U meri u kojoj se može govoriti o razaranju, metaforično, potrebna je obnova od posledica politike štednje. To se najbolje vidi na britanskom primeru gde se sada nagoveštavaju ulaganja u sve ono na čemu se štedelo u poslednjih desetak godina.
Piše: Vladimir Gligorov
Svaki put kada se govori o obnovi pominje se Maršalov plan. Više motivaciono, da se kaže da se može ako se hoće. Tako je neko rekao kako je Amerika obnovila Evropu, pa je sada red da obnovi sebe. Opet, u Evropi, poziv da se napravi Maršalov plan za Evropu trebalo bi, veruje se, da naiđe na pozitivan odziv posebno u zemljama kao što je Nemačka, koje su imale koristi od Maršalovog plana. Šta je bio taj Plan, a šta bi mogao da bude u današnjim okolnostima?
Ovde je potrebno ukazati na razliku, koja je veoma važna. Naime, jedno je obnova posle rata, a drugo posle epidemije. U oba slučaja pad proizvodnje je veliki, ali epidemija ne uništava proizvodne sposobnosti zemlje, ako se izuzmu ljudske žrtve i ako su one relativno male. Uz to, ratna razaranja mogu da budu asimetrična. U Drugom svetskom ratu Amerika je imala mala razaranja u poređenju sa Evropom. Uz to, američka proizvodnja je bila prilagođena ratnim potrebama, koje su nestale, a mir ima drukčije zahteve. Tako da je bilo obostrano korisno, i Americi i Evropi, da se poveća kupovna moć razorene Evrope i da se pokrene američka privreda. Američke vlasti su odobrile novčanu pomoć evropskim zemljama kako bi mogle da kupuju američke proizvode i obnove sopstvene privrede. Obnova je, naravno, počela od izgradnje, od puteva, kuća, gradova. Što je, opet, podstaklo industriju. Tim zemljama Amerika je odobravala pomoć, dakle nepovratna sredstva, dok su privrednici od svojih država uzimali kredit. Ovo drugo kako bi se obezbedila efikasnost privatnog sektora, da se sredstva ne razbacuju. Uz pomoć su išli i politički uslovi, pre svega kada je reč o liberalizaciji trgovine i stabilizaciji demokratije.
Zašto na Maršalov plan zemlje korisnice, a posebno Nemačka, gledaju sa zahvalnošću? Zato što je reč o veoma različitoj politici od one koju su zemlje pobednice vodile prema zemljama poraženim u Prvom svetskom ratu. Zemlja koja izgubi u ratu, posebno osvajačkom, može da očekuje da će biti dodatno pozvana na odgovornost i da će se od nje zahtevati da nadoknadi štetu na jedan ili drugi način. Maršalov plan je pošao od suprotnog stava da je potrebno obnoviti, a ne kazniti, evropske zemlje bez obzira na to na kojoj su se strani borile. Korist je obostrana, ali zemlje koje dobijaju pomoć, posebno one koje snose krivicu za ratna razaranja, svakako duguju zahvalnost, u ovom slučaju, Americi.
Ova obostrana korist ne mora da se vidi. Pomoć nije pozajmica, pa ako ide iz, recimo, državnog budžeta ona mora da se pokrije prihodima od poreza. Tako da pomoć stranim javnim vlastima i poreskim obveznicima predstavlja trošak za koji zemlje darodavci ne dobijaju naknadu. Na drugoj strani, budžet zemlje koja prima pomoć zamenjuje poreze koje bi trebalo prikupiti kada pomoći ne bi bilo. Tako da je sa budžetskog, fiskalnog stanovišta, reč o tome da poreski obveznici jedne zemlje subvencionišu poreske obveznike druge zemlje. Reč je o čistom činu dobre volje, fiskalno posmatrano.
Naravno, pomoć se troši na kupovinu robe i usluga, tako da bar jednim delom darodavac ima veće prihode nego što bi imao da nema tržište koje mu je jednostrana pomoć otvorila. Naravno, korist mogu da imaju i treće zemlje, čitav svet zapravo. Ukoliko se iz tog sveta ne izuzmu, kao što su učinile, komunističke zemlje ne samo odbivši pomoć iz Maršalovog plana, već i dodatno se izolujući zidovima raznih vrsta.
Tako da postoji važna razlika između fiskalnog pogleda na pomoć i privrednog, posebno kada je reč o odnosima među državama. Što je jedan od razloga za nepopularnost ideje o transferima iz jedne zemlje u drugu u Evropskoj uniji. Mada su ministarstva finansija sasvim svesna privrednih posledica budžetskih transfera na sopstvenu i na privrede drugih zemalja.
Uostalom, to budžet Evropske unije potvrđuje. Jer se preko njega vrše transferi iz razvijenijih u manje razvijene zemlje članice, koji su takođe opravdani potrebom da se pomognu zemlje koje su napuštale sisteme koji su bili razorni za njihove privrede i predstavljali pretnju evropskoj bezbednosti. Opet, ti transferi zemljama na jugu, istoku i severu Evrope donose privrednu korist, kao i zemljama iz čijih se budžeta finansiraju. Ali, i dalje, fiskalni i privredni pogled na transfere se razlikuju.
Dobar primer te razlike jesu sporovi oko toga ko je koga eksploatisao u Jugoslaviji. Mada je u obe Jugoslavije u ne maloj meri bila reč o obnovi od ratnih razaranja, a potom, u drugoj, i o razvojnoj pomoći, u javnosti je prevladavao fiskalni pristup, recimo kada je reč o Fondu za nerazvijene. Mada su privredne koristi bile obostrane, jer su sredstva Fonda u velikoj meri trošena u unutrašnjoj trgovini, razvijenije republike su bile nezadovoljne zato što njihovi budžeti snose troškove nerazvijenih republika i pokrajine Kosovo. Bilo da je ulagano u obnovu ili je finansirana tekuća potrošnja, nezadovoljstvo je bilo obostrano. Jedni ističući fiskalni trošak, drugi privrednu korist.
No, u slučaju Evropske unije prevladalo je shvatanje da su transferi za obnovu od ratnih ili političkih razaranja, fašističkih ili sovjetskih, opravdani. Sa ciljem širenja trgovine i stabilizovanja demokratije. Stoga u evropskom budžetu postoje sredstva kojima se pomažu manje razvijeni.
Epidemija, međutim, nije rat i posledice nisu razorne, tako da nije reč o posleratnoj obnovi. Pa je pozivanje na Maršalov plan zapravo ukazivanje na uzajamnu, evropsku, korist zajedničke fiskalne politike. Gde se odmah javlja pitanje ko koliko plaća i za šta? Tako da je teže opravdati prvenstvo privrednog nad fiskalnim pogledom na obnovu, koja bi trebalo da usledi pošto se epidemija stavi pod kontrolu.
Problem je dakle u tome da li je javnosti, poreskim obveznicima i fiskalnim vlastima dovoljno jasno da je privredna korist veća od fiskalnog troška i da zapravo transferi pomažu privredni oporavak u svim zemljama članicama Evropske unije? Da bi se videlo da to ne mora da bude ni tačno niti očigledno, uzmimo primer Balkana. Mada je posle 1999. bilo moguće i opravdano ponuditi neku vrstu Maršalovog plana zavađenim jugoslovenskim zemljama, razorenim, posredno ili neposredno, ratovima, uz uslove saradnje, liberalizacije i demokratizacije, nije bilo potrebnog privrednog interesa koji bi opravdao značajnije transfere. Pa su ostali ti uslovi i osnovan je Pakt za stabilnost koji nije imao potrebna sredstva da finansira obnovu.
Tako da je moguće da je račun za pojedine države članice takav da ne opravdava fiskalnu pomoć drugim zemljama članicama. Čak i ako se rizikuje opstanak Unije, neke zemlje mogu da procene da svejedno nemaju interes da finansiraju obnovu privreda koje se suočavaju sa povećanim troškovima epidemije. To, međutim nije tačno za Nemačku ili Francusku, pa ni za Ujedinjeno Kraljevstvo, mada je ono već donelo odluku o napuštanju Unije. Ali kako će se podeliti troškovi i koji su mehanizmi fiskalne međuzavisnosti, to su naravno ključna pitanja. Za odgovore Evropske unije na njih biće potrebno neko vreme.
Jedna dilema je da li transferi ili kredit? Sa privrednog stanovišta, razlika je mala ili nikakva. Sa stanovišta fiskalne i generalno privredne odgovornosti, kredit je verovatno prihvatljiviji. U posleratnoj obnovi, posebno ukoliko je pomoć uslovljena kupovinom određene robe u zemlji koja pomaže, za zemlju darodavca odgovornost nije od velikog značaja. Ali može biti za zemlju koja prima pomoć, zbog čega ona privredu njime kreditira. Tako da se sačuva budžetsko ograničenje, kojim se utiče na efikasnost utroška sredstava. Kako u Evropskoj uniji nije jednostavno uspostaviti međudržavnu pa ni kontrolu sa nivoa Unije, verovatno je da će, kada nije reč o neposrednim ulaganjima, pomoć biti u vidu kredita. Ovo je opravdano i činjenicom da je potrebno da se proizvodnja oporavi, u uslovima kada su i sredstva i ljudi, u najvećoj meri, sačuvani. Nema razaranju, kao u ratu.
U meri u kojoj se može govoriti o razaranju, metaforično, potrebna je obnova od posledica politike štednje. To se najbolje vidi na britanskom primeru gde se sada nagoveštavaju ulaganja u sve ono na čemu se štedelo u poslednjih desetak godina. Da li će do toga i doći, to ćemo videti. Pre epidemije, ja bih bio skeptičan, ali sada je posebno nezamislivo da se neće povećati ulaganja u zdravstveni sistem, bar. Može se govoriti i o ulaganjima u infrastrukture širom Evropske unije, a ta bi ulaganja mogla da pomognu reindustrijalizaciju, recimo, na jugu Evrope. U svemu tome, podsećanje na Maršalov plan je korisno kako bi se uspostavila potrebna ravnoteža između fiskalnih i privrednih interesa, pa i interesa bezbednosti i političke stabilnosti.
Razlog za otpor kreditiranju zemalja članica iz zajedničke kase, da se tako izrazim, jeste što je potrebno tu kasu puniti. A to na mala vrata od poreskih obveznika po zemljama stvara evropske poreske obveznike. Sledeći bi korak bio, pre svega da bi se obezbedila fiskalna efikasnost i pravičnost, da se Uniji odobri da oporezuje. To bi bio korak ka stvaranju fiskalne unije, kojoj je malo zemalja sklono, pogotovo ne kao trajnoj promeni postojećeg ugovora Evropske unije.
Opet, poređenja radi, Jugoslavija, socijalistička, se fiskalno raspala mnogo ranije nego politički. Da li je bilo moguće da se demokratizacijom i pristupanjem Evropskoj uniji obnovi fiskalna unija, to ne možemo znati jer se krenulo putem namirivanja etničke pravde. To, na sreću, nije pretnja sa kojom se Unija suočava. Bar ne sada i ne u dogledno vreme.
Tako da je realno očekivati Maršalov plan za obnovu Evrope posle epidemije koji će podrazumevati određenu kreditnu podršku zemljama članicama, povećana ulaganja u infrastrukturu i u zdravstvene sisteme, kao i podršku ekspanzivnoj fiskalnoj politici zemalja članica dok traje obnova. Ali do toga je još uvek dalek put, tako je reč o očekivanju, a ne o predviđanju.
(Sažetak većeg neobjavljenog eseja „Transfers and Adjustments: Keynes versus Ohlin“.)
