Foto: AFP / Andrija Isaković
Emocionalna, društvena i politička obrada tragedije na Vračaru bila je tek u povojima, a sinoć je Srbiju zadesio još jedan masakr. Situacija postaje još teža i kompliciranija, a analiza reakcija predstavnika vlasti na beogradski događaj – prvenstveno ministra prosvete i predsednika – pokazuje da Srbijom vlada grupacija kojoj je stalo isključivo do vlastitog rejtinga.
Autor: Luka Petrović
Šok, tuga i neverica zbog masovnog ubistva u osnovnoj školi u Beogradu obeležili su čitav prekjučerašnji dan. Dani posle su otrežnjujući, ali ne manje bolni. Sinoćnji pokolj u Mladenovcu nije dopustio nikakvo otrežnjenje. Ali vratimo se beogradskom slučaju.
Već istog dana kada se dogodila tragedija, mnogi su, na različitim društvenim i medijskim forumima, pokušali da objasne šta se tačno desilo. Ipak, gotovo je nemoguće u ovom trenutku ponuditi celovito objašnjenje događaja koje će pokriti sve njegove aspekte. Sigurno je i da su oni koji su najsigurniji u svoju interpretaciju najdalje od objašnjenja, a da je potrebno pokriti toliko elemenata da najverovatnije nije reč o jednom uzroku.
Slično važi i za mere, predložene od različitih aktera, kojima bi trebalo da se spreči ponavljanje ovakvih stvari. Ubrzo su predložene zabrane rijaliti programa i kladionica, davanje statusa službenog lica svim nastavnicima, uvođenje smrtne kazne za najteža krivična dela, snižavanje granice za krivičnu odgovornost, stroža kontrola distribucije narkotika i nošenja oružja, itd. Naravno, kao i kod objašnjenja, i ovde je reč o impulsivnim, ali ne nužno i o nedobronamernim reakcijama, posebno ako dolaze od “običnog sveta”. Eventualne efekte i učinkovitost mera bi trebalo malo ozbiljnije sagledati, pre nego što zaista budu uvedene. Ovde treba paziti i da represivne i bezbednosne mere ne prevagnu o odnosu na preventivne i edukativne – veća kontrola, pritisak i jačanje ingerencija aparata sile često imaju suprotne efekte.
Politički paraziti
Ono o čemu sigurno danas možemo dati sud jeste ponašanje političara na pozicijama moći i njima bliskih medija. Pre svega, reč je medijskim nastupima ministra prosvete Branka Ružića i predsednika Aleksandra Vučića. Njihovo bahato i samoživo ponašanje pred kamerama, čija je jedina svrha bila spiranje bilo kakve vrste odgovornosti sa sebe, ostaće upamćeni kao primer kako političari na vodećim mestima u državi ne treba da se ponašaju u kriznim situacijama. Deset mera koje je na konferenciji predložio predsednik lično pre deluju kao kontrola štete, nego kao mera kojima bi zaista trebalo da se postigne neki konkretan cilj.
Prvi se medijima na zvaničnoj konferenciji obratio ministar prosvete iz redova SPS-a Branko Ružić, iza kojeg su stajali ministarka za zdravstvo Danica Grujičić, ministar unutrašnjih poslova Bratislav Gašić, te Veselin Milić, načelnik Policijske uprave grada Beograda. Večernji termin bio je rezervisan za glavnog tumača srpske stvarnosti.
Ružiću je bilo najvažnije da istakne da obrazovni sistem nije zakazao u ovoj situaciji – što je bio direktan odgovor na spekulaciju da je dečak bio žrtva vršnjačkog nasilja. Navodno jedina prijava za nasilje ticala se rasečene usne, ali taj se incident, prema Ružiću, desio van državnog školskog sistema, u privatnoj školi glume. Kasnije će Vučić ipak objasniti da je dečak tražio premeštaj iz jednog odeljenja u drugo, a da se ni u novom odeljenju nije baš najbolje snašao, te da je reč o usamljenom detetu kome su mnogi zavideli zbog školskih uspeha.
Pored teze da sistem nije zakazao, Ružić je istakao da nema ni političke odgovornost za događaj, iako niko u tom trenutku ostavku ministra prosvete nije ni zatražio. Zahtevi za ostavkom su se pojavili tek nakon izjave ministra u kojoj je naveo da je “evidentan kancerogen, poguban uticaj interneta, video igrica, tzv. zapadnih vrednosti”, i da je to glavni uzrok događaja. O tome koliko ova izjava površna i koliko nema smisla, ne treba trošiti previše reči, što uz ogromnu količinu drskosti u nastupu zahtev za ostavkom sada čini legitimnim.
Načelnik PU za Beograd Milić se nadovezao na Ružića. Pored toga što je otkrio identitet ubice, navevši njegovo puno ime i prezime, Milić je medijima pokazao spisak koji je dečak napravio i skicu škole uz plan akcije koji su bili unapred pripremljeni. Kao i Ružić, Milić je iskoristio motiv video igrice za medijski spin. Rekao je da je dečak napravio mapu škole i plan akcije kao da je reč o nekoj video igrici.
Na kraju, usledila je Vučićeva kontrola štete u večernjem terminu i pokušaj da relativizuje sramne izjave ministra. Istakao je da je najlakše u ovom trenutku biti lovac na glave, te da suštinske odgovornosti ministra prosvete nema. Odmah je stao i u odbranu svojih medijskih prijatelja i njihovih programa, za koje su mnogi zatražili zabranu. Za kraj i sam je upotrebio motiv video igrice. Rekao je da deluje da se dečak ponašao kao da igra igricu koja može da se pokrene ispočeka i u kojoj svi akteri imaju više života.
Predloženih deset mera samo su jeftin pokušaj da se smiri javnost. Neke od njih, kao što je “zabrana pristupa sajtovima dark-neta koji daju savete kako da se izvrši ubistvo, nabavi droga”, iole upućenim ljudima deluju kao farsa. Farsično je i brzopotezno usvajanje mera od strane Vlade Srbije.
Medijski paraziti
U Srbiji gotovo da ne postoji medijsko dno, a jučerašnji događaji još jednom su ilustrovali koliko su pojedini mediji beskrupulozni u borbi za više klikova. Indikativno je da su provladini tabliodi, pre zvanične informacije, saznali tačan broj žrtava, objavili audio zapise sa mesta zločina uz neprikladne fotografije.
Još jednom je ogoljena veza državnih institucija i provladinih medija i opet će sve proći bez većih posledica. Naredni dani će medijski biti obojeni skretanjem pažnje sa svih relevantnih debata o adekvatnom društvenom odgovoru na tragediju.
Razgovori o sistemskoj ulozi obrazovanja i zdravstva, značaju mentalnog zdravlja, prevenciji nasilja među maloletnicima, dostupnosti naoružanja, u čemu Srbija prednjači u Evropi, te svim drugim relevantnim temama koje su važne za ovaj slučaj, ostaće u senci senzacionalističkih naslovnih strana.
