Festival Egzit (Exit), verovatno najpoznatiji novosadski brend, ove godine obeležava dve decenije postojanja. Masovnog slavlja ipak neće biti, a pandemija kovida-19 nije jedini problem za uspehom ovenčani i odloženi festival. Prvo je 10. jula jedan od osnivača i bivši direktor Egzita Bojan Bošković na Tviteru napisao sledeće: “Exit je nastao kao odgovor na represivni režim 90-ih…, a nestaje kao posledica slizavanja sa represivnim režimom 20-ih. Sramota bez granica.”
Piše: Igor Mihaljević (VOICE, naslovna arhivska fotografija: Beta)
A potom je 27. jula odjeknula vest da je pokrenut stečajni postupak za State of Exit, zbog “trajnije nesposobnosti plaćanja”. Exit se oglasio izjavom da je u pitanju “privredno društvo koje je u blokadi već šest godina i koje je kreirano 2005. sa ciljem da iz menadžmenta festivala isključi njegovog osnivača Dušana Kovačevića” te da firma State of Exit nije ni u kakvoj vezi sa manifestacijom koja se održava na Petrovaradinskoj tvrđavi.
Dva dana nakon Boškovićevog zapaženog tvita, Egzit se oglasio saopštenjem “Za slobodu, uvek i na svakom mestu”. Ovaj tekst izazvao je masivno zgražavanje na društvenim mrežama, čiji korisnici su delili pozive Egzitu da pruži podršku građanima koji su početkom jula protestvovali protiv srpskog režima. Takođe, neki od ključnih nekadašnjih ljudi festivala, Bojan Bošković, Rajko Božić i druge javne ličnosti, pokrenuli su peticiju u kojoj, između ostalog, traže da Egzit “stavi svoje ime uz zahtev za slobodu i pravdu”.
VOICE je kontaktirao Bojana Boškovića, koji smatra da je društveno-politički identiet Egzita trenutno “skretanje sa glavne teme”.
“Srbija je postala zatvor u kojem vladaju siledžije. Policija koristi prekomernu silu, hapsi naše super klince. Tužilaštvo i sudije ih bez advokata, po kratkom postupku, pakuju u ćelije. Ovo su politički procesi. Ovo je sramota Evrope u 2020. Ali, kao i svakoj grupi siledžija, i ovima je pre svega zajednička crta kukavičluk. I zato, niko od nas nema pravo da ćuti. Niko od nas nema pravo da očekuje od tih hrabrih klinaca da će sami uspeti da se izbore sa organizovanom mafijom. A najmanje od svih prava da ćuti ima Exit. Mi smo zato smo pokrenuli ovu peticiju, da razbudimo hiljade ljudi koji su sarađivali sa nama i svoje najproduktivnije godine posvetili Exitu i aktivizmu u Srbiji”, naveo je Bošković.
Bivši predsednik Upravnog odbora pomenutog Udruženja State of Exit Rajko Božić smatra da u Srbiji živimo jedan dramatični trenutak i da Egzit obavezuju njegova istorija, priroda i veličina da se o onome što nam se dešava izrazi.
“Posebno o onome što se dešava mladima. Istorija – jer je nastao iz protesta, priroda – jer je festival zabave i kulture mladih, veličina – jer je jedan od najvećih i međunarodno najpoznatijih naših događaja”, smatra Božić.
O samim promenama festivala on kaže da su se dešavale tokom svih godina. Rastao je u svakom smislu, postajao kompleksniji i samim tim zavisniji od raznih činilaca. U isto vreme, poslovno okruženje se menjalo, festivalska scena u regionu je eskplodirala, desila se velika svetska ekonomska kriza i promenila se vlast u Srbiji.
“Bilo je potrebno mnogo rizika i mnogo kompromisa da se festival svake godine izgura onako kako je zamišljen. Sad iz ove perspektive, čini mi se da se ključna promena desila jer je prevladala želja da se smanji rizik, a da festival nastavi da raste. To je praktično značilo jedan potpuno novi nivo saradnje s državom. Mi smo tada izašli”, seća se Božić.
Srebrenica kao prelomni trenutak za “skretanje” Exita
Novosadski sociolog Aleksej Kišjuhas misli da je Egzit je imao tu nevolju, ili nesreću u sreći, da je odmah “nulti” Egzit ispunio društveno-političku funkciju zbog koje je i osnovan. Egzit se odmah na početku suočio sa potrebom za kreiranjem novog identiteta i najveći skok u njegovoj evoluciji bio je upravo onaj od “nultog” ka prvom, organizaciono ili logistički, sa Tvrđavom umesto parka, devet umesto 100 dana, ali i politički ili ideološki.
„Pred tom ’krizom identiteta’, Egzit je sebe i nužno i mudro (re)definisao kao prvenstveno muzički festival, ali zato jeste zadržao izvesnu simboličku funkciju kao festival – modernosti Srbije. I kao kopča Srbije sa tzv. regionom ili bivšim jugoslovenskim republikama, ali i sa Zapadom. Podsetiću vas, u prvih nekoliko godina festivala u pitanju jeste bio prostor na koji je dolazila jedino moderna, urbana i rokenrol populacija, smatrajući ga za ’svoj’. Upravo zato, za kleronacionalističke krugove bio je percipiran i kao festival bluda i nemorala na kojem ’sipaju drogu u piće’. I DSS i SRS bili su oštri protivnici festivala. Iz tih razloga, on jeste ostao politički subverzivan za onaj većinski i kleronacionalistički narativ u našem društvu. Kao takav, on jeste bio političan, čak i ako se nije otvoreno bavio političkim temama. S tim u vezi, ne zaboravimo da su tokom ’demokratske’ Koštuničine vlade 2004. godine, njegovi osnivači bili uhapšeni i završili su u zatvoru zbog svoje moralno-političke nepodobnosti, a zatim su oslobođeni svih optužbi. Dakle, on jeste zadržao izvesnu važnu društvenu funkciju, pre svega kao simbol moderne Srbije“, kaže Kišjuhas za VOICE.
Kišjuhas pominje i simbolički prelomni trenutak iz 2005, na desetogodišnjicu genocida u Srebrenici, kada su organizatori hrabro i, pokazaće se, naivno, nameravali da minutom ćutanja odaju poštu srebreničkim žrtvama. Suočili su se sa pretnjama diverzijama i bombama. U razumnom strahu od nasilja i žrtava, organizovano je neutralno rešenje u vidu Eni Lenoks i pesmw “I Saved the World Today”, što je u delu građanske javnosti protumačeno kao truli kompromis sa nacionalistima.
„Do tada se Srbija suočavala sa Egzitom, a od tog trenutka se Egzit suočio sa Srbijom. I od tada je započeo gradualni trend kohabitacije i kolaboracije sa bilo kojom vlašću i režimom. Ali, lako je baciti kamen na Egzit prvi – ostaje pitanje šta smo to uradili mi? Najzad, otvaranju Egzita 2006. prisustvovao je evropski komesar za proširenje Oli Ren, a na Mejn stejdžu na Egzitu su komotno svirali i Mlađan Dinkić i Božidar Đelić. I to je tada delovalo skroz simpatično. Možemo li da zamislimo evropskog komesara na Egzitu danas? A Sinišu Malog i Jorgovanku Tabaković za gitarom na bini? Da li je tako nešto danas moguće? Zašto nije? Negde u tom evolucionom međuvremenu, čini mi se da se nažalost izgubila i ova etiketa (ideološke) modernosti Egzita i da je transformisan isključivo u – zabavu i razonodu. I da je ono to što smeta nama malobrojnima. Hvala kapitalizmu, celu stvar su gradualno preuzeli razni brend menadžeri i PR prodavci magle, pa smo najzad dobili ovo što imamo sada“, poentira sociolog.
Od bunta do pacifikacije mladih
Rajko Božić se slaže da festival i danas ima društvenu i političku težinu. Po njemu, ta društveno-politička težina festival danas nažalost služi pacifikaciji mladih. Božić ne tvrdi da je to namera organizatora, ali je sigurno posledica koju je vlast priželjkivala i raduje joj se.
“Ne bih se upuštao u to šta je festival danas – šta god da kažem zvučaće kao kiselo grožđe. Festival postoji i ima svoju brojnu publiku. Dozvoliću sebi ipak da kažem da sasvim izvesno nije ‘zona dijaloga, argumentovane konfrontacije i negovanja mladalačkog bunta’, kako ste me pitali. Ne osećam se pozvanim da sudim o poslovnim potezima sadašnjeg tima, ali mi smeta kada se festival predstavlja kao aktivistički i olako koristi velikim rečima. Mislim da je to neodgovorno i opasno. Ako ste odlučili da budete komercijalni muzički festival, ko sam ja da vam solim pamet? Moje je prošlo. Ali, ako ste uzeli da budete nosilac projekta Omladinska prestonica Evrope, kako možete da ostanete nemi na prebijanje omladinskih aktivista unutar kampusa? A ovo što nam se sada dešava je jezivo i ugrožava temelje funkcionisanja iole pravičnog i slobodnog društva – imamo golu silu protiv prava, zloupotrebu policije, tužilaštva, sudova, napada na medije, najviši državni funkcioneri neprestano lažu, tako strašno da čine krivično delo. Mislim da bi u takvoj situaciji Exit morao da se oglasi sve i da nema nikakve protestne istorije prosto zato što je velik i što se obraća mladima čija se budućnost uništava na naše oči. Mogu samo da kažem da je jezivo da u 2020. mi imamo situaciju da saradnja sa gradskim, pokrajinskim i državnim vlastima podrazumeva ćutanje na nasilje i zloupotrebe te vlasti. I tu ne mislim samo na Egzit”, kaže Rajko Božić.
Govoreći o saradnji Egzita i ljudi protiv kojih se inicijalno borio, Aleksej Kišjuhas se priseća susreta dela čelnika Egzita sa tadašnjom radikalskom gradonačelnicom Novog Sada Majom Gojković, što je svojevremeno bio politički skandal.
„On je, ako se ne varam, prouzrokovao ozbiljne sukobe i unutar same organizacije. Ali mi, šatro urbani i progresivni posetioci Egzita, tada nismo postavljali pitanje kako je uopšte bilo moguće da Maja Gojković postane gradonačelnica Novog Sada – već 2004. godine? To je bio naš društveni problem, a ne to što se Egzit makijavelistički susreo sa njom. Drugim rečima, Egzitu je cilj opravdao sredstva, a cilj je bio organizacija jednog kvalitetnog međunarodnog muzičkog festivala“, smatra sociolog.
Tih susreta priseća se i Rajko Božić.
“Hehe, ovo bi trebalo da pitate Maju Gojković i njenu tadašnju bandu. Festival je na kraju festival, kakav god, i najvažnije za festival je da se održi onako kako je zamišljeno i kako je obećano posetiocima. Veliki festivali moraju da prave brojne velike i male kompromise, ali ti kompromisi ne smeju da zadiru u sadržaj. Odnosi sa vlastima su uvek kompleksni i vrlo retko jednoznačni. Gradska birokratija je komplikovana, ne znam da li smo nekad imali punu podršku. Isto važi i za druge nivoe vlasti. Uvek je to borba, napred – nazad. Pretnje, ucene, umiljavanja. Uglavnom je mnogo gore nego što izgleda, čak i kad izgleda super. Ali, uvek misliš na to zašto nešto radiš. Za mene je uvek bilo najvažnije sta će ljudi poneti sa ta četiri dana. Za to se nekad vredi i spustiti na kolena”, izjavio je Božić i dodao da zbližavanje Egzita sa ljudima protiv kojih su se borili za njega uopšte nije bilo neosetno te da je izašao iz organizacije, “a od celog događaja verovatno imam veće traume nego od učestvovanja u ratu.”
“Teško nama ako smo spali na to da nas jedan muzički festival uči demokratiji“
Kišjuhas se pak slaže da je Egzit napustio barikade borbe za slobodu i demokratiju, ali nije siguran koliko je pošteno kritikovati festival zbog toga.
„Da li zaista jedan muzički festival treba da bude društvena institucija koja se bori za slobodu i demokratiju, te da politički obrazuje mlade? A gde su ostale institucije, političke partije, mediji, univerzitet, srednje škole, civilno društvo itd, koji su mnogo prirodnija adresa za tu stvar? Iskreno, svaka čast idejnim tvorcima i originalnim vizijama festivala, ali teško nama ako smo spali na to da nas jedan muzički festival uči demokratiji. Najvažnije pitanje zato nije zašto je Egzit danas takav kakav jeste, već zašto 20 godina kasnije nemamo novu ekipu mladih ljudi koji će ispred Filozofskog fakulteta pokrenuti 100 dana festivala protiv nove autokratije u kojoj su oni trenutno mladi, a žele modernu Srbiju?“
Kovačević odbio da govori za VOICE, umesto toga, stigao “pogled iz susedstva”
Direktor festivala Dušan Kovačević odbio je da govori za VOICE. Umesto odgovora na ključna pitanja u vezi sa društveno-političkim identitetom Egzita tokom dve dekade, dobili smo izjavu Sanjina Đukića, člana UO Egzita i PR direktora.
“EXIT nikada neće podržati stranke na vlasti, kao ni one u opoziciji, kako u Srbiji, tako i u bilo kojoj drugoj zemlji u kojoj radimo. Razumijemo da i u vlasti i u opoziciji ima mnogih koji razmišljaju ‘ako nisi s nama, protiv nas si’, ali upravo to je totalitarni način razmišljanja koji ukida slobodu, i protiv koga smo se uvijek borili. Kada je u pitanju društveni aktivizam koji se realizira kroz Exit fondaciju, on možda nije stranački i politički obojen, ali rekao bih da nikad nije bio veći i jači. U protekla dva desetljeća realizirali smo više od 1000 društveno odgovornih projekata. Mladi heroji u sklopu kojih posljednjih sedam godina nagrađujemo najbolje mlade znanstvenike, humanitarce, aktiviste i time postavljamo pozitivne uzore za nove generacije, zatim globalna kampanja protiv human traffickinga u suradnji s MTV-jem, kampanja za ukidanje viza za mlade u regiji, ‘Asovi za decu’ tijekom koje je za bolnicu u Nišu skupljeno 120.000 Eur, Exit Aid u kojem je za pomoć ugroženima u poplavama u Srbiji prikupljeno preko 100.000 Eur u novcu i 40.000eur u robi, Zelena R:Evolucija u kojoj se država Srbija obavezala da će pošumljenost teritorije podići za skoro 50%. Također, iako se u mnogočemu ne slažemo s načinom na koji se vodi Europska prijestolnica kulture, ponosni smo što smo bili jedni od glavnih sudionika u osvajanju čak dvije europske prestonice za Novi Sad, za mlade i za kulturu.
Na kraju, dozvolite jedan osobni pogled iz susjedstva. Nama u Hrvatskoj nije jasna količina prezira s kojom se dio vaše javnosti ponekad odnosi prema vašim najvećim brendovima, poput Novaka Đokovića i Exita. Exit je dva puta bio prvak Europe, hej, prvak Europe! I to u vrijeme kad je glazbena industrija toliko otišla u nebo s cijenama izvođača da je napraviti svjetski relevantan festival ravno čudu. Exit je, a ovo vam je, ponavljam, pogled iz Zagreba, oduvijek bio daleko najveći i najvažniji festival naše regije. Štoviše Exit je postao svjetski poznat još u vrijeme kada festivalska kultura u ovim krajevima praktično nije postojala i dan danas drži primat.
I naravno, ne kažem da se pod svaku cijenu treba voljeti festival, ali ono što je sigurno je da Exit nije najveći problem vašeg društva, dapače, on vam je stvar za ponos. Mislim da i Novaka i Exit previše uzimate zdravo za gotovo.”
Zamoljen da prokomentariše ovakav odgovor, Bojan Bošković je kratko rekao da je u pitanju “čist spin” te da nema potrebe za bilo kakvim komentarom.
