Pozabavimo se pitanjem: šta zaista kažu naučnici koji se bave potencijalnim pozitivinim i negativnim efektima upotrebe marihuane, kao i objektivne informacije koje proizlaze iz ovih istraživanja?
U poslednjih nekoliko godina veliku pažnju medija i ljudi u svetu, kao i kod nas, zaokuplja debata da li treba legalizovati takozvane “lake droge”, pre svega marihuanu, u medicinske svrhe ili potpuno. Sa jedne strane, određene grupe se protive bilo kakvom pokušaju diskusije na ovu temu, dok drugi deo odlazi u suprotnu krajnost, veličajući značaj i korisnost marihuane uz pomoć anegdota ili priča iz druge ruke. Karakteristično je da i jedna i druga strana veoma retko uzimaju u obzir naučna istraživanja na ovu temu i validne argumente.
Pozabavimo se pitanjem: šta zaista kažu naučnici koji se bave potencijalnim pozitivinim i negativnim efektima upotrebe marihuane, kao i objektivne informacije koje proizlaze iz ovih istraživanja?
Jedno od najboljih pregleda dosadašnjeg istraživanja efekata marihuane je objavila grupa naučnika koje predvodi dr Volkow, direktorka američkog Nacionalnog instituta o zloupotrebi droga (National Institute on Drug Abuse, deo NIH) sredinom 2014. godine u prestižnom naučnom časpoisu, New England Journal of Medicine, gde su sumirani rezultati brojnih studija.
Prvi mit o marihuani, da ne može izazvati zavisnost, je razbijen većim brojem istraživanja koja pokazuju da među osobama koje koriste marihuanu, čak oko 9% njih mogu postati zavisnici, dok je kod onih koji svakodnevno uživaju u džointu, procenat zavisnika između 25 i 50%, i kod ovih osoba se pri prestanku uzimanja droge ispoljavaju klasični znaci apstinencijalne krize. Brzi, kratkoročni efekti podrazumevaju umanjenu sposobnost zadržavanja informacija u kratkoročnoj memoriji, poremećenu motornu kontrolu, i, u većim dozama, paranoju i pojavu psihoza.
Međutim, ono što predstavlja mnogo veći problem su dugotrajne posledice redovnog korišćenja marihuane. Ove dugotrajne posledice se najlakše i najbrže primećuju kod osoba koje su započele korišćenje u toku adolescencije, odnosno tinejdžerskih godina. Razlog za to je što se mozak pojedinca razvija sve do otprilike 21. godine, pri čemu je period adolescencije ključan u reorganizaciji veza između ćelija u mozgu. Snimanja mozga su pokazala da kod odraslih osoba koje su redovno koristile marihuanu u adolescenciji, postoji smanjen broj veza među neuronima (moždanim ćelijama), i to pre svega u delovima mozga koji su zaduženi za procese odgovorne za interakciju sa okruženjem i samosvesnost, kao i u delovima mozga odgovornim za učenje i memoriju. Jedan od najubedljivijih zaključaka različitih studija je značajno smanjenjene IQ skora (inteligencije), kod osoba koje su kao tinejdžeri počele redovno da koriste marihuanu.
Još uvek nedovoljno ispitana, ali možda i najznačajnija potencijalna posledica konzumiranja marihuane je izazivanje ili pojačavanje simptoma psihoza, pre svega šizofrenije. Trenutno se istraživanja slažu da je kod ljudi koji imaju genetičku predispoziju, ili su bili žrtve zlostavljanja u detinjstvu, korišćenje marihuane u vezi sa pojavom ili ranijim vremenom ispoljavanja pozitivnih i negativnih simptoma šizofrenije, kao i, češće, pojavom kliničke depresije. Takođe, kod osoba kod kojih je šizofrenija već utvrđena, redovna upotreba dovodi do pojačavanja simptoma, čak i kad su ti pacijenti pod terapijom. Međutim, treba voditi računa da u ovom slučaju nije utvrđena uzročnost, to jest, da iako postoji veza upotrebe marihuane i psihoza, to takođe može i da znači da ljudi koji imaju neku vrstu predispozicije za neku od psihoza ili pojavu šizofrenije, takođe imaju i predispoziciju i za korišćenje marihuane ili drugih droga, a ne nužno da marihuana uzrokuje pojavu ovih bolesti.
Još jedan od uvreženih mitova je i taj da marihuana ne može dovesti do pojave raka pluća. Iako je veoma teško vršiti istraživanja ove vrste, zbog same prirode upotrebe marihuane (upotreba u mlađem uzrastu, dok se rak pluća pojavljuje mnogo godina kasnije, kombinovanje marihuane i duvana prilikom pravljenja džointa, marihuana kao ilegalna supstanca, što smanjuje procenat prijavljivanja realne upotrebe, itd.), za sada se smatra da ne postoje čvrsti dokazi da upotreba marihuane nosi povećan rizik za pojavu kancera. Ali, takođe je pokazano da, s obzirom na to da je THC (tetrahidrokanabinol), aktivni sastojak marihuane, poznat kao veoma snažan bronhodilatator (utiče na širenje disajnih puteva), upotreba marihuane dovodi do izuzetno povišene pojave inflamacije disajnih puteva, respiratornih infekcija i upale pluća. Zanimljivo je da ljudi koji zastupaju mišljenje da je upotreba marihuane manje opasna od upotrebe duvana, ne uzimaju u obzir činjenicu da su, ne računajući THC i nikotin, ostali sastojci duvana i marihuane uglavnom isti ili veoma slični (fenoli, aldehidi, polivinil hloridi, poliaromatični ugljenohidrati, kao i katran), a na razvoj raka pluća mnogo više utiču ove supstance nego, na primer, nikotin. Takođe zbog načina pravljenja džointa, dim koji se unosi u pluća prilikom pušenja marihuane je mnogo veće temperature nego dim cigarete, što utiče na pojačano oštećenje ćelija. Upotreba marihuane je dovedena i u vezu sa povećanim rizikom od srčanog udara i šloga.
Stvar o kojoj se mora voditi računa prilikom razmatranja dugotrajnih posledica upotrebe marihuane, jeste da se koncentracija THC-a u marihuani povećala sa 3%, koliko se moglo naći tokom osamdesetih godina, na 12%, koliko se trenutno može naći u marihuani nabavljenoj na ulici, i posledice ovog povećanja će moći da budu utvrđene tek nakon niza godina.
Što se tiče pozitivnih efekata marihuane, najveći problem prilikom istraživanja je njen nelegalni status koji sprečava kontrolisane studije u većem obimu, kao i to što različiti sojevi ove biljke sadrže neke različite supstance, ili iste, ali u različitim koncentracijama. Neke od ovih studija pokazuju da bi marihuana mogla da ima odličnu aktivnost u stimulisanju apetita kod pacijenata sa stečenim sindromom imunodeficijencije (SIDA), kao i protiv mučnine i povraćanja koji prate hemoterapiju pacijenata obolelih od raka. Međutim i ovakva primena mora biti kontrolisana, zato što marihuana takođe utiče na pogoršanje HIV-vezanih kognitivnih deficijencija. Marihuana se takođe može primenjivati za smanjenje hroničnog bola, uglavnom pri neuropatijama (međutim, dokazano je da to ne važi u velikoj meri i za bol vezan za kancer, iako je to jedan od argumenata koji se često koristi prilikom debate o prednostima korišćenja marihuane), tako da se trenutno vrši identifikacija aktivnih supstanci iz marihuane koje su odgovorne za ovo dejstvo.
Kako se trenutno u medijima, pogotovo žutoj štampi, ulje kanabisa predstavlja kao „čudotvorni lek za rak“, treba naglasiti da ne postoji ni jedna jedina studija urađena na ljudima o ovom pitanju. Prvo, kako je već rečeno, same biljke i različiti sojevi marihuane imaju različite koncentracije sastojaka, a proces ekstrakcije prilikom kojeg se dobija ovo ulje je takav da se taj odnos koncentracija zadržava i u ulju. Dalje, iako neka novija istraživanja pokazuju da THC i drugi kanabionidi mogu usporiti rast izvesnih tipova kancer ćelija u laboratorijskim uslovima, koncentracije koje izazivaju ovaj efekat su mnogo veće nego što se mogu naći u bilo kom tipu biljke, kao i u ulju kanabisa, tako da je moguće reći sa velikom sigurnošću da ulje kanabisa ne može izlečiti niti kontrolisati razvoj bilo kog tipa kancera.
Pozitivni efekti se vide i kod pacijenata sa reumatodnim artritisom, kao i sa inflamatornim bolestima digestivnog trakta. Veoma obećavajući efekti postoje i kod pacijenata obolelih od multiple skleroze, kod kojih THC i kanabidiol dovode do poboljšanja simptoma, i ovo poboljšanje je toliko značajno da se lek koji sadrži kombinaciju ovih supstanci trenutno nalazi u odmakloj fazi kliničkih ispitivanja u Velikoj Britaniji, Kanadi i SAD. Pokazano je i da se marihuana može koristiti za kontrolisanje epileptičnih napada kod dece, i to sa prijavljenim smanjenjem učestalosti napada većim od 25%. Apsurdna je činjenica da je marihuana realno veoma lako dostupna svima u rekreativne svrhe, ali da trenutno postojeći propisi veoma otežavaju ispitivanje u biomedicinskim studijama.
Da li je legalizacija ili barem dekriminalizacija upotrebe marihuane korak koji donosi više pozitivnih ili negativnih posledica? To je pitanje o kome će mišljenja, verovatno, još dugo biti podeljena. Činjenica je da su mnoge supstance za koje se već veoma dugo zna da utiču na pojavu različitih teških oboljenja (kao što su duvan i alkohol) legalne, ali je i činjenjica da je podizanje svesti populacije o njihovoj štetnosti takođe na visokom nivou. Ipak, kakav god bio ishod, svakako je neophodno da se dijalog o ovom pitanju zasniva više na objektivnim informacijama i istraživanjima nego što je to trenutno slučaj, i da, na kraju krajeva, odluka svakog pojedinca o korišćenju marihuane u bilo koje svrhe ne bude zasnovana na neznanju o mogućim posledicama, bile one dobre ili loše.
Autor: Branka Kolundžija, molekularni biolog