Poštovanje elementarnih ljudskih prava nije neka evro-obaveza, što se vidi i na primeru vlade Viktora Orbana u Mađarskoj. Referendumi protiv podizanja minareta u Švajcarskoj nisu izazvali pritisak evropskih država. Jednom rečju: sve dok tržište funkcioniše i nema političke nestabilnosti, nacionalni lideri pojedinih članica EU nemaju razloga da se plaše pritisaka iz EU, koja i ne poseduje mehanizme kontrole ekstremnog skretanja u desno.
Piše: Aleksandar Novaković
Problemi savremene levice
U knjizi Šta Evropa želi? (Laguna, 2014) dva levičarska filozofa, Srećko Horvat i Slavoj Žižek, su serijom članaka u kojima rezimiraju evroatlantske integracije svojih zemalja, Hrvatske i Slovenije, odlučili ne da međusobno polemišu koliko da, svako iz svog ugla, analiziraju iskustva Slovenije i Hrvatske na putu u neoliberalnu budućnost. Slovenija je postala članica EU 2004., a Hrvatska 2013. godine. Sudbine njihovih nacionalnih ekonomija, privatizovanih ili pauperizovanih (najčešće oboje) se u ovoj knjizi koriste kao reper onog što će, jednog dana, možda zadesiti Srbiju kad i ona uđe u EU. U svom predgovoru srpskom izdanju: „Stiže li Srbija na after-party?“ Horvat je žovijalno objasnio šta nas zapravo čeka. Nema pića, nema hrane, muzika jenjava, gosti su preždrani i mortus pijani. Odocneli građani Srbije mogu, kao Ringo Starr u Beatlesima, da kažu samo jedno: I am just glad to be here. Usvojen je taj simbolički fetiš kojem se klanjamo – postali smo deo civilizovane Evrope. Ali samo zbog toga što smo, više silom nego milom, usvojili gomilu zakona po evropskim standardima dok je situacija u našoj zemlji i dalje ista a stari problemi korupcije, ksenofobije, propale privrede, disfunkcionalnosti pravnog sistema su ostali.
AKCIJA SPASAVANJA
To se upravo, Horvat i Žižek se slažu, dogodilo dvema bivšim jugoslovenskim republikama, s posebnim akcentom na Hrvatsku. Setimo se samo mitinga solidarnosti s generalom Gotovinom, korupcionaške afere vezane za premijera Iva Sanadera, lomljenja tabli s ćiriličnim natpisima, splitskog maltretiranja učesnika Parade ponosa, povećanja nezaposlenosti, prezaduženosti države etc.
Poštovanje elementarnih ljudskih prava nije neka evro-obaveza, što se vidi i na primeru vlade Viktora Orbana u Mađarskoj. Referendumi protiv podizanja minareta u Švajcarskoj nisu izazvali pritisak evropskih država. Jednom rečju: sve dok tržište funkcioniše i nema političke nestabilnosti, nacionalni lideri pojedinih članica EU nemaju razloga da se plaše pritisaka iz EU, koja i ne poseduje mehanizme kontrole ekstremnog skretanja u desno.
Istinski levičarske vlade su, samim tim, ozbiljan protivnik kojeg treba ukloniti pre nego ekstremne desničare. Levica je, dakle, snaga koja može da spasi demokratski i kulturni identitet Evrope. Žižek je u svom stavu izričito kategoričan – mora se zauzeti iskren, bezrezervni ideološki stav a ne, kao u slučaju Indignadosa, poći od priče o tome kako su Indignadosi opštenarodni pokret, pozivajući se na opšte probleme (nezaposlenost, raspad tržišta, kriza institucija) i tvrditi da niste ni levo ni desno. Ukoliko vaša borba dolazi u sukob s neoliberalnim kapitalizmom, onda stojite na levoj strani političke arene.
Postoji izvesna ironija u ovoj knjizi i sadržana je u činjenici da je uvodnu reč ove knjige napisao bivši grčki premijer, Aleksis Cipras. Naime, Cipras je nedavno pristao na ultimatum moćne Trojke i pogazio odluku grčkih birača koji su se na referendumu većinom glasova izjasnili za Oxi štednji. No, pogledajmo šta je Cipras, prisećanja radi, napisao u martu 2013. godine: Budućnost ne pripada neoliberalizmu, bankarima i nekolicini moćnih multinacionalnih kompanija (str. 26). Dve godine docnije Siriza je pocepana a mere štednje su izglasane zahvaljujući glasovima opozicije – PASOK-a i Nove demokratije. Bivši ministar finansija, Varufakis, koji je podneo ostavku, za vreme pregovora s Trojkom, nazvao je Ciprasa marionetom EU. Sic transit gloria mundi! Cipras može, sa svoje strane, da kaže da je popustio pod pritiskom jačih i da se nije odrekao stavova iz 2013. godine, ali gorak ukus ostaje.
STVAR OBAVEZE I OBAVEZNE STVARI
Žižek i Horvat, duhovito i direktno, pokušavaju da u ovoj knjizi, pojednostavljeno, naravno, približe najveće probleme i pritom je akcenat na onome što je ne samo tržište, već i srž evropskog identiteta. Tako Horvat navodi razgovor koji je grupa hrvatskih intelektualaca, zajedno s njim, vodila s predsednikom SR Nemačke, Joakimom Gukom, koji je ranije bio protestantski pastor. Horvat je upitao Guka kakav je odnos hrišćanstva i njega, kao sveštenika, prema pitanju duga, misleći naravno na velike i moćne banke koje visokim kamatnim stopama iznuruju veliki broj siromašnih zemalja, na šta je Guk odgovorio da je to „pitanje obaveze“. Što bi značilo i da je plaćanje kamate na kamatu „stvar obaveze“. Postavlja se pitanje šta raditi ako oni koji su prezaduženi pate. Treba li im se pomoći? Gde je solidarnost koju je propovedao Hrist i gde je, na kraju krajeva, „Beseda na Gori“? Glas banaka se u razvijenim kapitalističkim državama Zapadne Evrope izgleda bolje čuje nego glas Gospoda.
VEČITA PRED-OMLETSKA EVROPA
Žižek se pozabavio i drugim temeljom evropskog identiteta – demokratijom. Njegova je teza da do revolucija dolazi tek onda kad je stari državni sistem potpuno truo. Kao primer je uzeo francusku buržoasku revoluciju iz 1789. godine. Državna kasa je bila prazna, korupcija svakodnevna pojava, letina godinama loša, treći stalež je sve glasnije tražio svoja prava a iživljavanje i ekstravagancija plemstva su boli oči gnevnim masama. Jednom rečju – revolucija je bila posledica gneva zbog zloupotreba i zbog toga je došlo do velike provale nasilja. Da je, primera radi, revolucija izbija dvadeset godina ranije, sve bi se završilo s mnogo manje žrtava a društvo bi mirnije ušlo u stabilniju demokratiju. Revolucije, jednom rečju, uvek kasne u odnosu na potrebe društva.
Ono što se nudi danas i što treba sprečiti je priča o tome da nema omleta bez razbijenih jaja, tj. da se samo samoodricanjem, štednjom i prihvatanjem neoliberalnih pravila igre, može stići do raja kapitalizma. Metaforična jaja su razbijena ali gde je omlet? Socijalne razlike su sve veće a demokratije i zainteresovanosti masa da učestvuju u političkom životu sve manje. Žižek je, kako u ovoj knjizi tako i u svojim javnim nastupima, izneo mišljenje da eventualna Sirizina pobeda znači i nadu da će Evropa i ono što Žižek smatra za njene najveće vrednosti: demokratija, politička i kulturna otvorenost, sekularna država, visoka socijalna svest, biti sačuvani.
ЧТО ДЕЛАТЬ?
Knjiga Šta Evropa želi? predstavlja zanimljiv napor dvojca Horvat/Žižek da na prijemčiv način podsete čitaoce na to šta se u Sloveniji, Hrvatskoj i svetu događalo pre svega nekoliko godina a čega se maltene više niko i ne seća (crnohumorno i antiustavno slovenačko učestvovanje u „Majci svih saveza“, tj. u koaliciji protiv Iraka, pedofilija u slovenačkim i hrvatskim biskupijama, policijske formacije koje su u ime zemalja EU silom zaustavljale brodove pune izbeglica na Mediteranu i izbegavale da pomognu kad bi neki izbeglički brod potonuo), ali i da postave još jednom čuveno pitanje: Šta da se radi?
Autori (kao da) znaju odgovor na ovo pitanje. Na potezu su – čitaoci.
ELEKTROBETON
