Foto: State Government of Victoria via AP
Živimo u istorijskom trenutku suočavanja sa klimatskom istinom. Australijanci koji su se smejali i glasali za desničarsku vladu – znajući da će ova nastaviti da blokira globalne inicijative za zaustavljanje klimatskih promena – više se ne smeju. Zemlja im gori.
Piše Paul Mason, New Statesman
Preveo Đorđe Tomić, Peščanik.net
BlackRock, kompanija koja kontroliše sedam triliona dolara investicionog kapitala, objavila je nameru da „temeljno preispita“ svoju investicionu strategiju. Fond je doneo odluku da povuče milijarde dolara iz kompanija koje zarađuju na poslovima s ugljem i da protokole za obračun rizika preradi tako da obuhvate i rizik klimatskih promena. Takođe nameravaju – ili bar tako tvrde – da glasaju protiv članova upravnih odbora velikih kompanija koji klimatske promene ne shvataju dovoljno ozbiljno.
Ovi potezi su propraćeni zasluženim podsmehom ekoloških nevladinih organizacija. Ponuđeno je premalo i prekasno, a uz to se potpuno zanemaruje odgovornost za milijarde tona emisija ugljenika koje su firme koje BlackRock finansira proizvele od osnivanja fonda 1988.
Ipak, to je važan događaj koji treba pozdraviti. Larry Fink, direktor gigantskog investicionog fonda, praktično je priznao da ne veruje da kapitalizam može opstati na mrtvoj planeti. Ako čitate između redova pisma upućenog direktorima vodećih američkih kompanija, videćete da se on ne zaustavlja samo na tome: vreme je za značajnu „realokaciju kapitala“, kaže Fink, i udaljavanje od kompanija izloženih riziku klimatskih promena. Čak i ako uspe da opstane na pregrejanoj planeti, kapitalizam više neće proizvoditi bogatstvo kao nekada.
Budući da su stavovi naučnika o ovom pitanju jasni bar dve decenije unazad, Finkovo pismo se čita kao neka vrsta epitafa pohlepi: gde su dosad bili novi modeli analize rizika? Zašto održivost nije postavljena u središte investicionih strategija na početku neoliberalne ere, pre nego što smo proizveli dovoljno štetnih emisija da ekološki sistem planete gurnemo u haos?
Odgovor je jasan: zato da bi bogati širom sveta mogli da kupuju svoje džipove, jahte i planinske kuće, da bi se Kina, Južna Amerika i Indija industrijalizovale, termoelektranu po termoelektranu. Scott Morrison je napravio bolesnu šalu kada je stojeći pred australijskim parlamentarcima mahao grumenom uglja u ruci i dovikivao oponentima da „nemaju čega da se plaše“. Ali izgleda da je to bila šala na račun industrije investicionih fondova i banaka.
Fink više brine o finansijskim rizicima nego o riziku za planetu, njen ekosistem i život na zemlji. Jer iz perspektive kapitalizma to su samo organizmi domaćini za jedinog pravog, živog parazita: bogatstvo koje se uvećava samo od sebe.
Uprkos svemu, Finkova intervencija je dobrodošla. BlackRock će se pridružiti grupi ClimateAction 100+, organizaciji koja okuplja najbogatije investitore sa namerom da izvrši pritisak na kompanije da poslovne prakse prilagode ciljevima Pariskog sporazuma. Namera im je da preseku priliv novca za kompanije koje rade s ugljem ili na drugi način uništavaju planetu.
Posle mnogo godina praćenja ekološkog poziranja poslovnog sveta i načina na koji se odnose prema pitanjima društvene odgovornosti, ne sumnjam da sada sledi dug period tapšanja po ramenu, ručkova, večera i proslava, ceremonija za dodelu nagrada i isplata bonusa, čim se ostvare novi ekološki i društveno odgovorni zeleni ciljevi.
Ali evo zašto je ovaj događaj ipak prekretnica. John Maynard Keynes je jednom rekao da je „novac naša veza sa budućnošću“. Ponašanje novca danas govori nam kakvoj budućnosti se možemo nadati.
A novac je danas u panici zbog ugrožene budućnosti kapitalizma, sasvim opravdano. Najveća prevara neoliberalizma bila je priča o kraju istorije. Jer to je značilo ne samo da bolji sistem nije moguć, već i da se svaki problem koji sistem generiše može rešiti intervencijom tehnokrata.
Ako pokušate da rekonstruišete psihologiju u pozadini ravnodušnosti poslovnih ljudi prema klimatskim promenama, uvek ćete stići do iste polazne pretpostavke: kombinacija tržišta i tehnološke inovacije će pronaći način da spreči katastrofalne klimatske promene, a ako to ne uspe, stari i provereni lekovi će nam pomoći da se prilagodimo. U prevodu, na kraći rok ćemo trgovati kvotama za štetne emisije, a na duži rok ćemo graditi svemirske brodove.
Fink i neki od šefova centralnih banaka, kao što je odlazeći guverner Engleske banke Mark Carney, počinju da shvataju da s obzirom na razmere problema tržište i tehnologija možda neće biti dovoljni. U pokušaju da direktorima problematičnih kompanija predoči šta ga muči, Fink piše: „Hoće li gradovi… biti u stanju da priušte potrebnu infrastrukturu kada klimatske promene unište tržište municipalnih obveznica? Šta će biti sa tridesetogodišnjim hipotekama – glavnim gradivnim blokom sveta finansija – ako zajmodavci ne budu u stanju da procene efekte klimatskog rizika na duži rok i nestane funkcionalno tržište osiguranja od poplava i požara?… Šta će biti sa inflacijom, a zatim i kamatnim stopama, ako cene hrane porastu zbog suša i poplava? Kako modelovati ekonomski rast ako na tržištima u razvoju opadne produktivnost usled ekstremnih temperatura i drugih efekata klimatskih promena?“
Finansijska industrija je na matematičkim fakultetima sveta regrutovala generacije „kvantova“ – kvantitativnih analitičara – sa zadatkom da modeluju finansijske rizike do poslednjeg mikroprocenta. Finkovo pitanje – na koje jedini pošten odgovor glasi: „nemamo pojma“ – i novi rizici koje je nemoguće kvantifikovani dovode u pitanje budućnost kapitalizma.
Jer ovo već jeste okoštao i nefunkcionalan sistem. Rast se generiše zaduživanjem i štampanjem novca. Planina globalnog duga od 250 triliona dolara već predstavlja tako veliko opterećenje za budućnost da čak i ako se kapitalizam oporavi i procveta biće potrebno pola veka da se dug stavi pod kontrolu. Onih 17 triliona dolara koje je centralna banka emitovala i poklonila korporacijama poslužili su kao aparat za održavanje u životu. Bez tog novca ne bi bilo novih stambenih blokova i novih Starbucks lokala.
Ali lek je obično deo bolesti. Emisija novca oborila je kamate na štednju ispod nule. Za 11 triliona dolara državnog duga u svetu kamatne stope su danas negativne: za pozajmice državi zajmodavci dobijaju ništa i još manje od toga.
Da je kapitalizam snažan i vitalan, lakše bi nam bilo da poverujemo da će životinjski nagoni bogatih odgovoriti na izazov „realokacije“ – da će se povući iz industrija sa visokim emisijama ugljenika i preći na nešto održivije.
Ali fijasko kompanije FlyBe ukazuje na verovatniji scenario. Vlade su opčinjene kompanijama koje troše velike količine ugljenika, kao što su avio-prevoznici. Na prvu naznaku da bi regionalna avio-kompanija mogla propasti, vlasti koriguju poreze uvedene upravo da bi se zagađivači kaznili i avio-prevoz učinio skupljim.
Ako je Fink u pravu, korporacije moraju učiniti više od povlačenja novca iz uglja. Moraju istovremeno povući novac i podršku koju pružaju partijama i političarima kao što su Donald Trump i Boris Johnson koji doprinose propasti planete. Moraju prestati da finansiraju medije koji poriču klimatske promene kao što je News Corp.
James Murdoch, Rupertov sin, napao je News Corp prošle nedelje zbog izveštavanja o požarima u Australiji i proglašavanja za „paničare“ svih onih koji su požare pokušali da dovedu u vezu sa klimatskim promenama. Još hrabriji potez bio bi izlazak iz upravnog odbora News Corpa u kome sedi. Ali stvari ne funkcionišu tako za elitu iz Davosa.
Da bi Finkovo pismo imalo smisla, potrebno je da se dogodi sledeće. Centralne banke moraju izdati ozbiljno upozorenje da će se agresivno uključiti u alokaciju sredstava u cilju sprečavanja katastrofalnog kolapsa kompanija sa velikim klimatskim rizikom. Vlade se moraju opredeliti za dugoročne državno kontrolisane investicije u energiju i transport koji ne koristi ugljenik – takozvani Zeleni nju dil – a mediji moraju prestati da prikazuju ekologe i klimatologe kao „eko-ludake“. Ukratko, životna sredina se mora pretpostaviti tržištu.
Ali korporativni svet nije slučajno paralisan inercijom. Njegovi lideri pripadaju generaciji koja je naučila da „živi za ovaj trenutak“, u sadašnjosti neopterećenoj moralom i posledicama, u kojoj dominira kult individualizma i grabljenja novca. Dobro znaju da će do trenutka kada zavlada klimatski haos biti mrtvi. Uz to, najmoćniji ljudi u svetu finansija uvek imaju opciju povlačenja na neko bezbedno i luksuzno mesto. Šta god da govore, ako ne počnu nešto i da rade, najracionalnije je pretpostaviti da im zapravo nije stalo do sudbine planete.
