Većina nas je sklona da tokom telefonskog razgovora crtka nešto na obližnjem papiru, igra se olovkom tokom dosadnog predavanja, tapka prstima po stolu dok nešto čeka. Sasvim normalno ponašanje i za decu i za odrasle, kojima izražavamo nemir ili nervozu, pokušavamo da se skoncentrišemo ili odagnamo dosadu. Mnogi ipak postavljaju pitanje- zašto to radimo, šta to znači i šta nam govori o ličnosti osobe koja ovo ponašanje izražava u većoj meri?
Englezi imaju prikladnu reč- fidgeting behavior, a mi možemo da se zadovoljimo slobodnim prevodom- nemirno ponašanje, vrpoljenje ili preciznije, nemirne ruke, nemirne noge. Ispoljava se na bezbroj načina i ovakva aktivnost je uvek van konteksta i bez ikakve veze sa situacijom ili zadatkom koji u tom trenutku obavljamo. Nekada imamo potrebu da bilo koji predmet u blizini držimo u ruci- igračku, olovku, nakit, šnalu, šolju, upaljač. U tom slučaju, pretpostavljamo da samo pomeranje i manipulisanje predmetima reguliše i balansira senzorni sistem umanjujući stres, nemir ili nervozu. Na istom tragu je i grickanje noktiju, uvrtanje kose, brisanje nevidljivih mrvica sa stola, grickanje vrha olovke, škljocanje olovkom, odlepljivanje etikete sa plastične flaše, cupkanje nogom, konstantno proveravanje telefona. Smatra se da je i slušanje muzike u pozadini, auditivno izražavanje istog ponašanja, kao i žvakanje žvakaće gume. Neretko postaje i ometajuća navika koje se teško oslobađamo.
Vrpoljenje bilo koje vrste može biti indikator unutrašnje tenzije, frustracije, neprijatnosti, nervoze, pa se posmatra kao kompenzatorna aktivnost. Robert Burns je recimo crtkanje tj tzv doodles koristio za procenu emocionalnih problema svojih klijenata. Povezivalo se i sa tipom A ličnosti. Pošto ih karakteriše brzina, takmičarski duh i agresivnost, logično je bilo da više izražavaju telesni nemir. Jedno istraživanje je pokazalo da su nemirnim rukama sklonije mršave osobe u odnosu na gojazne- prepostavljalo se čak da imaju brži metabolizam i da upravo ovo ponašanje pomaže prilikom gubitka kalorija.
Izraženije je kod anksioznih ljudi i visoko energičnog temperamenta, a sagovornicima deluju nervozno ili ih percipiraju kao nepristojne i ometajuće. Zato se neko prisetio i kako da unovči ovaj “problem” pa postoje brojni antistres objekti i fidgets koje možete kupiti kao što je antistres loptica. Mogu imati svoju funkciju, ali ključno je da iza ovih ponašanja ne stoji uvek stres i nervoza.
Pol Ekman je u jednu od kategorija neverbalnog ponašanja koja obuhvata suptilne gestove i pokrete tela uvrstio i tzv adaptere, što je u stvari slično vrpoljenju. Adaptere je definisao kao nesvesne pokrete koji umiruju, u koje spadaju recimo pomeranje u stolici, grickanje noktiju i nameštanje odeće. Mogu odavati nezainteresovanost ili nervozu u prisustvu sagovornika, pa su nepoželjni posebno tokom intervjua za posao, ali i on naglašava da nisu uvek odraz anksioznosti.
U svakodnevnoj komunikaciji često se čuje jedno pseudo-psihoanalitičko tumačenje ovakvog ponašanja, koje glasi da je fidgeting u stvari ispoljavanje seksualne frustracije, iako istraživanja pokazuju da ne postoji značajna korelacija sa seksom ili potrebom za uzbuđenjem. Najčešći razlog je mehanizam odbrane po imenu pomeranje– preusmeravanje emocija, koje ne umemo direktno da iskažemo, na telesne pokrete. Zato se ovakvo ponašanje pojačava kada smo ljuti, frustrirani, pod stresom, nestrpljivi ili kada nam je dosadno. Ponekad nam otkriva emociju koja stoji u osnovi: nervozno igranje sa burmom može ukazati na bračne probleme, često podešavanje frizure i dodirivanje kose na nesigurnost vezanu za telesni izgled, grickanje noktiju na osećanje krivice. Dodirivanje predmeta koji stoji ispred nas u stvari može biti postavljanje štita i granice između nas i sagovornika. Kada se mazimo ili gladimo po kosi ili bradi, grlimo sami sebe ili mazimo ruku- pokušavamo da se umirimo.
Potreba da držimo u ruci predmete koji su nam na dohvat ruke ponekad se meša sa autističnim objektom. Međutim, postoji jasna razlika. Autistična deca često drže u ruci ili ustima hladne, metalne predmete zbog senzacija koje proizvode popunjavajući fizičku prazninu. Oni ih štite i čuvaju od imaginarnih pretnji vezanih za spoljašnju sredinu. Podseća na prelazni objekat koji se pojavljuje kod skoro svakog deteta kao zamena za majku, ali je prelazni objekat obično topao i mekan i nijedan drugi ne može da ga zameni (kao na primer, ćebe ili plišani medved). Suština je da autistični objekat nema nikakve veze sa nemirnim rukama i igranjem predmetima u svakodnevnom životu.
Deca sa hiperaktivnim poremećajem su sklona vrpoljenju, posebno u školi, kada nisu u stanju mirno da sede u klupi, i mnogi izveštavaju da im ovakva ponašanja pomažu da se bolje skoncentrišu, fokusiraju i preusmere povišenu energiju. Ali i sva druga deca su češće nemirna kada dugo sede u klupama. Koliko god se profesori i nastavnici bunili da im ometaju nastavu, prema rezultatima jednog istraživanjima, deca koja izražavaju nemirno ponašanje mnogo brže uče od onih koja mirno sede. Uz to, mnogo se lakše sete odgovora koji im je na “vrh jezika” kada su u mogućnosti da pomeraju ruke. Prema hipotezi o kognitivnom opterećenju, kada se nosimo sa kompleksnim mislima i problemima, deo tog tereta prenosimo na pokret tako da se lakše usredsredimo na mentalne procese.
Ne treba se uvek pridržavati površnih tumačenja neverbalnog ponašanja. Koliko god bilo iritantno, nije svako vrpoljenje ometajuće i negativnog predznaka, očigledno nam često pomaže da se bolje fokusiramo i skoncentrišemo na zadatak pa i umanjimo tenziju. A koje je skriveno značenje uvrtanja kose i igranja sa olovkom- pre svega je individualna stvar.
Autor: Sanja Dutina/PSIHOBRLOG
