Prestao si da budeš čovek, samo ti to još niko nije rekao…
…da parafraziramo poslednje rečenice iz predstave “Smrt fašizmu: O Ribarima i Slobodi”, nezavisnog omladinskog Reflektor teatra, koja je ovaj put odigrana u vojvođanskom ambijentu Salaša 137 na Čeneju, u blizini Novog Sada, i čija se izvedba pretvorila u spontano upriličeni performans. Za performans se pobrinula publika, preciznije gosti u bašti restorana u prelepoj večeri kasnog septembarskog leta, pred novi polazak u školu.
Publika, koja se jasno podelila na one koji su primetili i uživali u onome što se dešavalo na pozornici, sa suzama u očima i knedlom u grlu: dokumentarnu predstavu o sećanju na Ivu Lolu i porodicu Ribar, u konceptu, režiji i dramaturgiji Milene Minje Bogavac. I na deo publike, tačnije gostiju restorana, kojima je uspelo i da ne primete niti binu, niti reflektore, niti glumce i glumice, a kamoli o čemu je tu reč. Umesto toga, oni su neprestano jeli, pili i glasno varili… Nisu pomogli ni pokušaji diskretnog “pssssst…”, koje je dopiralo od publike. Nije pomoglo, jer ni to nisu čuli.
A na bini se odvijala prava herojska drama, jer su glumci i glumice pričali priču o porodici Ribar, o Ivi Loli, njegovom bratu Jurici, ocu doktoru Ivanu, Lolinoj ljubavi Slobodi Trajković, ali i čitavoj generaciji mladih ljudi koji su dali svoje živote u borbi protiv fašizma. Mladi protagonisti pokušavali su da kažu nešto i o svojoj generaciji, o samima sebi, da odgovore na pitanje da li i danas postoje ideali i da li i danas postoje heroji koji bi za te ideale dali i svoj život, kao braća Ribar i kao Sloboda. Sa pozornice je odzvanjalo i pitanje šta je danas borba protiv fašizma, u vreme narastajućeg nacionalističkog i revizionističkog ludila. Jer ideja predstave je da koautori i izvođači predstave, zajedno sa publikom, prođu kroz sva ta pitanja. I da ih postave pre svega samima sebi.
Da li i danas postoje heroji koji bi za te ideale dali i svoj život (FOTO: Wikimedia)
“Za šta živiš?”, bilo je pitanje postavljeno na pozornici i sa pozornice prema publici. Odgovor koji se čuo iz donjeg dela bašte, tamo gde su sedeli oni “nezainteresovani”, bilo je - mljackanje i srkanje. I nije za to krivo osoblje Salaša 137. Ono je pokušavalo u nekoliko navrata da skrene pažnju oblicima života u donjem delu bašte da bi bilo fino s njihove strane da “ispoštuju” činjenicu da je u toku pozorišna predstava. Nisu krivi, jer em nije koncept bio takav, “striktan”, em je i bolje što nije jer bismo tako bili lišeni jedinstvenog spontanog performansa na otvorenom: s jedne strane – predstava o idealima, herojima i ljubavi, a s druge strane, u donjem delu bašte – svaštojedi.
U redu, zamislimo da je reč o skupinama koje su na Salaš došle sasvim sigurno ne znajući da je baš to veče rezervisano za pozorišnu predstavu. Zamislimo da su oni imali sasvim drugi plan, a ne da gledaju nekakvo pozorište. Zamislimo i da možda nisu želeli da sad sebi pokvare veče kada su već tu, kada su naručili toliko iće i piće. Zamislimo da ih u tome nije uspela omesti ni činjenica da su sva svetla bila pogašena kada je predstava počela. To bi značilo da su oni svesno bili bezobrazni i nevaspitani. Premda bi bilo logičnije da su tada napustili kafanu i otišli na mesto gde i pripadaju. A ne da dopuste da ih smaraju pozorištem i mrakom, i da teškom mukom nabadaju ono što im je ostalo u tanjirima.
Ali, šta ako oni zapravo ništa od toga nisu primetili? Šta ako nisu primetili ni mrak, ni pozorište, niti ono “pssssst” od publike? Da li je zapravo moguće da ništa nisu primetili? Da se kladim, kladio bih se da – nisu! Jer su odavno prestali biti ljudi, samo im to još niko nije rekao. Da su ljudi, morali bi primetiti pozorište.
“Za šta živiš?”
Za karađorđevu šniclu, za mešano meso, za pečenje i šopsku salatu, za krempitu, za novce kojima ću to platiti a neću birati sredstva da dođem do njih jer je čitava moja životna filozofija spala u stražnjicu, odgovorio bi neko iz donjeg dela bašte. I još bi se čudio što ga neki klinac sa nekakve pozornice pita takve banalne stvari.
Jednako kao što nisu ni primetili da se tu, na 25 metara od njih, igra neka pozorišna predstava i da su glavni glumci neki mladi ljudi, oni tako verovatno ne primećuju ni sopstvenu decu. Iako generacije te dece kao najveći uspeh u životu posmatraju odlazak iz zemlje u kojoj ljudi prestaju biti ljudi, ali im to niko ne govori.
A kad ljudi prestanu biti ljudi onda počinje fašizam u nekom od svojih bezbrojnih oblika i pojava.
Rediteljka Milena Minja Bogavac je jasno poručila zašto je predstava rađena: “Zato što borba protiv fašizma nikada nije završena. Zato što su zajednici potrebni heroji. Zato što je mladim ljudima potrebna vera u bolje sutra. Zato što su im potrebne inspiracija i nada. Zato što mladi danas nisu ‘najgora generacija ikada’. Zato što je toj generaciji potrebno znanje. Zato što onaj ko zna da razume prošlost, razume i sadašnjost. Zato što verujemo i mlade i u njihovu veru u ideale. Zato što fašizmi, u svetu, ponovo podižu glave. Zato što moramo i mi da podignemo svoje. Zato što dižemo glavu, onda kada dignemo glas. Zato što – mladi. Zato što – ne fašizam”.
Ili kako je 1936. godine Lola govorio: “Ostvarimo jedinstvo živih da ne bismo u zajedničkim grobovima ostvarili jednakost mrtvih”.
“Reflektor teatar. Svetlimo u mraku”, deviza je ovog nezavisnog, omladinskog, putujućeg pozorišta, koje nikakvu pomoć od države ne dobija. Baštu na Salašu su, bogme, osvetlili. A ti? Za šta živiš?…
“Ivo Lola, Ivo Lola
Ivo Lola nije sam
S nama Ivo Lola nije sam...”
