Od proleća 2017. društvene mreže u Venecueli su pune prizora sirotinje i očaja: redovi za hranu, žene koje se otimaju za puter i mleko, deca koja kopaju po kantama za đubre, prazne police u apotekama i radnjama, bolnice bez lekova i minimalnih higijenskih uslova, doktori koji operišu pri svetlu mobilnog telefona, žene koje se porađaju van bolnica. Kao što je nedavno napisao Ricardo Hausmann, ekonomiji Venecuele preti slom bez presedana u zapadnom svetu. U periodu 2013-2017. pad njenog BDP-a bio je veći nego u SAD za vreme Velike depresije, i veći nego na Kubi ili u Rusiji i Albaniji posle pada komunizma.
Reč je o humanitarnoj krizi ogromnih razmera. Do maja 2017. minimalna zarada u Venecueli je pokrivala 12% mesečne potrošačke korpe. Dok ovo pišem, minimalna mesečna zarada je 5 dolara, čime se mogu kupiti dva kilograma mesa i ništa više. Ispitivanje koje su sprovela tri prestižna univerziteta na uzorku od 6.500 domaćinstava pokazalo je da je tokom 2016. godine 74% stanovništva izgubilo u proseku po oko 8 kilograma telesne težine. Smrtnost odojčadi u bolnicama porasla je za čak 100%. Razmahale su se bolesti poput malarije i difterije, gotovo iskorenjene u mnogim zemljama, raširile su se bolesti poput čikunguje, zika virusa i denga groznice, koje su do sada bile nepoznate u ovom području. Karakas je danas najopasniji grad na planeti. I sve ovo se dešava u zemlji sa najvećim rezervama nafte na svetu.
Kada sam posetio Venecuelu 2007. i 2008. ništa nije nagoveštavalo kasniju krizu. Karakas je postajao nova prestonica evropske, lationameričke i američke levice. Progresivni mediji kao što su The Guardian, The New Yorker i BBC izveštavali su blagonaklono o Hugou Chávezu, predsedniku zemlje od 1999. do 2013. Govorili su o opasnostima njegovog kulta ličnosti, ali su mu to ipak praštali. Alma Guillermopreito tada beleži da je Chávez “nesumnjivo fascinantan, veoma drag čovek”.
Uprkos sve većim ograničenjima slobode izražavanja i oduzimanju licence vodećoj nezavisnoj radio-televiziji RCTV, neki analitičari, uključujući i britanskog pisca Tariqa Alija, i dalje su tvrdili da je Venecuela najdemokratskija zemlja Latinske Amerike. Već su bili popustljivi prema Kubi, pa im nije smetao autoritarni kubanski model u Venecueli. S pravom su hvalili Chávezove uspehe u smanjivanju siromaštva, ali nisu uviđali štetu koju je njegova administracija istovremeno nanosila proizvodnoj infrastrukturi zemlje – a najviše državnoj naftnoj kompaniji Petróleos de Venezuela (PDVSA).
***
Godine 1998, kao što specijalisti za razvoj Ramón Espinasa i Carlos Sucre primećuju u svojoj nedavnoj studiji venecuelanske naftne industrije,https://growthlab.cid.harvard.edu/" target="_blank" rel="noopener">no. 327, novembar 2016." title="" style="text-decoration-line: none; color: rgb(240, 141, 0);">1 kompanija PDVSA je imala 40.000 zaposlenih i proizvodila 3,4 miliona barela nafte na dan. Predviđalo se da će do kraja prve decenije 21. veka proizvoditi 4,4 miliona barela na dan. Poslovala je autonomno i u skladu sa zakonom svoju zaradu čuvala u centralnoj banci Venecuele. Sa izborom Cháveza sve se promenilo. On je naredio da se osoblje PDVSA zapošljava po kriterijumu političke podobnosti, a da se lationameričkim zemljama naklonjenim njegovoj vladi nafta prodaje ispod cene.
U decembru 2002. zaposleni u toj kompaniji su započeli štrajk. Odgovor vlade bio je ukidanje dela administrativne autonomije kompaniji, kao i poništavanje sporazuma o razmeni koji je propisivao da PDVSA sve strane valute dobijene od prodaje nafte prodaje centralnoj banci i da isključivo sama upravlja tim resursima, nezavisno od budžeta koji je odobrila narodna skupština. Otpušteno je oko 20.000 ljudi, uglavnom stručnjaka. Narednih godina PDVSA postaje superministarstvo: deli hranu, gradi kuće i vodi neke od 1.400 biznisa koje je Chávez počev od 2007. frenetično nacionalizovao. Za vreme njegovog predsedničkog mandata kompanija je zaposlila tri puta više ljudi nego pre 1998. Njena produktivnost je s druge strane značajno opala – proizvodnja je pala na 700.000 barela na dan. Pad je bio delimično maskiran rastom cene nafte koji je počeo 2002. i doživeo vrhunac 2008, kada je cena dostigla visinu od 147 dolara po barelu.
Chávezovi kritičari – bivši gerilci, vođe opozicije, levi intelektualci, radnički i verski lideri, umetnici, biznismeni, studenti, profesori i bivši vojni oficiri – predviđali su šta će se dogoditi. Jedan od njih bio je Espinasa, koji mi je 2008. rekao da će “cene pasti, vlada neće uspeti da obuzda troškove, a proizvodnja nafte neće rasti; kolaps je neminovan, stiže oluja”. Ali prihodi od nafte bili su veliki još 4 godine dok ih je Chávez sve više rasipao. Svake godine deficit u javnom sektoru bio je oko 10% BDP-a. Između 2014. i 2015 – kada su cene nafte pale, Chávez umro, a Nicolás Maduro ga nasledio na mestu predsednika – deficiti su dostigli 20% BDP-a.
Vlada je pravdala ove troškove očekivanjima da će cena nafte nastaviti da raste. Alí Rodríguez Araque, jedan od Chávezovih glavnih savetnika i tadašnji ministar finansija, 2008. je tvrdio da će cena dostići čak 250 dolara po barelu. Da je država sačuvala bar deo zarade iz vremena rasta, kao što je zakon ranije nalagao PDVSA-u, kriza bi bila manja u junu 2014. kada su cene pale. Studije su pokazale da je ušteda mogla da iznosi i 233 milijarde dolara. Ne samo da vlada to nije uspela, već je 6 puta uvećala spoljni dug zemlje, na 172 milijarde dolara, što je Venecuelu učinilo najzaduženijom zemljom na svetu.
U periodu 1999-2017, PDVSA je zaradio 635 milijardi dolara u kešu i proizveo naftu u vrednosti od dodatnih 406 milijardi dolara, a zaradu je koristio da subvencioniše unutrašnje tržište (benzin je u Venecueli praktično besplatan) i nagradi zemlje koje su smatrane politički bliskima režimu. Šta se dogodilo sa preostalim novcem? Jorge Giordani, bivši ministar planiranja koji je 2014. napustio vladu, procenio je da je 300 milijardi dolara prosto ukradeno. Deo novca bačen je na nedovršene megalomanske projekte (železničke linije, započete i neizgrađene mostove), kupovinu ruske vojne opreme, netransparentne i nekontrolisane multimilijarderske javne ustanove poput Venecuelanske banke ekonomskog i socijalnog razvoja i Fonda za nacionalni razvoj, skupe i neproduktivne eksproprijacije, rasipnički uvoz da bi se kompenzovao nedostatak unutrašnje proizvodnje, uvoz luksuzne robe (500.000 kola samo 2006) i sve veće zapošljavanje u javnom sektoru. U periodu 1998-2013. potrošnja je porasla za 60%, dok se proizvodnja jedva povećala.
Iz svega ovoga sledi jasan zaključak: tragedija venecuelanske ekonomije nije posledica pada cena nafte 2014, već istorijskog pada proizvodnje PDVSA-a. Uništavanje ovog preduzeća uspostavilo je obrazac za politizovano, netransparentno i neefikasno upravljanje ostatkom venecuelanske ekonomije, uključujući industriju čelika, poljoprivredu, ribarstvo, transport, građevinarstvo, proizvodnju đubriva. Zemlja je 2007. izvozila 85% svog cementa, a danas je prinuđena da ga uvozi.
***
Cháveza su zvali “dušom fieste”. Građani su bili opijeni njegovim proglasima. U decembru 2007. predsednik je zakazao referendum koji je predlagao desetak ustavnih promena s ciljem učvršćivanja venecuelanske socijalističke države: neograničeni predsednički mandat, ograničenja privatne svojine, “novu političku geometriju”, integraciju njegovog privatnog obezbeđenja u neku vrstu vojske, gušenje autonomije centralne banke, direktan pristup predsednika međunarodnim monetarnim rezervama zemlje i dozvolu da ih koristi po svojoj volji, kao i uspostavljanje narodne vlasti stvaranjem komuna.
Na referendumu je trebalo odgovoriti sa “da” ili “ne” na sve mere zajedno. Na Chávezovo iznenađenje negativni glasovi su odneli prevagu. Studenti su posebno doprineli mobilizaciji protiv ove inicijative, ali su građani Venecuele generalno odbacili radikalno okretanje kubanskom modelu koje je predlagao Chávez. “Uživajte u svojoj bednoj pobedi”, rekao je obećavši da će ipak ostvariti svoj projekat pomoću dekreta. I u sledećoj deceniji njegova i vlada njegovog naslednika ispunile su to obećanje.
Chávez je želeo federaciju sa Kubom. Još u mladosti je bio opijen herojskim pričama iz istorije. Njegovo omiljeno delo političke teorije bilo je Uloga pojedinca u istoriji Plehanova, čiju je viziju Velikog čoveka koji odgovara na društvene izazove svoga vremena priželjkivao da ostvari u Venecueli, sa sobom u glavnoj ulozi. Predstavljao se kao naslednik Simóna Bolívara, zanemarujući istoriju zemlje od Bolívarove smrti do svog dolaska na vlast.
Njegov duhovni otac je bio Fidel Castro. Posle putovanja na Kubu, pre nego što je izabran za predsednika, Chávez je naglašavao svoje divljenja za Castrov odnos s narodom: “Kao da im je Fidel sve”. U prvoj godini svog mandata, u govoru na Univerzitetu u Havani, Chávez je predvideo da će “Venecuela ići istim putem kao kubanski narod, putem sreće, istinske društvene pravde i mira”. Kada se Castro razboleo 2006, Chávez je ubrzao svoj revolucionarni projekat ne obazirući se na opomene svojih savetnika.
Za Kubu, koja se još od 1959. nadala povlašćenom pristupu venecuelanskoj nafti, veza sa Chávezom donosila je značajne ekonomske koristi. Na vrhuncu ovog odnosa 2013. godine, po rečima kubansko-američkog ekonomiste Carmela Mesa-Lagoa, Venecuela je doprinela porastu kubanskog BDP-a za oko 15%, više nego SSSR 80-ih godina 20. veka. Oko 40.000 Kubanaca, od kojih su mnogi bili lekari, poslati su u Venecuelu da pomažu siromašnima u okviru Chávezovog širokog programa uvoza kubanskog prosvetnog i lekarskog osoblja u zamenu za naftne subvencije.
Kritičari su ukazivali na propadanje postojećih zdravstvenih ustanova (stotine bolnica i hiljade pokretnih klinika), cenu koju je platila Venecuela (6 milijardi dolara samo 2013). Iako je ovaj projekat gotovo napušten, kubanske obaveštajne službe su i dalje prisutne u Venecueli. Vlada je kubanskim funkcionerima ustupila upravljanje nacionalnim bazom podataka i nadzor nad carinom i notarskom službom.
Da bi postao Castrov politički naslednik, Chávez je želeo da se transformiše u vođu socijalizma 21. veka, da postane “sve”. Želeo je da ostane na vlasti do 2030, do svog 76. rođendana i 200. godišnjice Bolivarove smrti. Tu želju nije ostvario. Posle dijagnoze raka i dugog, misterioznog lečenja u Havani, umro je u Karakasu 5. marta 2013. U romanu Domovina ili smrt Alberta Barrera Tyszka smeštenom u vreme poslednjih, teških dana El Komandantea na Kubi, siromašna junakinja objašnjava Madeleini, američkoj profesorki, zbog čega je zahvalna Chávezu:
“Promenio je način na koji razmišljam, gledam, vidim sebe. Ti me pitaš šta mi je to konkretno pružio. Kao što sam ti rekla, mi nismo imali ništa, bili smo ništa. Ili bolje rečeno, osećali smo se kao da smo ništa, kao da smo bezvredni, beznačajni. I to je Chávez promenio. To je ono što nam je pružio.”
El Komandante je bio jedan od njih. Govorio je s njima i za njih. Podilazio je praznoverju ljudi koji veruju u magiju i narodnu religiju Santería. Tako je manipulisao mišljenjem i ponašanjem ljudi. Chávez se identifikovao sa Bolívarom, što je 2010. dostiglo posebno morbidne razmere: otvorio je Bolívarov sarkofag, naredio slikanje njegovog portreta (navodno na osnovu DNK analize) i proglasio da Bolívar nije bio kreol (čovek španskog porekla, što je Bolivar bio) već mestizo (kao Chávez).
***
Čovek koji je preuzeo Chávezovo nasleđe je Nicolás Maduro. Venecuelanski novinar Roger Santodomingo ga u kratkoj biografiji iz 2013. naziva “sveštenikom čavizma”. Tu se kaže da se Maduro, rođen 1962, seća “policijske brutalnosti” iz svog detinjstva. Kao mladić je bio rok muzičar i bejzbol igrač, ali je zadržao veze sa levim organizacijama. Zahvaljujući tim vezama 1986. je izučavao marksizam-lenjinizam na Kubi. Neko vreme je bio vozač autobusa i vođa sindikata.
Iako je 1993. posetio Cháveza u zatvoru, nije pripadao njegovom bliskom krugu ljudi. Godone 2000. izabran je za poslanika u narodnoj skupštini. Njegov vrtoglavi uspon počeo je 2006, kada ga je Chávez postavio za ministra spoljnih poslova. U Maduru je video bezuslovno odanog saradnika. Maduro je kao ministar učvrstio odnose režima sa prijateljskim lationameričkim zemljama. Mesto predsednika mu je donela njegova bliskost sa Chávezom u poslednjem stadijumu El Komandanteove bolesti.
Maduro je imao mesiju pre Cháveza, čuvenog indijskog gurua Sai Babu, kome su sledbenici pripisivai magijske moći. Sa suprugom je proveo neko vreme u ašramu Sai Babe u Indiji. Veza sa Sai Babom objašnjava njegovo nošenje narandžaste tunike, njegov indijski pozdrav sa spojenim rukama ispred lica, njegovu veru da ga čuva neka viša sila. Razotkrivanje Sai Babaine pedofilije i bliskosti sa ugandskim diktatorom Idi Aminom nisu pokolebale Madura. Ne odrekavši se svoje odanosti Sai Babi, Maduro se okrenuo Chávezu. Dok je bio ministar spoljnih poslova, postao je Chávezov potpredsednik, portparol i lojalni pobornik.
“Ja sam Chávez”, rekao je Maduro posle smrti svoga vođe. Ali iako govori kao Chávez, on to svakako nije. On tvrdi da mu se Chávez posle smrti obratio u obličju ptičice. I mada neki komentatori Madura još uvek predstavljaju kao revolucionara suočenog sa teškim vremenima, njegov režim klizi u diktaturu. Maduro je izgubio kvazi-svetačku auru. Vlada građane prisiljava na poslušnost ili emigraciju (procenjuje se da je u poslednje dve godine zemlju napustilo oko 500.000 ljudi). On iščekuje rast cena nafte na svetskom tržištu, ali ni čudo ne može nadoknaditi pad proizvodnje državne naftne kompanije PDVSA. Ona prozvodi svega 1,7 miliona barela nafte na dan, što je upola manje nego 1998. kada je Chávez došao na vlast. Maduro ipak želi da nastavi da vlada. Predsednički izbori su planirani za kraj aprila, a on će biti glavni kandidat. Malo ko veruje da će izbori biti slobodni ili pravedni. Ključnim ljudima iz opozicije je zabranjeno da se kandiduju, ili su u zatvoru, ili su prognani van zemlje.
***
Madurova vladavina je izazvala jednu od najimpresivnijih odbrana demokratije u 21. veku. Od aprila do jula 2017. stotine hiljada ljudi izašlo je na ulice da se suprotstavi odluci venecuelanskog vrhovnog suda o raspuštanju narodne skupštine, jedine nezavisne instance vlasti u Venecueli, u kojoj postoji dvotrećinska većina protiv vlade. Sukob demonstranata sa bolivarovskom nacionalnom gardom imao je za ishod preko 120 poginulih, hiljade povređenih i stotine zatvorenih i mučenih.https://www.nybooks.com/articles/2018/03/08/international-criminal-court-glimmer-of-justice/" target="_blank" rel="noopener">Videti Aryeh Neier, “A glimmer of justice / Tračak nade u pravdu”." title="" style="text-decoration-line: none; color: rgb(240, 141, 0);">2 Skoro 7,5 miliona ljudi – četvrtina stanovništva i više od trećine birača – glasalo je 16. jula 2017. na nezvaničnom referendumu koji je održala opozicija da bi odbranila narodnu skupštinu i odbacila poziv izborne komisije da se formira nova, nezakonita ustavotvorna skupština. Većinu kandidata za ustavotvornu skupštinu odabrale su opštinske vlasti i organizacije lojalne Maduri.
Ovi napori nisu uspeli. Posle očigledno pokradenih izbora (prema tvrdnjama Smartmatica, kompanije koja je obezbedila softver) formirana je nelegitimna ustavotvorna skupština. Sa opozicijom koja je podeljena, oslabljena i obeshrabrena, Maduro ima ogromnu moć koju koristi da ograniči slobodu govora u zemlji. Postalo je opasno objavljivati slike siromaštva i očaja. Ustavotvorna skupština – uglavnom sastavljena od onih koji već 20 godina podstiču mržnju – donela je zakon koji određuje do 20 godina zatvora svakom ko “gaji, promoviše ili podstiče mržnju”.
Prema rečima aktiviste u oblasti zdravstva Feliciana Reyne “ovo što se događa je posledica svesne namere”. On kaže da je predsednik odbio ponude 13 zemalja da pošalju hranu i lekove preko nacionalnih i međunarodnih nevladinih organizacija i UN-a. Jedan od Madurovih funkcionera, Diosdado Cabello, rekao je da Venecuela ne prihvata pomoć jer bi time dozvolila imperijalističku invaziju. U svojim javnim nastupima (tokom kojih ponekad igra salsu), Maduro je predložio uzgoj zečeva kao rešenje problema gladi.
Trećina stanovništva Venecuele zavisi od humanitarnih sledovanja hrane sa oznakom CLAP, što je skraćenica za Komitet za zalihe i proizvodnju (Committe for supplies and production), koji vrši raspodelu na osnovu ličnih karata. (Tipičan CLAP paket koji stiže svake tri nedelje sadrži testeninu, pirinač, mleko u prahu i konzerve tune.) Vlada se dosetila da primaoci pomoći svoje lične karte obnavljaju na glasačkim mestima referenduma o novoj ustavotvornoj skupštini, preteći im glađu ako ne glasaju za režimske kandidate.
Umesto da izokrene tvrdoglavi etatizam Chávezove bolivarovske revolucije, Maduro se usredsredio na plaćanje spoljašnjeg duga. Zato je prekinuo uvoz dobara i usluga i on je u periodu 2012-2016. pao za 75%. Smanjenja su uglavnom bila u oblastima proizvodnje, trgovine, građevinarstva i transporta, ali je bitno oštećen i privatni sektor. U periodu 1998-2016. broj privatnih preduzeća smanjio se sa 13.000 na 4.000. U isto vreme Maduro je štampao novac, što je dovelo do drastične inflacije. Danas su ljudi često prinuđeni da biraju između hrane i lekova.
Madurova vlada i njene pristalice smatraju da je kriza posledica ekonomskog rata koji je američka imperija pokrenula protiv naroda Venecuele. Ali SAD su oduvek bile najveći kupac venecuelanske nafte (od 1998. su kupile naftu u vrednosti od 477 milijardi dolara) i danas su među malobrojnima koji za to plaćaju u gotovini. Krivci su Chávezov i Madurov režim, koji već 15 godina raspolažu naftnim bogatstvom uporedivim samo sa velikim proizvođačima na Bliskom istoku. Madurova vlada nije neuspešni naslednik čavizma, već njeno prirodno ishodište – mamurluk posle fieste. Ali to je istovremeno, kao što kaže aktivista Deliciano Reyna, “militaristički projekat pod apsolutnom kontrolom vlasti, koji je izrazito korumpiran i nanosi veliku štetu stanovništvu Venecuele.”
***
U istoriji Venecuele ispunjenoj građanskim ratovima i dugim periodima tiranije vojska je često intervenisala i donosila radikalne promene. To se desilo 1945, kada je vojska predala vlast narodu i omogućila kratak eksperiment sa demokratijom (1945-1948). Bila je to najava režima koji je na vlast došao 1958, trajao 40 godina i možda doneo više dobra nego zla. Bilo kako bilo, danas čak i vojna intervencija deluje nemoguće. Miguel Henrique Otero, urednik El Nacionala, nezavisnih novina s dugom istorijom koje danas jedva opstaju, kaže:
”Vojska je podeljena na više grupa. Mnogi od njih, u službi ili u penziji, upravljaju javnim preduzećima. Nedavno je oficir bolivarovske nacionalne garde, aktivan u gušenju protesta 2017, imenovan za direktora PDVSA. Drugi imaju veze s narko-dilerima, a neki drže pozicije u vladi. U Venecueli je 2002. bilo 70 generala, a danas ih ima 1.200. Vojska je leglo nasilja i dezerterstva. U njoj trenutno nema naznaka pobune. Srednji oficirski kadar koji bi možda nešto i pokušao plaši se kubanskih špijuna.”
Trenutno izgleda kao da režim drži sve pod kontrolom, ali ljudske i materijalne cene njegovih neuspeha su ogromne. “Ako se stanje u ekonomiji ne promeni, svi ćemo pomreti”, kaže analitičar Ricardo Hausmann. On ne preteruje. Čak i uz rast cena, bez oporavka proizvodnje nafte Venecuela je osuđena na propast. Zemlja klizi u hiperinflaciju. Madurova vlada može nastaviti s primenom kubanskog metoda kontrole građana pomoću nestašica hrane i lekova, ali vrlo je moguće da glad i bolest stanovništva dovedu do erupcije socijalnog nezadovoljstva velikih razmera.
Ima li izlaza? Po Hausmannu, režim treba da prihvati pomoć u hrani i lekovima, smanji ogromni državni dug i otvori zemlju za uvoz koji bi podigao ekonomiju. Ekonomski obrt bi morale da prate jednako dramatične političke promene. Madurova vlada bi morala da garantuje slobodne i pravedne izbore, oslobodi političke zatvorenike i prizna narodnu skupštinu.
Maduro je sigurno protiv ovakvih reformi. Ali Venecuela je u takvom bezdanu da bi pozitivni pomaci u ovom smeru naišli na podršku demokratskih zemalja širom sveta. SAD su nekada favorizovale takva rešenja dok sa Donaldom Trumpom nisu zapale u svoju verziju čavizma. I mada su pristalice promena u Evropi i Latinskoj Americi iskazale solidarnost sa opozicijom Venecuele, njeni građani su ipak sami naspram režima. U jednoj od venecuelanskih bolnica iz pakla, jedna žena je rekla novinaru El Nacionala: “Bili smo bogata zemlja, imali smo sve, a oni su to uništili. I našu budućnost”.
Enrique Krauze, The New York Review of Books, 08.03.2018.
Sa španskog na engleski preveo Hank Heifetz
Sa engleskog na srpski prevela Lucy Stevens
