U Sredozemlju smo svedoci pokolju nevinih. Video sam tu patnju, i stidim se odgovora italijanske vlade
Dugo vremena bio sam ponosan na svoju zemlju. Radim kao doktor na malom ostrvu u sredini Mediterana po imenu Lampeduza, u mestu koje je nešto kao simbolični prolaz između Afrike i Evrope. Poslednjih decenija, Italija je pokazala kako može odati počast ljudskosti, dajući novo značenje reči „dobrodošlica“, time što nikad nije gradila zidove ili postavljala bodljikavu žicu duž svojih granica. Ovi činovi otvorenosti dobili su priznanje od drugih zemalja, od EU, i zahvalnost na hiljade ljudi čiji su životi spaseni tokom godina.
Međutim, prestao sam da budem ponosan što sam Italijan onog trenutka kada je naša vlada, poništavajući sve što je prethodno urađeno, odučila da sklopi dogovor sa libijskim grupama u Tripoliju – što je značilo, direktno ili indirektno, sa trgovcima ljudima. Još se sećam kako je 2016. moja zemlja srčano pristupila protestima koje je započela odluka Evrope da finansira turskog predsednika Erdogana sa šest milijardi evra da ignoriše ili da zaustavi tokove migracije iz Sirije. Pozicija Italije je tada bila neprikosnovena. Od tada nekako neobjašnjivo poriče svoja dela.
Postoji samo jedna dramatična razlika između onoga što je tada Evropa uradila sa Turskom i ovoga što Italija danas radi sa Libijom. Izbeglički kampovi postavljeni u Turskoj su manje-više efikasni; u Libiji, ljudi su zatočeni u gnusnim kampovima gde ih siluju, muče i ubijaju. Umesto zida koji Italija nije izgradila na svojoj teritoriji, podigli smo dva zida na drugim mestima. Zid u Libiji nam je dozvolio da smanjimo broj dolazaka na svoje obale za 70 odsto; drugi zid, u nama samima, dozvoljava nam da se pravimo da ne vidimo šta se radi sa tih 70 odsto.
E, pa, ja mogu da vam kažem šta se radi tim ljudima. Sa mog radnog mesta, klinike na Lampeduzi, njihova sudbina se jasno vidi. Svakodnevno ih muče, i to surovo, i tako godinama. Oni koje nama donesu, helikopterom ili čamcem, na ivici su smrti, sa opekotinama, ozbiljnim povredama od udaraca, mučenja strujom po glavi ili genitalijama, prostrelnih rana i posekotina žiletima. Gotovo uvek su dehidrirani, u stanju hipotermije, i toliko neuhranjeni da su pred kolapsom. Podsećaju na patnju iz koncentracionog logora – da, koncentracionog logora. Nisu to baš izbeglički kampovi sa sportskim terenima i rekreativnim centrima kakve neki ljudi žele da zamišljamo.
Počela je operacija „masovne distrakcije“. I nju u potpunosti podržavaju vešte, retoričke izmišljotine. Obratite pažnju na ovo: umesto o ljudima – izraz koji se nikada ne koristi – mi slušamo o migrantima, izbeglicama, tražiocima azila. Razlika je ogromna. Jer tako propuštamo da vidimo da se igramo životima ljudskih bića, žena, muškaraca i dece, ljudi kao što smo mi, sa istim našim osećanjima, istim našim planovima, istim našim snovima. Samo što su se oni rodili na pogrešnom mestu.
Osećam gađenje i sram kada čujem laži koje izlaze iz usta onih iz vlade – istih ljudi koji svakoga dana pričaju o sopstvenim porodicama i deci. Možda oni smatraju porodice i decu drugih vanzemaljcima, čudovištima ili nižim bićima, koji se mogu „odbiti“ i ostaviti na milost i nemilost ljudima bez trunke humanosti, koji ih svode na robove i ne oklevaju da likvidiraju.
U Italiji je prisutan stalan i veoma opasan oblik izborne kampanje, a društvena i kulturna šteta koju rizikuje je nemerljiva. To je kao rat. Siromašni protiv siromašnih. Izbačeni protiv izbačenih. Poslednji protiv poslednjih. Ja to zovem „medijskim terorizmom“: izvrtanje stvarnosti da se zastraše ljudi i osvoje se njihovi glasovi, bez ikakvog razmišljanja o društvenoj bombi koju to može aktivirati.
Budimo jasni: ova retorika nema nikakve veze sa stvarnošću. Godina najvećih izazova za dolaske na naše obale bila je 2016, kada se iskrcalo malo više od 180.000 ljudi. Odbijam da verujem da je 180.000 ljudi invazija, a kamoli epohalna invazija: 180.000 migranata u zemlji od 60 miliona – dajte, ne budimo smešni.
Ne mogu da zaboravim šta se desilo 3. oktobra 2013, nedaleko od luke Lampeduze. Tog dana, 368 ljudi – na samo par stotina metara od spasenja – izgubilo je život. Mnogi od njih bili su deca. Kada sam obavljao autopsije ovih malih tela, potreslo me je koliko su lepo bila obučena – njihove malene cipele, i kose u pletenicama. Njihovi roditelji su ih pažljivo obukli da uđu u novi svet i započnu novi život, život koji bi konačno značio da su brige nestale. Nikada nisu dočekali da vide taj svet. I srce mi se slama kad pomislim da nikad neću ni čuti njihove priče. Taj dan je obeležio moj život. Često su ta mala lica košmari.
Otprilike u to vreme sam razgovarao sa mnogim političarima u raznim komisijama koji su dolazili na ostrvo da razgovaraju sa stanovnicima i onima koji su dali sve od sebe da spasu živote i izvuku tela. Ali čim bi političari otišli sa ostrva, to bi obrisali iz sećanja.
Naravno, ne možemo svaliti svu krivicu na Italiju, Grčku ili malenu Maltu. Fenomen migracije (molim vas ne nazivajte to problemom) tiče se cele Evrope. Svako ima dužnost i odgovornost da pomogne, dočeka i asistira ovim ljudima – bez izuzetka. Obale Italije, Malte i Španije su obale Evrope. EU je osnovana da stvori ujedinjen kontinent, zasnovan na vrednostima civilizovanosti, zajedništva i, iznad svega, poštovanja prema ljudskom životu.
Predlažem da mi „iskoristimo“ – ponovo – ove ljude: ali u suprotnom pravcu. Neka oni nama donesu svoju kulturu, svoje običaje, svoju decu, svoje nasleđe. Hajde da se pomešamo s njima, uz uzajamno poštovanje i zdrav razum. Uz njih ćemo da rastemo, da postanemo jači i bolji.
Ono što se sada dešava u Libiji i u Sredozemlju je pokolj nevinih. Ljudska prava uskraćuju one iste evropske države koje su iskorišćavale, pljačkale i porobljavale ove ljude i kolonizovale njihove zemlje. Italija je zemlja koja stari, na kontinentu koji stari. Italijani sada imaju manje dece, i naše društvo je nezaustavljivo počelo da opada. Tako da ja predlažem da mi „iskoristimo“ – ponovo – ove ljude: ali u suprotnom pravcu. Neka oni nama donesu svoju kulturu, svoje običaje, svoju decu, svoje nasleđe. Hajde da se pomešamo s njima, uz uzajamno poštovanje i zdrav razum. Uz njih ćemo da rastemo, da postanemo jači i bolji.
Želim da apelujem na Evropljane sa svih strana, od istoka do zapada – a posebno na one koji danas kategorički odbijaju da prihvate druge i žele da se zatvore granice: nemojte da vas zavaraju laži političara. Razmišljajte svojom glavom – a posebno srcem – jer svi smo mi građani sveta, i svi mi imamo pravo da živimo dostojanstven život. Moto Lampeduze napisan je na ogromnom muralu na pristaništu Favaloro. Vide se sledeće reči: „Zaštitite ljude, a ne granice.“
* Pietro Bartolo, italijanski doktor, i Lidija Tilota, koautori su knjige „Lampeduza, ulaz u Evropu“
