Moj esej o Grčkoj posle referenduma „Hrabrost beznađa“ prenet je u In These Times pod naslovom „Kako su Aleksis Cipras i Siriza nadigrali Angelu Merkel i evrokrate“, iako u samom tekstu nema toliko optimizma. Mnogi sa levice su me ipak napali zato što ne vidim da je Ciprasovo prihvatanje uslova EU poraz i zato što ne osuđujem Ciprasovu „izdaju“.
Slavoj Žižek
Obrt referendumskog „Ne“ u „Da“ Briselu bio je strahovit udarac, prava katastrofa. Bila je to apokalipsa u oba smisla te reči: uobičajenom (katastrofa) i izvornom (otkrovenje): ugledali smo bazični antagonizam, nerazmrsivi čvor te situacije. Ali komentatori sa levice (i Jürgen Habermas) greše kada sukob između EU i Grčke vide kao sudar tehnokratije i politike. Postupanje EU prema Grčkoj nije tehnokratsko, već političko u najčistijem vidu, kada se politika vodi protiv ekonomskih interesa. Čak je i MMF, pravi predstavnik hladne ekonomske racionalnosti, izjavio da spas Grčke pomoću predloženog paketa pomoći nije ostvariv.
Grčka je tu bila na strani ekonomske racionalnosti, a EU je pokazala ideološku ostrašćenost. Kada su se otvorile grčke banke i berza, došlo je do bekstva kapitala i pada cena na berzi. I to nije bio samo znak nepoverenja u vladu Sirize, već pre nepoverenja u nametnute mere EU, jasna, gruba poruka da – kao što se to danas animistički govori – sam kapital (oličen u telima kao što je MMF) ne veruje u delotvornost evropskog paketa pomoći. (Ali bankarstvo voli pakete pomoći. Veći deo novca datog Grčkoj odlazi u privatne zapadne banke, što znači da Nemačka i druge EU supersile troše novac poreznika za spasavanje sopstvenih banaka, koje su pogrešile dajući loše zajmove. Da ne pominjemo zaradu od bekstva kapitala iz Grčke u Nemačku.)
Kada je obrazlagao svoj glas protiv mera Brisela, bivši ministar finansija Janis Varufakis uporedio je predlog EU sa Versajskim sporazumom, nepravednim međunarodnim ugovorom. Iako je njegovo poređenje tačno, mere EU mi pre liče na sporazum u Brest-Litovsku između sovjetske Rusije i Nemačke početkom 1918, kojim je na zaprepašćenje svojih pristalica boljševička vlada prihvatila surove nemačke zahteve. Tačno je da je sovjetska Rusija pognula glavu, ali joj je to omogućilo da udahne vazduh i ojača. To isto važi za Grčku danas: još nije kraj. Grčko uzmicanje nije poslednja reč jer kriza će se vratiti za nekoliko godina, ako ne i ranije. Zadatak Sirizine vlade je da se spremi za taj trenutak, da strpljivo zauzme pozicije i planira opcije. Politika i u nemogućim uslovima otvara minimalni prostor za pripremu budućih aktivnosti.
U tome je paradoks: iako plan spasa neće uspeti, ne treba gubiti živce i povlačiti se, već se treba pripremiti za sledeću krizu. Zašto? Zato što Grčka očigledno nije bila spremna za brutalni pritisak EU – a sledeći put to mora biti. Do sada je vlada Sirize radila bez kontrole nad državnim aparatom od dva miliona zaposlenih. Policija i sudstvo pripadaju desnici, a državna administracija je deo korumpirane klijentelističke mašine. Ako dođe do grexita (što je ogroman posao), Siriza će morati da se osloni na tu kabastu državnu mašineriju, kao i u slučaju da unutar evrozone ostvari monetarnu autonomiju, što je još napornije. (Za to se zalagao Varufakis: vraćanje monetarne autonomije zamenjivanjem evra paralelnom valutom.)
Trn u oku evrozone
Grexit je plan neprijatelja. Po nekim glasinama, Schäuble je nudio milijarde samo da Grčka napusti evrozonu. Vlada Sirize ima nevolju da predvodi jednu zemlju evrozone. Na portalu Open Democracy, Statis Gurguris primećuje: „Međunarodni značaj ovog događaja i žestina otpora proizlaze iz činjenice da je Grčka u evrozoni. Da nije, koga bi posle Hladnog rata bilo briga što je u nekoj maloj zemlji na vlast došla levičarska vlada i vratila drahmu?“
Koji manevarski prostor preostaje vladi Sirize, svedenoj na sprovođenje politike svojih neprijatelja? Da li bi bilo bolje da se povuče, nego da sprovodi politiku suprotnu svom programu? To bi bio lak potez, verzija onoga što Hegel naziva „lepom dušom“: pozicija moraliste koji kritikuje realnost sa udobne distance zanemarujući da joj i sam pripada. Kao što kaže Etienne Balibar, Siriza pre svega mora da kupuje vreme, a sile EU čine sve da joj to uskrate saterujući je u ćošak i iznuđujući od nje brzu odluku: ili kapitulacija (odlazak sa vlasti i dolazak „apolitične“ ekspertske vlade nacionalnog jedinstva) ili grexit. Zašto je Sirizi potrebno vreme? Ne samo zato da bi se pripremila za sledeću krizu. Njen osnovni zadatak nije evro niti izmirivanje računa sa EU, već radikalna reorganizacija grčkih društvenih i političkih institucija ogrezlih u korupciji. „Vanredni problem Sirize“, piše Gurguris, „sa kojim se ne bi suočila nijedna druga politička partija u vladi, bio je menjanje unutrašnjih institucionalnih okvira u uslovima spoljašnjeg institucionalnog napada“ – sličan onome koji je u ranom 19. veku imala Nemačka pod francuskom okupacijom.”
Grčka se sada suočava sa „mogućnošću vladavine levice“, to jest sa tvrdom realnošću smisla vladavine radikalne levice u svetu globalnog kapitala. Koje su opcije ove vlade? Očigledni kandidati – opšta socijaldemokratizacija, državni socijalizam, povlačenje iz države i oslanjanje na društvene pokrete – više nisu rešenje. Prva dva pripadaju dobu pre nove faze globalnog kapitalizma. Vreme države blagostanja je isteklo i povratak u zlatno doba socijademokratije nije rešenje za levicu. Što se tiče trećeg kandidata, prava novost koju je donela vlada Sirize je to što je ona događaj u domenu vladanja: na vlast je došla levica koja nije komunistička levica stare škole.
Nova levica treba da napusti svoju omiljenu retoriku delovanja na distanci od države. Ona treba da hrabro preuzme odgovornost za blagostanje svih ljudi i da napusti svoj „kritički“ stav perverznog zadovoljstva u sofisticiranim objašnjenjima zašto je svaka akcija nemoguća.
Vlada Sirize je suočena sa realno teškim izborom koji zahteva brutalno pragmatične odluke, a ne sa principijelnim izborom između delovanja i oportunizma. Optužbe o “izdaji” Sirize zamagljuju prava pitanja: kako se suočiti sa današnjim kapitalom, kako vladati, kako upravljati državom, „narodom“?
Lako je reći, kao Gurguris, da Siriza nije samo partija na vlasti, već proizvod široke društvene mobilizacije i društvenih pokreta: “Siriza je labava, u sebi protivrečna i antagonistička koalicija levih misli i praksi, u velikoj meri zavisna od kapaciteta različitih društvenih pokreta, temeljno decentralizovana i vođena aktivizmom mreža solidarnosti u širokoj sferi delovanja iznad klasnih sukoba: aktivizmom roda i seksualnosti, imigrantskim pitanjima, antiglobalizacijskim pokretima, zastupanjem građanskih i ljudskih prava itd.”
U redu. Ali ostaje pitanje: kako oslanjanje na građansko samoorganizovanje utiče – ili bi trebalo da utiče – na vođenje države?
U eseju „Izdaja Grčke“, objavljenom u London Review of Books, Tariq Ali kaže: “Početkom meseca slavili su „Ne“ na referndumu. Bili su spremni na još žrtava, da rizikuju sa životom van evrozone. Siriza im je okrenula leđa. Dvanaesti jul 2015, kada je Cipras prihvatio uslove EU, biće zapamćen kao 21. april 1967 (dan kada su grčki generali izveli državni udar).”
Posle ostavke na položaj ministra finansija, Varufakis je rekao: “Oružje vojnog državnog udara i razbijanja demokratije bili su tenkovi. Ovoga puta su to banke. Strane sile iskoristile su banke da preuzmu vlast. Razlika je u tome što one sada preuzimaju celokupnu javnu imovinu.”
Poređenje 2015. i 1967. je ubedljivo, ali duboko pogrešno. Da, tenkovi i banke se u engleskom jeziku rimuju: Grčka je sada de facto pod finansijskom okupacijom, suverenitet joj je drastično smanjen, Trojka odobrava svaki vladin predlog pre nego što ode u skupštinu.
Ali u Grčkoj se kontrolišu ne samo finansijske odluke, već i finansijske činjenice. (Varufakis nije imao pristup podacima iz sopstvenog ministarstva – i sada ga grčko pravosuđe optužuje za izdaju zato što je pokušao da ih hakuje.) Na povredu je dodata uvreda: sve dok demokratski izabrana vlada poštuje ta pravila, ona dobrovoljno obezbeđuje demokratsku masku finansijskom diktatu. (Kao i sa optužbama Varufakisa za izdaju, na delu je čista opscenost: mada su tokom poslednjih decenija nestale milijarde, i mada je država fabrikovala finansijske izveštaje, nije optužen niko osim novinara koji je objavio imena vlasnika nezakonitih računa u stranim bankama. Varufakis je po kratkom postupku optužen pod smešnim izgovorom. Ako u priči o grčkoj krizi postoji autentičan junak, to je Varufakis.)
Grexit bi bio bolji?
Da li je onda trebalo rizikovati i odlučiti se za grexit? Tu se srećemo sa iskušenjem velikog događaja – da u teškoj situaciji izvršimo ludački čin, učinimo nemoguće, preuzmemo rizik i istupimo po svaku cenu, uz obrazloženje da „ne može biti gore od ovoga“. Problem je u tome što može biti mnogo gore, a moguć je i društveni i humanitarni kolaps. Ključno pitanje glasi: da li je zaista postojala objektivna mogućnost za emancipatorski čin povlačenja svih političko-ekonomskih posledica referendumskog „Ne“? Kada Alain Badiou govori o emancipatorskom Događaju, on uvek naglašava da njegovo događanje zapravo nije sam Događaj – Događaj nastaje retroaktivno, iz svojih posledica, zahvaljujući teškom i strpljivom „radu ljubavi“ onih koji se za njega bore, koji su mu verni u svom delovanju.
Zato bi trebalo da se okanemo dihotomije „normalnog“ toka stvari i prelomnog, izuzetnog događaja. Ovako glasi ta priča: uronjeni smo u svoje dnevne brige i rituale, a onda se, kao neko sekularno čudo, dešava emancipatorska društvena eksplozija. Ako smo verni tom Događaju, ceo naš život se menja, predajemo se „radu ljubavi“ i upisujemo Događaj u svoju stvarnost. Onda on presušuje, a mi se vraćamo normalnom toku stvari.
Šta ako istinsku moć društveno-političkog Događaja treba meriti upravo njegovim nestajanjem – stepenom u kome je on izbrisan, a „normalni“ život ipak promenjen?
Vratimo se Grčkoj: lako je nabrajati junačke podvige koji obećavaju krv, znoj i suze, ponavljati mantru da autentična politika znači odbacivanje stega mogućeg i odvažno stupanje u nemoguće, ali šta bi to značilo u slučaju grexita?
Opcije
Prvo, ne zaboravimo da referendum nije bio izjašnjavanje o evru (75% grčkih građana bi radije ostalo u evrozoni) niti o ostajanju u EU. Pitanje je glasilo: „Želite li da se ova situacija nastavi ili ne?“ To znači da se rezultat ovog referenduma ne može tumačiti kao spremnost grčkih građana da izdrže nove žrtve i još veću patnju kako bi potvrdili svoj suverenitet. Glas za „Ne“ je bio glas protiv nastavljanja postojeće situacije, to jest protiv štednje, bede itd. Bio je to zahtev za boljim životom, a ne spremnost na veću žrtvu. Svaka dodatna patnja nosi opasnost rasta nezadovoljstva vladom Sirize, pa i pobune. (I uopšte, motiv „spremnosti na ogromnu patnju“ krajnje je problematičan.)
Drugo, zar u slučaju grexita grčka država ne bi morala da nametne niz mera (nacionalizacija banaka, veći porezi itd) koje bi bile puko oživljavanje stare ekonomske politike nacionalnog suvereniteta i državnog socijalizma: ovo su tri glavne tačke Sirizine Leve platforme protiv štednje, u kojem se nabraja niz „apsolutno ostvarivih“ mera:
“1. Radikalna reorganizacija bankarskog sistema, njegova nacionalizacija pod kontrolom društva i njegovo preusmeravanje na rast.
2. Potpuno odbacivanje fiskalne štednje (primarni viškovi i uravnoteženi budžet) kako bi se uspešno prevazišla humanitarna kriza, pokrile socijalne potrebe, rekonstruisala socijalna država i ekonomija izvukla iz začaranog kruga recesije.
3. Implementacija početnih procedura koje vode napuštanju evra i otpis većeg dela duga. Postoje apsolutno održiva rešenja koja mogu voditi novom ekonomskom modelu usmerenom na proizvodnju, rast i promenu društvene ravnoteže snaga u korist radničke klase i naroda.”
I dva preciznija stava:
“Izrada razvojnog plana zasnovanog na javnim investicijama, koji bi, međutim, uporedo dopuštao i privatne investicije. Grčkoj je potreban nov i produktivan odnos između javnog i privatnog sektora da bi se krenulo putem održivog razvoja. Ostvarenje tog projekta postaće moguće kada se ponovo uspostavi likvidnost u sprezi sa nacionalnom štednjom.
Preuzimanje kontrole nad domaćim tržištem i uvoznom robom revitalizovaće mala i srednja preduzeća, koja su i dalje kičma grčke ekonomije, i osnažiti njihovu ulogu. Istovremeno, izvoz će biti stimulisan uvođenjem nacionalne valute.”
U svemu ovome teško je videti išta drugo osim običnog skupa intervencionističkih mera države: povratak nacionalnoj valuti, štampanje novca, finansiranje velikih javnih radova, podržavanje domaće industrije. Takve mere, ako se ispravno primene, mogu proizvesti rezultate – ali da li bi to bilo delotvorno u današnjoj Grčkoj, opterećenoj ogromnim spoljnim dugom, ne samo državnim, već i dugom privatnih pojedinaca i kompanija (koji se ne može otpisati a da se ne prekinu veze tih pojedinaca i kompanija sa inostranim partnerima), sa ekonomijom integrisanom u zapadnu Evropu i od nje zavisnom, koja se oslanja na uvoz hrane, industrijskih i medicinskih proizvoda? Drugim rečima, u kom to prostoru izvan Evrope bi se Grčka našla? U prostoru Belorusije i Kube? To su pitanja sa kojima tek treba da se suoče 25 grčkih poslanika koji su bili članovi Leve platforme, a zatim napustili Sirizu i formirali Partiju narodnog jedinstva.
Kao što je nedavno napisao Paul Krugman, mora se priznati da niko ne zna kakve bi bile posledice grexita – ta teritorija ne postoji ni na jednoj mapi. Ali jedna stvar je ipak jasna, kaže Gurguris: „Grexit je drugo ime za politiku nacionalne nezavisnosti“. Ne čudi me što neki pobornici Leve platforme pribegavaju krajnje problematičnoj i (meni) neprihvatljivoj karakterizaciji sopstvenog stava kao „nacionalnog populizma“. (Ispada da se moraju odbaciti oba optimistička mita, mita Leve platforme o postojanju jasnog, racionalnog puta u grexit i novi prosperitet, i obrnutog mita – koji zastupa i Jeffrey Frankel – da doslednim sprovođenjem plana spasavanja Cipras može postati novi Lula).
Dakle, izbor nikada nije bio „grexit ili kapitulacija“. Postoji treća opcija. Vlada Sirize nalazi se u neobičnoj situaciji – mora da radi ono čemu se suprotstavlja. Treća opcija nije ni kapitulacija ni rizik grexita, već ostanak u evrozoni, vođenje gerilskog rata protiv nje i strpljivo zauzimanje strateških položaja. Istrajati bez vere u planove EU, to je istinska hrabrost. Zato pravi, opasni neprijatelji Sirize nisu bivši članovi Leve platforme, već oni koji „iskreno“ doživljavaju poraz i zaista žele da odigraju kartu EU.
Kao što mi je rekao Varufakis, ta opasnost postaje jasna kada se sagleda dejstvo kapitulacije na samu Sirizu:
“[Kapitulacija je] deradikalizovala ljude koji su ostali u ministarstvima. Oni su onesposobljeni ili bezvoljni da planiraju sledeću krizu (kako ne bi uznemirili Trojku). Trojka ih drži kao zamorčiće na pokretnoj traci, tera ih da sve brže trče i sprovode njene otrovne mere. Oni će uskoro biti kooptirani i nesposobni za takvo planiranje. I jedna suštinska napomena: Trojka lukavo insistira na zakonodavstvu koje širi njene feude unutar grčke države. Tako je jedinice za borbu protiv utaje poreza sada preuzeo Opšti sekretarijat javnih prihoda (za koji sam dokazao da je pod kontrolom Trojke), da vladi ne bi ostao nijedan instrument za borbu protiv oligarha koji izvrdavaju plaćanje poreza. Slično je i sa privatizacijama. Trojka osniva nove „organe“ nad kojima ima potpunu kontrolu.”
Da li je ostalo imalo nade? Istinsko čudo ove situacije i jedan od malobrojnih izvora skromne nade jeste to što, uprkos kapitulaciji pred Briselom, oko 70% grčkih glasača po svemu sudeći i dalje podržava vladu Sirize. Zašto? Zato što većina smatra da vlada Sirize radi pravu stvar u nemogućoj situaciji. Zato je Cipras doneo ispravnu odluku kada je dao ostavku i raspisao izbore – u nadi da će se vratiti na vlast jači nego ikada.
Ovde nema jasnog a priori odgovora. O bilo kojoj odluci može se suditi samo naknadno, po njenim posledicama. Može se pokazati da je kapitulacija Sirize upravo to i ništa više, što bi omogućilo potpunu reintegraciju Grčke u EU kao skrušene članice koja je bankrotirala. Isto tako postoji opasnost da se grexit pretvori u katastrofu ogromnih razmera. Treba se plašiti ne samo mogućnosti daljeg stradanja grčkih građana, već i velikog poraza levice koji bi je diskreditovao na mnogo godina – i omogućio preživelim levičarima da se vajkaju kako je njihov poraz još jedan dokaz pokvarenosti kapitalizma.
nthesetimes.com/, 24.08.2015.
Prevela Slavica Miletić
