U prva četiri meseca ove godine u Italiji je prijavljeno oko 1.500 slučajeva malih boginja. Kao odgovor na ovu epidemiju, italijanska vlada je donela zakon o obaveznih 12 vakcina za predškolsku i školsku decu.
Roditelji više neće moći da upišu decu u obdanište i predškolsko ako nemaju dokument koji dokazuje da su ih vakcinisali. Italijanska vlada zapravo sledi primer vakcinacijskih politika u SAD, uz jednu ključnu razliku: italijanski roditelji neće moći da se izuzmu iz primene ovog zakona na osnovu prigovora savesti. Nevakcinisana školska deca do 16 godina starosti moći će da idu u školu – ali njihovi roditelji će plaćati kazne u iznosu od 500 do 7.500 evra.
Izneću nekoliko argumenata u prilog tezi da su ove mere etički opravdane i da bi i ostale zemlje trebalo da ih usvoje.
Same mere su očigledno prinudne. Većina roditelja, čak iako se protivi vakcinaciji, neće imati izbor po pitanju vakcinisanja svoje dece. Ali to što novi zakon propisuje mere prinude ne znači da je etički nedopustiv. Zapravo, može se reći da su mnogi zakoni na sličan način prinudni, ali ih većina ljudi bez obzira na to smatra etički prihvatljivima. Da ostanemo u domenu javnog zdravlja, izolacija i karantin su dva primera prinudnih mera koje se ponekad koriste u vanrednim situacijama. Većina ljudi smatra da je opravdano držati ljude u karantinu ili ih izolovati kako bi se zajednica zaštitila od zaraznih bolesti. Pozivanje na slobodu pojedinca ne može odneti prevagu nad značajem zaštite javnog zdravlja. Slično tome, rizik budućih epidemija zaraznih bolesti koje su opasne po zdravlje ljudi dovoljno je jak razlog da se ograniči roditeljsko pravo izbora po pitanju vakcinacije dece.
Postoje dve vrste etičkog opravdanja za obaveznu vakcinaciju. Prvo, većina nas bi se složila da ljudi imaju moralnu dužnost da ne nanose štetu ili ne rizikuju nanošenje štete drugima – barem u slučajevima kada je izbegavanje ove štete, ili opasnosti od štete, relativno jeftino za pojedinca. Nevakcinisana deca su rizik za druge ljude, a vakcinacija nameće vrlo mali trošak roditeljima i deci. Dobrobiti vakcinacije u pogledu zaštite od zaraznih bolesti odnose prevagu nad troškovima i rizicima vakcinacije. Na primer, Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da je između 2000. i 2015. vakcina protiv malih boginja sprečila više od 20 miliona smrtnih slučajeva.
Jedan od najčešće navođenih razloga protiv vakcinacije dece, jeste briga da su vakcine nebezbedne. U stvari, uobičajeni nusefekti vakcina – poput crvenila ili otoka na mestu vakcinisanja – veoma su blagi i prolaze brzo. Najozbiljniji nusefekti, poput anafilaktičkih reakcija, dešavaju se manje od jednom na milion vakcinisanih osoba. S druge strane, dvoje od hiljadu dece koja se razbole od malih boginja, umreće od posledica ove bolesti. Jedno od svakih hiljadu obolele dece će dobiti zapaljenje mozga, koje može dovesti do gubitka sluha ili mentalne zaostalosti. Jedno od 20 dece će dobiti upalu pluća.
Troškovi i rizici ozbiljnih zaraznih bolesti poput malih boginja ubedljivo pretežu nad troškovima i rizicima vakcinacije. Stoga nije etično nanositi štetu drugima ili ih dovoditi u opasnost od štete u situaciji kada je trošak izbegavanja te štete tako mali. Nevakcinisano dete dovodi u opasnost svu decu koja se ne mogu vakcinisati iz medicinskih razloga (poput one koja su alergična na vakcine ili imaju snižen imunitet), kao i onu decu kod kojih se vakcina nije primila (na primer, vakcina za veliki kašalj delotvorna je u samo 70-85% slučajeva).
Drugi razlog zbog kojeg je obavezna vakcinacija opravdana, zasniva se na temeljnom principu pravičnosti. Na osnovu ovog principa svako bi trebalo da dâ svoj pravičan doprinos značajnim javnim dobrima – to jest onome od čega svi imaju koristi. Jedno takvo javno dobro je i kolektivni imunitet. Kolektivni imunitet nastaje kada se dovoljno veliki deo populacije (standardno, između 90 i 95%) vakciniše protiv izvesne bolesti, usled čega verovatnoća širenja zaraze postaje vrlo mala. Stoga će ljudi koji nisu vakcinisani, ili kod kojih vakcine nisu bile delotvorne, ostati zaštićeni sve dok broj nevakcinisanih ostane ispod kritičnog praga.
Ukoliko ne postoje medicinski razlozi da ne vakcinišete svoje dete (na primer, zbog alergije na izvesne vakcine), nepravično je odbiti vakcinaciju, a pritom uživati u dobrobiti zaštite koja je garantovana tuđim doprinosima kolektivnom imunitetu. Ako je kolektivni imunitet javno dobro koje koristi svakome, onda svako ima moralnu dužnost – zasnovanu na principu pravičnosti – da mu dâ svoj doprinos. Stoga mere obavezne vakcinacije, poput one nedavno uvedene u Italiji, garanutuju da svako ostvaruje svoj pravični doprinos značajnom javnom dobru kao što je kolektivni imunitet.
Alberto Giubilini, The Conversation, 02.06.2017.
Preveo Rastislav Dinić
Peščanik.net
