Foto: Predrag Trokicić
Ovog meseca je 150 godina od objavljivanja Darvinove knjige „Čovekovo poreklo“.
„Postanak čoveka i njegova istorija prikazaće se u novoj svetlosti“. Ova rečenica je jedina aluzija na ljudsku evoluciju u remek delu Čarlsa Darvina O poreklu vrsta, kojom je 1859. postavio teoriju evolucije života na Zemlji. Darvin je iz svog nacrta potpuno isključio ljude, dok se ovaj nagoveštaj nalazi u poslednjem poglavlju, poput scene na kraju odjavne špice filma o superheroju. Kao da kaže: „Nastaviće se…“
Nastavak je zaista usledio u obliku Čovekovog porekla, objavljenog februara 1871. Čitav Darvinov kanon vredan je čitanja (mada je traktat o crvima i biljnoj buđi možda ipak samo za odabrane) ali mi je Čovekovo poreklo njegova omiljena knjiga, jer se u njoj konačno bavi ljudima. Darvin je sjajan pisac, a njegova proza zanosna:
„Pored svih svojih plemenitih odlika, saosećaja za najbednije i blagonaklonosti ne samo prema drugim ljudima, već i za poslednjeg živog stvora, pored božanskog intelekta kojim je uspeo da pronikne u poredak i kretanje sunčevog sistema – uz sve te uzvišene moći – Čovek u svom telesnom sklopu i dalje nosi neizbrisiv pečat svog skromnog porekla.“
Ovaj pasus sadrži centralnu ideju knjige: da smo mi najparadoksalnija tvorevina prirode. Mi smo životinje, ali posebne. Deo smo evolucije, ali pogledajte dokle smo stigli. Mi smo, kako bi rekao Hamlet, san svih životinja.
U dva toma Čovekovog porekla Darvin obuhvata nebrojene oblasti, uključujući detaljno i opsežno ispitivanje uloge udvaranja i seksa u evoluciji, gde takmičarski nastrojeni mužjaci i izbirljive ženke primenjuju složene strategije kako bi uvećali svoje šanse za reproduktivni uspeh i izdejstvovali prenošenje svojih gena.
On istražuje zajedničke osobine ljudi i drugih životinja, preko njihovih kostiju i razvoja embriona, što je zajedno sa drugim nizovima dokaza dovelo do onoga što je danas nesumnjiva istina: mi smo životinje, koje su se razvile od nekih ranijih životinja, i deo smo ukupnog života na Zemlji kao stvorenja koja su nastala, a ne stvorena. Darvin nam govori da nas samo predrasude i arogancija mogu navesti na drugačiji zaključak i upozorava da se „neznanju češće ukazuje poverenje nego znanju“ – što bi mogla biti mantra 21. veka.
Stižemo, zatim, i do pitanja rase. Jesu li zajednice ljudi sve od iste vrste ili smo različiti? Duže od jednog veka pre Darvina to će biti centralno pitanje sukoba između monogenista i poligenista, gde su prvi tvrdili da su ljudi ista vrsta, a drugi isticali da različite rase imaju različito poreklo. Volter, taj šampion razuma i prosvetiteljske misli, takođe je bio zagriženi rasista, uveren da crni ljudi pripadaju drugoj vrsti. Debate o rasi pratile su proboj nauke u političku ideologiju imperije, uz otkriće taksonomija koje nisu bile tek puke klasifikacije, već im je poredak bio hijerarhijski. U svakoj verziji, međutim, beli Evropljani smatrani su superiornima u odnosu na sve ostale. Na desetine autora se oprobalo u prebrojavanju rasa, od Fon Linea do Kanta, uglavnom iz svojih salona bez imalo terenskog rada. Darvin ih nežno začikava kad ističe da raspon rasa varira od jedne do 63, zavisi ko ih broji.
Nasuprot tome on zaključuje, na osnovu opsežnih dokaza, da su sve rase zapravo jedna vrsta i da su predložene granice između rasa prema telesnim odlikama ili odlikama u ponašanju lažne, dok su razlike koje opažamo gradirane između različitih zajednica. Darvin iznosi argumente protiv rasnog esencijalizma – ideje da su rasne karakteristike nepromenljive. Baš kao i Darvinovu teoriju evolucije, savremena genetika je i ovaj njegov argument upotpunila i temeljno dokazala. Fizičke razlike su stvarne između populacija koje imaju različite pretke, ali su te razlike fluidne i u neprekidnom razvoju, dok su pojmovi rase kako ih danas koristimo stvar društvene konvencije, a ne biologije.
Darvin je bio liberal i abolicionista, možda pod uticajem svog nastavnika taksidermije u Edinburgu, Gvajanca po imenu Džon Edmonston koji je svoj svesni život započeo kao rob. Ali treba biti pošten u proceni Darvina i njegovog dela. Bio je čovek svog vremena, te Poreklo čoveka sadrži mnoge delove koji su danas duboko uznemirujući, naučne obmane i političke arhaizme. Darvin nikada ne pominje Edmonstona po imenu, već samo kao „punokrvnog crnca s kojim sam nekada bio blizak“. Piše i o tome kako će „civilizovane ljudske rase sigurno iskoreniti i zameniti divlje rase širom sveta“.
U nekim elegantnijim citatima, primećuje se tipično viktorijanska upotreba reči čovek [muškarac] za sve ljude. To nije jezički previd, jer Darvin je uveren da su žene intelektualno inferiorne: „Kako su muškarci izvesno nadmoćniji nad ženama u mnogim pitanjima, tako i prosečna mentalna moć kod muškaraca mora biti veća od one kod žena“. Delom je i njegova jedinstvena zaostavština zaslužna što danas znamo da je to netačno.
Živimo u grozničavim vremenima, gde su istorijski divovi podvrgnuti preispitivanju pa, u nekim slučajevima, i odstranjivanju iz javne sfere. U Čovekovom poreklu Darvin hvali svog daljeg rođaka Fransisa Galtona čije ideje o intelektu prožimaju Darvinovu misao. Galton je bio predani rasista i eugeničar, pa je 2020. njegovo ime uklonjeno iz naziva amfiteatra Londonskog univerzitetskog koledža, institucije tesno povezane s njegovim radom na eugenici.
Niko razuman ne poziva na ukidanje Darvina, što ne znači da on i njegovo delo nisu podložni istorijskom preispitivanju. Način na koji je opisivao razlike između polova i raznih ljudskih zajednica dobro je dokumentovan i proučen; čitanje nekih od tih opisa danas izazva nelagodu. Bio je u pravu kod nekih od najvažnijih ljudskih ideja, a grešio kod drugih. Za razliku od Galtona, Darvinove ideje nisu imale političke implikacije koje su, bar u Galtonovom slučaju, isprobavane širom sveta tokom većeg dela 20. veka u genocidnim razmerama. Da bismo bili u stanju da razlučujemo potrebni su diskusija, izučavanje, kontekst i nijanse, i to u duhu intelektualnog poštenja.
Ko zna zbog čega će za 150 godina prezirati nas. To je istorijski proces. Savremene debate koje polaze od prividne datosti da istoriju ne možemo promeniti ne uviđaju da se istorija, po definiciji, stalno menja. Prošlost je zakucana, a ne istorija, stoga je posao istoričara upravo da je stalno preispituju uz pomoć novih otkrića i u svetlu aktuelne kulture.
To je i razlog zašto mi je Čovekovo poreklo omiljena Darvinova knjiga, jer su čak i najveći od nas samo ljudi – komplikovani i grešni. Reč je o duboko humanističkoj knjizi. Darvin odbacuje ideju da se „divlje rase“ razlikuju od civilizovanih, mada se služi jezikom imperijalne dominacije. Ipak, u isto vreme, on vidi da snaga ljudskog roda leži u saradnji, liberalizmu i plemenitosti:
„Kako civilizacija napreduje i mala se plemena okupljaju u veće zajednice, svaki čovek ma i najprostijeg uma zna da svoje društvene porive i saosećaj treba da proširi na sve pripadnike iste nacije, mada ih lično ne poznaje. Jednom kada to oseti, samo ga neprirodna brana može sprečiti da svoje simpatije proširi na ljude svih nacija i rasa.“
To su ideje za svako doba.
Adam Rutherford, The Guardian
Prevela Milica Jovanović, Peščanik.net
