Radnja ovog filma poslužila nam je kao uvod u priču o stereotipnim, holivudskim prikazima amnezije. Možda je bolje reći- o zabludama koje šire, jer filmovi široj javnosti donekle služe i kao izvor informisanja, hteli to ili ne.
Autor: Sanja Dutina
U filmu “Overboard”(1987), sebična i razmažena milionerka Džoana (Goldi Hon) pada sa svoje jahte, i usled pretrpljenog šoka i udarca u glavu, gubi sećanje na svoju prošlost. Ne seća se čak ni sopstvenog imena. Din (Kurt Rasel) kao bivši radnik kojem se zamerila, odlučuje da se osveti tako što je dovodi u svoju porodicu i uverava da je njegova žena i majka četvoro dece. Kako to u romantičnim komedijama biva, Džoana se vremenom prilagođava, postaje topla, brižna i rađa se ljubav između nje i Dina. Međutim, pronalazi je njen pravi muž i čim ga ugleda, kao ponovni udarac u glavu, Džoani se sećanja odjednom u potpunosti vraćaju. Srećan kraj je ipak obezbeđen time što Džanina promena ličnosti ostaje trajna i shvata da je njeno mesto ipak uz neuglednog Dina.
Radnja ovog filma poslužila nam je kao uvod u priču o stereotipnim, holivudskim prikazima amnezije. Možda je bolje reći- o zabludama koje šire, jer filmovi široj javnosti donekle služe i kao izvor informisanja, hteli to ili ne. 1945. godina se navodi kao Zlatno doba amnezije na filmu, a baš te godine je izašao i prvi veliki film na tu temu u kombinaciji sa psihoanalizom- Hičkokov “Spellbound”. Ništa se mnogo nije promenilo ni danas, pa pitanja “Ko sam ja?? Gde se ovo nalazim? Ko ste vi?” ostaju kao prve asocijacije na filmski gubitak pamćenja.
Filmovi gube iz vida da postoji nekoliko tipova amnezije.
Goldi Hon u filmu “Overboard” pati od retrogradne amnezije. Pacijenti sa ovim tipom amnezije gube sećanje na prošlost, tj na određene događaje koji su prethodili amneziji. U filmovima se najčešće upravo ovo dešava. Nakon povrede glave, kada se probude iz kome ili nesvesti, filmski junaci imaju potpuno izbrisano sećanje na prethodni život, ali pored toga nemaju nikakve druge smetnje u funkcionisanju.
U realnosti, potpuni gubitak sećanja se jako retko dešava, obično postoje bar neke stvari kojih pacijenti mogu da se sete, imaju tzv ostrvca sećanja. Film “The Vow” opisao je slučaj retrogradne amnezije kada Rejčel Mek Adams gubi sećanje na samo poslednjih pet godina svog života, ali su pogrešili u izostavljaju poteškoća koje su bile potrebne kako bi se vratila svakodnevnom funkcionisanju. Još jedan problem je što se kao posledica povrede glave češće javlja anterogradna amnezija- zaboravljanje novih informacija, teškoće u stvaranju novih sećanja. Zanimljivo je da su i pored toga pacijenti u stanju da uspešno savladavaju nove veštine. Najpoznatiji slučaj je pacijent H.M. koji je anterogradnu amneziju razvio nakon operaciju kojom su mu skoro potpuno uklonjeni hipokampus, amigdala i okolni delovi, u cilju kontrolisanja jakih epileptičnih napada.
Amnezični filmski junaci takođe često gube identitet ili doživljavaju potpunu promenu ličnosti, vrednosti i ponašanja, iako u slučaju navedenih tipova amnezije i ličnost i identitet ostaju očuvani. Ovde se amnezija meša sa disocijativnom fugom, koja obično ima izvor u stresnom i traumatičnom događaju i izuzetno je retka. Pacijenti su i dalje u stanju da uče nove informacije i izvode svakodnevne zadatke, uz dodatak zaboravljanja prethodnog života, iako su potpuno nesvesni da su bilo šta zaboravili. Zbunjeni su po pitanju sopstvenog identiteta i usvajaju novi, impulsivno napuštaju kuću i posao, a početak simptoma je obično iznenanad i dramatičan.
U realnosti, amnezija kao posledica udarca u glavu je jako retka.
Iako Holivud više voli da dramatizuje i izvor amnezije pripiše udarcu u glavu, u realnosti ona ima jasnu neurološku ili psihološku osnovu. Anterogradna i retrogradna amnezija se razvijaju kao posledica oštećenja hipokampusa, moždanog udara, hirurških intervencija, infekcija mozga, srčanog udara. Fizička povreda može da ošteti memoriju, recimo u slučaju saobraćajnih nesreća kada se povređeni ne sećaju same nesreće ili nekoliko dana koji su joj prethodili, što je iskorišćeno u filmu “Gothika”. Sama disocijativna fuga ima izvor u kompleksnim neuropsihološkim procesima.
Ponovni udarac u glavu ne može da vrati sećanja.
Ovo je još jedna zabluda, i ako vam deluje kao glupost ili nešto što se koristi samo u crtanim filmovima, varate se. Samo jedan od primera je film “The Maze Runner”, u kojem je dovoljan pad i udarac u glavu da se glavni junak po imenu Thomas priseti svog imena. Izgleda da mnogo ljudi veruje da je ovo stvarno lek za amneziju. Prema istraživanju sprovedenom u Americi 2004. godine, 42% ispitanika je bilo saglasno sa izjavom: “Ponekad je drugi udarac u glavu dovoljan da pomogne osobi da se seti onoga što je zaboravljeno.” To je praktično nemoguće. Ponovni udarac u glavu ne samo da ne leči simptome već usled osetljivosti mozga koju ostavlja prva povreda, druga može biti pogubna. Dakle ne samo da ne leči, već može i da ubije. Još jedan popularno prikazan i manje verovatan način povratka sećanja je susret sa poznatom osobom ili objektom iz prošlosti. Odmah nakon susreta, sećanje se naglo i dramatično vraća. Pacijenti koji boluju od amnezije zahtevaju psihoterapiju, oporavak je postepen a desi se i da nikada ne usledi. Ponekad pomaže hipnoza, kao što u filmu “Trance” hipnoterapeut pomaže Sajmonu koji je usled potresa mozga zaboravio gde je sakrio ukradenu Gojinu sliku.
Inspiracija za filmski lek možda možemo pronaći u slučaju disocijativne fuge, s obzirom da postoji mogućnost da drugi traumatični događaj pomogne, ali nikako udarac u glavu. I ovim pacijentima se u jednom trenutku sećanja vrate, i dalje je nejasno kako, što se može povezati sa naglim filmskim prisećanjem.
Koji je dobar filmski primer amnezije?
Iako greše u nekim osnovnim stvarima, mnogi filmovi bar neke simptome prikazuju prilično verodostojno. The Vow je preskočio nagli povratak sećanja, a mnogi stručnjaci film “Memento” ističu kao najrealniji primer amnezije. Ali ima još jedan, i začudićete se da je u pitanju zabavni crtani junak- ribica Dori iz filma “Finding Nemo”. Dori ima anterogradnu amneziju, poteškoće sa zadržavanjem informacija i formiranjem novih sećanja. Nakon što odluči da pomogne Merlinu, potpuno zaboravi gde je krenula i ko je on, i misli da je prati. Ne pamti imena, izgubljena je i zbunjena. Ne znamo odakle potiče njen problem, mada pominje da je to porodično što je verovatno aluzija na izreku “pamtiš kao zlatna ribica”.
Jasno je zašto je amnezija toliko popularno sredstvo za dostizanje određenih filmski ciljeva. Verovatno je najdramatičniji i najubedljivi način da se bave problemom identiteta, da omoguće novi početak i da dođe do obrta kada loši junaci postaju dobri i obrnuto. Ipak, ostaje pitanje zar amnezija sama po sebi nije dovoljno izazovna i misteriozna da se uklopi onako kako treba, i da ne podstiče dalje zablude u javnosti?
PSIHOBRLOG
