Na iskustvu počiva sav naš život.
Svi predmeti ljudskog uma ili istraživanja mogu se prirodno podeliti u dve vrste, u „Odnose ideja“ i „Činjenice“. Prvoj vrsti pripadaju nauke: geometrija, algebra i aritmetika- ukratko, svaka tvrdnja koja je intuitivno ili demonstrativno izvesna. “ Da je kvadrat nad hipotenuzom jednak zbiru kvadrata nad obe katete“ je stav koji izražava odnos između tih likova. „Da je tri puta pet jednako polovini od trideset“ izražava odnos između tih brojeva. Stavovi te vrste mogu se otkriti samo misaonom radnjom, nezavisno od svega što postoji bilo gde u svemiru. Da u pirodi nikad nije bilo kružnice ili trougla, istine koje je dokazao Euklid, ipak bi zadržale svoju izvesnost i očiglednost. Činjenice, koje su druga vrsta predmeta ljudskog razuma, ne mogu se ustanoviti na isti način, niti je očiglednost njihove istinitosti, koliko god jaka, jednake prirode kao ona ranije. Ono što je suprotno nekoj činjenici još uvek je moguće; jer to nikad ne može uključiti protivrečnost, i tu suprotnost duh zamišlja sa jednakom lakoćom i jasnoćom kao da je ko zna koliko u skladu sa stvarnošću. “ Da sunce sutra neće izaći“ nije manje shvatljiva teza i ne uključuje više protivrečnosti nego kao tvrdnja „da će izaći“. Zbog toga bismo uzalud pokušavali da dokažemo da je ona lažna tvrdnja. Kada bi ona bila demonstrativno lažna, uključivala bi neku protivrečnost i nikada duh ne bi mogao da je jasno zamisli.
Stoga bi moglo biti vredno pažnje istraživati u čemu je priroda očiglednosti, koja nam daje sigurnost o svakoj stvarnoj egzistenciji i činjenici, izvan prisutnog svedočenja naših čula ili registracija naših pamćenja. (...)
Ako bismo se stoga hteli zadovoljiti u pogledu prirode te očiglednosti, koja nas uverava u činjenicu, morali bismo da istražimo kako dolazimo do spoznaje o uzroku i posledici. Usudiću se da utvrdim u obliku opšte teze da se spoznaja tog odnosa ni u kom slučaju ne postiže zaključivanjem „a priori“, već da postupno izrasta iz iskustva, kad nalazimo da su određeni predmeti stalno međusobno povezani. Pokažite nekakav predmet čoveku, ma koliko god jaka priroda razuma i sposobnosti; ako je taj predmet njemu potpuno nov, on najsavesnijim ispitivanjem njegovih osetnih svojstava neće moći da otkrije nijedan njegov uzrok ni posledicu. Da je Adam od samog početka imao potpuno savršeno-razumne sposobnosti, on iz tečnog stanja vode i njene prozirnosti ne bi mogao da zaključi da se u njoj može utopiti, niti bi iz svetlosti i topline vatre mogao da zaključi da bi ona mogla da ga uništi. Čulima dostupnim svojstvima nikada nijedan predmet ne otkriva uzroke koji su ga proizveli, a ni posledice koje će iz njega proizaći; niti naš razum bez pomoći iskustva nikad ne bi mogao da izvede bilo kakve zaključke o stvarnoj egzistenciji i činjenicama. (...)
Nikada duh najtačnijim istraživanjem i ispitivanjem ne može naći posledicu u pretpostavljenom uzroku jer je posledica potpuno različita od uzroka, pa se, dakle, u njemu ne može otkriti.
Ukratko, svaka posledica je događaj koji se razlikuje od svog uzroka. Stoga se ona ne može otkriti u uzroku; i što se o njoj „a priori“ zamisli, mora biti potpuno proizvoljno. Ali, mi ipak nismo dobili nikakav zadovoljavajući odgovor na prvo postavljeno pitanje. Sa svakim rešenjem i dalje iskrsava novo pitanje, jednako teško kao prethodno, i koje nas vodi ka daljim istraživanjima. Kada se postavi pitanje: „Kakva je priroda svih naših zaključivanja o činjenicama?“ čini se da je pravi odgovor da se one temelje na odnosu uzroka i posledice. A kada se postavi pitanje: „Šta je temelj svih naših zaključivanja i zaključaka o tom odnosu?“ onda se na tome pitanje može odgovoriti samo jednom rečju: ISKUSTVO. - Ali, ako nas naše istraživačko raspoloženje odvede još dalje, onda postavljamo pitanje: „Šta je temelj svih zaključaka iz iskustva?“(...) Na iskustvu počiva sav naš život.
http://www.mastarije.iza-ogledala.com/?p=302
