Jugoslaviju smo dva puta napravili i dva puta srušili. To je jasna slika love and hate odnosa, onog odnosa u kome s nekim ne možete nikako, a bez njega ni toliko. Čudna je to odbojnost, još čudnija privlačnost. Kažu da su najveće razlike baš između onih koji su najbliži. Jer, kad tih razlika već nema u „potrebnoj meri“, treba ih napraviti, zamisliti, izmisliti, naduvati i od njih napraviti aksiom.
Ali, pođimo od početka. Prva Jugoslavija nastala je iz Prvog svetskog rata, pre tačno 100 godina, 1918. godine. Bila je kraljevina, unitarno uređena, s velikim kulturnim i ekonomskim razlikama između delova zemlje od kojih su neki bili u Austro-Ugarskoj, a drugi vekovima pod Osmanskim carstvom. Bila je višenacionalna, multikonfesionalna, multijezična, zanimljiva, uzbudljiva, s izvanrednom kritičkom intelektualnom elitom. Nije bila demokratska, ekonomski uspešna, saobraćajno razvijena, industrijska, urbana, masovno pismena i nije rešila nacionalno pitanje. Srpski narod, kao najbrojniji, politički je dominirao; drugi su bili nezadovoljni zato što su imali manje autonomije nego u Habzburškom carstvu. Političko nasilje i diktatura obeležili su najveći deo njene istorije.
Kraljevina Jugoslavija se raspala odmah posle napada nacističke Nemačke, u proleće 1941. Njeni narodi uleteli su u krvoproliće u kome su se, pored borbe protiv okupatora, borili jedni protiv drugih. U isto vreme tekla je komunistička revolucija koju su, uz uspešnu borbu protiv okupatora, predvodili Titovi partizani. Iz rata su izašli kao pobednici, kao oni koji su umeli da dobiju najmasovniju podršku, da oslobađaju zemlju, da na njoj naprave organe novih, komunističkih vlasti i da pridobiju podršku savezničkih vođa, što je često bilo teže od svega drugog. Boreći se protiv svih neprijatelja, borili su se i za Drugu Jugoslaviju.
I napravili su je. Proglasili su je već tokom rata, 1943. godine. Po mnogim istoričarima, upravo su zahvaljujući svom jugoslovenskom programu pobedili i okupatore i nacionalističke pokrete koji su se pojavili u svim narodima s željom da iskoriste svetski sukob i sebi obezbede sopstvenu nacionalnu državu, po mogućnosti što veću i što etnički čistiju. Drugu Jugoslaviju komunisti su napravili na principima suprotnim onima na kojima je počivala prva. Ova druga je bila republika i federacija, bila je urbanija, modernija, pismenija, imala je razvijeniju industriju, a nacionalna prava je probala da obezbedi stvarajući republike i pokrajine za sve svoje narode, propagirajući „bratstvo i jedinstvo“. Ali, ni ona nije bila demokratska, nije bila ni ekonomski efikasna, niti je kao svoj ideal imala vladavinu prava, slobodne izbore, slobodnu štampu i nezavisne institucije.
Druga Jugoslavija se raspala odmah nakon pada Berlinskog zida, dakle ponovo, kao i u slučaju prve Jugoslavije, u vreme velikih promena na tlu Evrope. Njeni narodi ponovo su uleteli u krvoproliće, koje su ovog puta proizveli sami. Nadali su se da će u novoj svetskoj gužvi ugrabiti svoju šansu, obezbediti sebi dugo sanjanu nacionalnu državu, ponovo što veću i podrazumeva se – etnički što čistiju. Zato je ponovo bilo potrebno napraviti etnička čišćenja, ratne zločine, genocid.
Zašto smo pravili dve Jugoslavije? A zašto smo ih rušili? Koji su to suštinski problemi zbog kojih se ne zna da li je gore s Jugoslavijom ili bez nje?
Obe Jugoslavije nastale su kao posledica odluke velikih sila. I posle Prvog i posle Drugog svetskog rata saveznicima je izgledalo da bi značajna država Južnih Slovena bila najbolje i najstabilnije rešenje na etnički izmešanom i zavađenom Balkanu. U obe istorijske situacije ona je bila zamišljena kao tampon zona između političkog Istoka i političkog Zapada. U toj ulozi je u oba slučaja, a posebno tokom Hladnog rata, kao predvodnica pokreta nesvrstanih, ona bila veoma uspešna.
Jugoslavija je bila slična današnjoj zajednici evropskih naroda pre svega po tome što su obe Jugoslavije bile mirovni projekti i države pomirenja prethodno do krvi zavađenih naroda. Stvaranje zajedničke države je bio i način da se izmire jugoslovenski narodi koji su tokom oba rata bili na suprotnim stranama. To je posebno bilo važno posle Drugog svetskog rata, zbog masovnih zločina koji su ostavili duboke ožiljke u međunacionalnim odnosima i potisnutu želju za osvetom. Jugoslavija je izgledala kao najbolje rešenje.
Ona i jeste bila rešenje. Kao nadnacionalna država postala je kišobran koji je male narode trebalo da zaštiti od međusobnog istrebljenja. Stvorila je veliko, skoro samoodrživo tržište, čime je podstakla ranije nerazvijene regione, a razvijenijima omogućila brži razvoj. Bila je dinamični prostor konkurencije, s nekoliko značajnih centara, što je proizvelo izuzetne rezultate, posebno u oblasti kulture. Bila je sportska velesila, „filmska Meka“, pozornica sopstvenog vrlo specifičnog popa i roka, imala je svoj put u socijalizam sa samoupravnim sistemom, ponašala se kao velika sila i arbitar u spoljnopolitičkim odnosima nastupajući u ime tek oslobođenog Trećeg sveta. U školi su nas učili da je Jugoslavija najlepša zemlja na svetu: da je naše more najplavlje, naše planine najviše, naša jezera najdublja, naše ravnice najplodnije… Mislili smo da je sve to deo patriotsko-političke propagande. Ali iako to jeste bila propaganda, ona je podbacivala. Jer Jugoslavija je bila lepša nego što se pričalo.
Ali, u mnogo čemu joj nije išlo. Nikada nije uspela da bude demokratska. Smanjila je, ali nije prevazišla razlike između bogatih i siromašnih delova zemlje. Nije stvorila uspešnu, efikasnu privredu. I nikada nije rešila osnovno pitanje, ono koje razdire i današnju Evropsku uniju: da li da je bude više ili da je bude manje. Odnosno, da li da bude čvršća federacija, što nije odgovaralo manjim narodima ili da bude labavija konfederacija, što nije odgovaralo najvećem narodu. Predlozi o asimetričnoj federaciji, što bi se današnjim evropskim rečnikom reklo – u više brzina – nisu prošli. Posle decenija traženja prihvatljivog ustavnog rešenja raspala se u klasičnom ratu za teritorije, s prastarim ciljem da se zgrabi što više i da se to obezbedi samo za sebe.
Nijedna Jugoslavija nije našla ključ dužeg trajanja. Obe su se raspale zbog nemogućnosti da reše unutrašnje razlike. I obe su pravljene jer se te razlike nisu mogle rešiti ni bez nje. Bez Jugoslavije konflikti među njenim narodima postaju otvoreni. S Jugoslavijom oni se uvode u institucije ili guraju pod tepih. Kako se vama čini? Šta je bolje?
Možda o Jugoslaviji najviše govore vremena pre njenog nastanka, kao i ona posle njenog kraja. I pre i posle Jugoslavije, njeni narodi žive svoje male, provincijalne živote, kao „male bare pune krokodila“. Zatvorene, malograđanske, ugušene u sopstvenoj zagriženosti, netrpeljivosti, uskogrudosti, gnevu, korupciji, nasilju. Beznačajne na karti Evrope i sveta, samoizolovane, autarhične, histerične, paranoidne, zagledane „u svoj pupak“, gurnute sopstvenom voljom u „zadnje dvorište“. Zato se generacijama pre stvaranje velike države Južnih Slovena činilo da samo ona nudi izlaz iz tog zapećka, da je ona jedini način da u konkurenciji sa sličnima postanemo bolji. Savremenici njenog prvog stvaranja 1918. poredili su taj događaj sa otvaranjem prozora.
Tako je i danas. Skoro 30 godina posle početka procesa stvaranja nezavisnih država na njenoj teritoriji gotovo svuda je zavladalo beznađe. Dobili smo zavađene, neuspešne, nedemokratske, privredno nerazvijene, neuređene državice, nesposobne da reše osnovne probleme svojih građana. Pokazalo se da su problemi koji su postojali u Jugoslaviji nadživeli tu državu i time dokazali da nije Jugoslavija bila ta koja je stvarala probleme, već su strukturni problemi njenih naroda bili ti koji su rušili Jugoslaviju. Problemi nerazvijenosti, siromaštva, nedemokratske političke kulture, frustriranih nacija stariji su od Jugoslavije. Ostali su tu i posle nje, gušeći postjugoslovenska društva u ropcu iz kojeg ne umeju da nađu izlaz. Sada bi, ako uopšte imaju snage da od sebe naprave nešto bolje, trebalo da krenu od suočavanja s činjenicom da nisu bili dorasli ideji Jugoslavije, da ih je ona prevazilazila, da im je bila prenaporna, prezahtevna, da ih je terala da budu bolji nego što su. Drugim rečima – nisu je zasluživali. Zbog toga, ako se u budućnosti pojave nove integrativne inicijative, jugoslovenski narodi tek treba da pokažu da mogu da prevaziđu samodestrukciju u koju ih je uvelo nacionalističko antijugoslovenstvo, da mogu da se restartuju i krenu dalje.
Lice ulice, decembar 2018.
