba sa bogatima i moćnima već iz udruživanja sa njima. Iz perspektive koju je Thomas Frank nedavno nazvao „zemlja novca“, svi najkontroverzniji postupci Hillary Clinton imaju smisla. Zašto da se ne uzme novac od lobista za fosilna goriva? Zašto da se ne uzme više stotina hiljada dolara za govore na večeri Goldman Sachsa? To nije sukob interesa već partnerstvo koje donosi dobit obema stranama – deo večnog ringišpila korporativno-političkog „ja tebi – ti meni“.
O neuspesima klintonovskog filantropskog kapitalizma napisane su knjige. Kada je reč o klimatskim promenama, imamo sve potrebne dokaze da je taj model katastrofa planetarnih razmera. Ta logika je dala svetu smutljiva tržišta ugljeničkim gorivima i sumnjiva namirivanja s njima, umesto čvrste regulative za zagađivače – jer, kao što nam je rečeno, smanjenje emisije ugljendioksida mora da bude „dobitna kombinacija za sve“ i da „pogoduje tržištu“.
Ako sledeći predsednik bude gubio vreme na takve programe, klimatski sat će iscureti. Jedina nada da zbegnemo katastrofu je veoma brzo i široko delovanje. Ako se dobro isplanira, prelazak na postugljeničku ekonomiju može doneti mnoge „dobitke“: ne samo sigurnju budućnost već ogroman broj dobro plaćenih poslova; bolji i jeftiniji javni prevoz; gradove pogodnije za život, kao i rasnu i ekološku pravdu za zajednice koje su na prvoj liniji proizvodnje prljave energije.
Kampanja Bernija Sandersa izgrađena je oko te logike: ne dodvoravanje bogatima da bi odrešili kesu, već povezivanje običnih građana protiv njih, a za strogu regulativu i stvaranje pravednijeg sistema. Sanders i njegove pristalice razumeju ključnu stvar: nema dobitne kombinacije za sve. Da bi se to ostvarilo, kompanije fosilnih goriva, koje su decenijama imale nepristojno visoke profite, moraće da gube i to ne samo poreske povlastice i subvencije, čije smanjenje obećava Hillary Clinton. Moraće da izgube i dozvole za nove bušotine i kopove, kao i dozvole za naftovode i izvozne terminale koje žele da grade. Moraće da ostave u zemlji fosilna goriva vredna mnogo biliona.
U međuvremenu, ako solarni paneli počnu brzo da niču po krovovima, velika energetska postrojenja izgubiće znatan deo svojih profita, jer će njihove bivše mušterije i same proizvoditi energiju. To će stvoriti mogućnosti za uravnoteženiju ekonomiju i manje račune za energiju – ali, opet naglašavam, neki moćni interesi biće na gubitku (zato je Buffetova termoelektrana na ugalj u Nevadi povela rat protiv solarne energije). Predsednik koji želi da nanese gubitke kompanijama fosilnih goriva i njihovim saveznicima mora biti više nego nekorumpiran: mora biti spreman za glavnu bitku ovog veka – i sasvim siguran u to koja strana mora da pobedi. Dok gledamo demokratske predizbore, jasno nam je ko najbolje može da odgovori na najveći izazov ovog istorijskog trenutka.
Prevela Slavica Miletić
