Desetog maja 1933. godine nacisti su na ulicama palili lomače na u njih bacali knjige nepodobnih autora. Posebno revnosni u odbrani tzv. „nemačkog duha“ bili su studenti...
Ogromna gomila ljudi okupila se na ulicama Berlina desetog maja 1933. Na trgu gde počinje najpoznatiji berlinski bulevar „Pod lipama“ (Unter den Linden), bilo je oko 70.000 ljudi i oko 20.000 knjiga. Te knjige su nagomilali studenti, uz pomoć kamiona i ručnih kolica, a među njima su bila i dela nemačkih autora poput Hajnriha Mana, Remarka, ili Joahima Ringelnaca. Vođa nacističkih studenata Herbert Gutjar držo je govor: „Okrenuli smo se protiv onoga što ne pripada nemačkom duhu. Sve što nije nemačko prepuštam vatri“, uzvikivao je pred masom ljudi. Ispred njega, more plamena gutalo je hiljade nagomilanih knjiga. Gutjar je tada imao 23 godine.
„Protiv onoga što nije nemačko“
Slične scene su se toga dana odigravale po celoj Nemačkoj, na svim nemačkim univerzitetima studenti su spaljivali dela autora sa čijim idejama se nisu slagali. Za to su se spremali nedeljama – iznosili su knjige iz javnih i naučnih biblioteka. Smatrali su da su u tim knjigama „ne-nemačke“ ideje ili su njihovi autori neprijatelji nacista – pre svega socijalisti, pacifisti i Jevreji. Studenti su knjige uzimali bez straha, jer su bibliotekari i mnogi profesori to dopuštali – čak i ako u svemu tome nisu učestvovali.
Pripadnik Jurišnih jedinica skuplja knjige koje će završiti na lomači
Nakon što su nacionalsocijalisti dospeli na vlast u januaru 1933, Adolf Hitler je preuzeo diktatorska ovlašćenja, a nacisti su otpočeli borbu za nemačke umove. Nemački Savez studenata otvorio im je put još u aprilu iste godine: „Država je osvojena. Univerzitet još uvek nije! Na scenu stupaju Jurišni odredi duha. Podignimo zastave visoko!“ Iza te proklamacije stajao je Nacional-socijalistički savez studenata. Oni su u aprilu pokrenuli „akciju protiv ne-nemačkog duha“, čiji vrhunac je bio za 10. maj 1933. Nacističke vođe u tome su imali vrlo malo udela – studenti su sami organizovali i planirali tu inicijativu.
Kestner je gledao kako njegove knjige gore
Centralni događaj te studentske akcije bilo je spaljivanje knjiga u Berlinu, na tadašnjem Opernplacu. To je praćeno i radijskim prenosom. Mnogi studenti bili su obučeni u uniforme SS-a ili Jurišnih odreda. Uz takozvane „vatrene parole“ odabrani studenti bacali su knjige u vatru. Ovako je glasila jedna od tih parola: „Protiv dekadencije i moralne truleži! Za vaspitanje i običaje u porodici i državi! Predajem vatri spise Hajnriha Mana, Ernsta Glezera i Eriha Kestnera.“
A baš taj Erih Kestner, svetski poznat pisac za decu, autor knjiga poput „Emil i detektivi“, našao se tog 10. maja u gomili i posmatrao bizarnu predstavu. O tome je kasnije napisao: „Stajao sam ispred Univerziteta, tiskajući se u gomili studenata obučenih u uniforme Jurišnika, među cvetom naše nacije, i video kako naše knjige lete u plamen“. I mnogi univerzitetski profesori pojavili su se na spaljivanju. Kestner dodaje: „Bilo je mučno.“
Užasnuti strani mediji
Oko ponoći stigao je i glavni govornik: Jozef Gebels, ministar propagande i doktor germanistike. On se obratio i okupljenim pristalicama, ali i onima koji su kod kuće pratili radio-prenos: „Nemački muškarci i žene! Doba prenaglašenog jevrejskog intelektualizma je na izmaku. Nemačka revolucija raščistila je put za nemački način razmišljanja.“ Gebels je, zapravo, bio krajnje nepoverljiv prema akciji koju su organizovali studenti. On i Hitler bojali su se da će im izmaći kontrola nad nacističkim pokretom.
Knjige su dovožene i kamionima
Sam Hitler imao je još jedan razlog da donekle zauzda svoje sledbenike. Spaljivanje knjiga užasnulo je ljude van Nemačke. Američki časopis „Njuzvik“ nazvao je to „Holokaustom knjiga“. Jedan od autora čije su knjige spaljene u Berlinu, bio je i nemački pesnik iz 19. veka Hajnrih Hajne. On je još 1821. pisao: „Tamo gde se spaljuju knjige, na kraju će se spaljivati ljudi.“ Hajneove reči obistinile su se na najužasniji način: samo nekoliko godina kasnije otpočelo je masovno ubijanje Jevreja koje se danas naziva holokaust.
Zemlja bez pesnika i mislilaca
Nemački intelektualci i umetnici krenuli su 1933. u nezapamćeni egzodus. Nemačka, koju su drugi narodi često nazivali „nacijom pesnika i mislilaca“, oterala neke od svojih najvećih talenata u izgnanstvo. Pisci Tomas Man, Erih Marija Remark i Lion Fojhtvanger – uz mnoge druge velikane, počeli su da napuštaju nacističku Nemačku. Neki od njih su u inostranstvu delovali protiv nacionalsocijalista. Nobelovac Tomas Man, čije knjige su spaljivali 1933, obratio se Nemcima preko BBC-ja tokom Drugog svetskog rata: „Upozoravam vas – danas je to jedina usluga koju jedan Nemac poput mene može da vam pruži.“
Autori koji nisu otišli u inostranstvo, u mnogim slučajevima nisu više smeli da objavljuju knjige. Jedan od njih bio je i Erih Kestner. Već u 1934. cenzurisano je preko 3.000 knjiga i publikacija. Najveći deo nemačkog društva, uključujući mnoge intelektualce i profesore, ćutke je prihvatalo i cenzuru i spaljivanje knjiga. Neki su to čak i pozdravljali. Dok su 10. maja 1933. gorele lomače, studenti su naročito revnosno pomagali da se pomrači i ograniči duhovni svet Nemačke.
Autori: Mark fon Lipke-Švarc / Darko Janjević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković
