Osećao je hladan oštar pritisak konopca, a levu mu ruku zahvati grč. Ona se čvrsto pripi uz konopac i on je pogleda s puno prekora. „I to mi je neka ruka“, reče. „Dobro, grči se ako hoćeš. Pretvori se u kandžu. Ništa ti neće pomoći.“ (…) “Kako ti je, ruko? Da li je možda suviše rano da se zna?“
Ernest Hemingvej, Starac i more
Hemingvej u svojoj priči „Starac i more“ opisuje ruku koja nije htela da se konfomira starčevoj želji da uhvati ribu čak ni kada ju je zamolio. Upravo ovaj deo priče možemo iskoristiti kao primer za uvod u fenomen anarhične ruke, tj slučaj da se ruka, i to najčešće leva, ponaša kao da nije pod kontrolom „vlasnika“. U popularnoj literaturi, ovaj sindrom se nekada nalazi pod imenom Dr Strangelove sindrom, jer neodoljivo podseća na istoimeni kultni film Stenlija Kjubrika, i scenu u kojoj ludi nuklearni naučnik (Piter Selers) konstantno pokušava da obuzda svoju desnu ruku koja pokazuje nacistički pozdrav. Možda vas ovo dalje asocira na brojne horor filmove koji prikazuju zastrašujuće, nesvesne i nekontrolisane pokrete ruku koji pokušavaju da povrede ili ubiju svog vlasnika.
Koliko god neverovatno zvučalo, sindrom anarhične ruke postoji i jedan je od najintrigantnijih fenomena u neurologiji. Prvi put ga pominje Goldštajn 1908. godine, opisujući slučaj svoje pacijentkinje koja je nakon moždanog udara verovala da je njena ruka nezavisno motivisana. Tvrdila je da joj ruka ne pripada i da je u nju ušao zli duh. Čak se jednom probudila u sred noći, usled toga što je anarhična ruka počela da je guši. Svi testovi su ukazivali na to da je mentalni status ove žene bio normalan. Nakon njene smrti, Goldštajn je proučavajući mozak, našao oštećenja u desnoj hemisferi i korpus kalosumu, vlaknu koji povezuje levu i desnu hemisferu.
U popularnoj nauci i štampi se često sindrom anarhične ruke meša sa vanzemaljskom rukom, iako su u pitanju slični ali ne i isti fenomeni, koji pripadaju istoj skupini sindroma vanzemaljske ruke, koju čine 4 različite forme:
- Anarhična ruka– sindrom u kom, kako smo već objasnili, najčešće leva ruka izvodi pokrete koje pacijent ne percipira kao svojevoljne tj inicirane sopstvenom voljom.
- Dijagnostička dispraksija ili intermanualni konflikt- fenomen u kom ruka (opet, leva) izvodi akcije suprotne desnoj. Tako postoje brojne studije slučaja koje navode primere pacijenata koji se jednom rukom oblače, drugom rukom tu istu odeću skidaju; jednom rukom zakopčavaju, drugom otkopčavaju dugmad.
- Vanzemaljska ruka (main étrangère)- karakteriše je subjektivni osećaj pacijenta da mu sopstvena ruka ne pripada, posebno kada je van vidokruga.
- Supernumerička ruka– kada pacijent ima utisak da poseduje tri, četiri ili više ruku.
Poznat je još i fenomen levitirajuće ruke, kako samo ime kaže, kada ruka besciljno levitira bez svesne kontrole.
Isprva se ovaj fenomen objašnjavao postojanjem dve odvojene svesti u mozgu, tačnije konfliktom dve moždane hemisfere. Dokaz su nalazili kod pacijenata koji boluju od epilepsije, kojima su vlakna korpus kalosuma presečena kako bi se umanjili simptomi. Postoperaciono, ovi pacijenti su često bolovali od sindroma vanzemaljske ruke. Danas nam psihologija i neuronauke pružaju ipak jednostavnije objašnjenje i znamo da je ovaj sindrom posledica traumatičnih povreda mozga, lezija u frontalnom korteksu, karcinoma ili infekcija mozga. Različiti oblici mogu da koegzistiraju kod istog pacijenta. Prognoze su najčešće jako loše, mada su tokom vremena moguća poboljšanja.
Dešava se da se pacijenti ruci obraćaju u trećem licu, da je personifikuju i oslovljavaju čudovištem, đavoljom rukom, rukom koja je kontrolisana sa meseca. Međutim, neke personifikacije mogu biti i psihotične. Primer bi bio pacijent koji je svoju anarhičnu ruku zvao „beba zvana Džozef“, koja ga je štipala za grudi- što je asociralo na griženje tokom dojenja. Dijagnostički, ova vrsta personifikacije se odvaja od sindroma anarhične ruke, koji prosto predstavlja percepciju da je ruka samostalna i remetilački nastrojena, odakle i samo ime potiče.
Autor: Sanja Dutina - Psihobrlog
