Dok god budu na vlasti, imamo obavezu da se sprdamo sa njima
Punih 60 godina (navršava se u oktobru) od početka objavljivanja stripa o galskom nepokorenom seocetu i njegovim junacima Asteriksu i Obeliksu. Hrabri Gali su u toj godini jubileja zašli i u naše krajeve, ali autori nove epizode nisu stvarni tvorci tog stripa, (rahmetli) Gošini i Uderzo, niti su bili deo svite Emanuela Makrona prilikom nedavne posete. Ne. Autor epizode „Asterix među radikalima“ jedan je od najcenjenijih neoradikalskih scenaristajoš od dvedesetih godina prošlog veka – Aleksandar Vučić.
I, kao što su naprednjaci kopija radikala, tako je i Asteriks, koji će ubuduće krasiti Zemun, takođe kopija. Mađarska kopija. Naime, Vučić je u društvu predsednika Mađarske Janoša Adera otkrio spomenik Janošu Hunjadiju aka Sibinjanin Janku. Spomenik je rad mađarskog umetnika Ištvana Madarašija i, pogađate, pljunuti je Asteriks. Minus čuturica za čarobni napitak.
Zahvaljujući blagodeti interneta, mogli smo istog dana da vidimo brojne prave spomenike Hunjadiju, ozbiljne spomenike, koji na prvi pogled otklanjaju sumnju u to da li je reč o važnoj ličnosti. Ovaj zemunski Hunjadi, čuj mene Asteriks, Sibinjanin jedino na to ne asocira, na ozbiljnu ličnost.
– Baš sam sa sinom čitao najnoviju avanturu Asteriksa i Obeliksa, a od istorijskih ličnosti izuzetno cenim Hunjadija, pa mi je tom prilikom sinula ideja da ovim spomenikom odam počast dvojici svojih junaka – izjavio bi, čini se, autor da je smeo da bude iskren. Pošto bi to bilo nediplomatski, zadržao se na formalnijoj izjavi: “Među srednjovekovnim dokumentima pronašao sam crtež Hunjadija, a taj portret poslužio mi je kao osnova u kreiranju ovog spomenika”. Nije shvatio da su srednjevekovni crteži, uglavnom, skoro pa karikature.
Zbog zasluga u ratu s Osmanlijama, posebno u borbama za Beograd, ima logike što je spomenik mađarskom Asteriksu podignut u Zemunu, mada je to istovremeno i potpuno neverovatno. U Zemunu, radikalskom leglu, odakle se devedesetih izlivala mržnja prema pripadnicima nacionalnih manjina i nelojalnim Srbima!? Njihov vođa Vojislav Šešelj za pedalj se nije promenio od tada, ali napredni radikali se trude da pokažu nekakav nivo pristojnosti. Nisam siguran koliko im polazi za rukom, ali bar glume. Ajde dobro, glumataju.
Spomenik je jedan od tih glumatalačkih pokušaja, mada je taj mali korak za čovečanstvo itekako veliki za Radikala. Doći, makar u simboličkim gestovima, od nuđenja sendviča za put pod noge do zajedničke saradnje, makar i kad je u pitanju otkrivanje smešnog spomenika, jeste veliki napredak.
E sad, šta je razlog radikalsko-mađarskoj ljubavi, ne bih mogao da sa sigurnošću kažem. Da li šlihtanje autokrati Orbanu, u kojem AV vidi novu očinsku figuru i ideal kakvom stremi? Da li to što je Mađarska članica EU, pa saradnja s njenom manjinom u Vojvodini otvara radikalima do juče blindirana vrata briselskih službenika? Ili je zemunski performas pokazatelj da je adresa budućeg azila ipak Panonsko, a ne Mramorno more?
Na državnom nivou sve je krenulo “srpsko-mađarskim pomirenjem” 2013. godine, kada je tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić s mađarskim kolegom Aderom svečano otvorio spomenik u Čurugu (koji nije karikatura poput ovog u Zemunu). Tom prilikom odata je pošta Srbima pobijenim u Raciji januara 1942. godine, kao i Mađarima koji su stradali u odmazdi 1944. i 1945. godine. Spomenik mađarskim žrtvama par dana pre otvaranja udario je grom, što je među (suje)vernicima dočekano kao božje upozorenje zbog njegovog podizanja.
Ipak, nije tu reč o odnosima države Srbije i Mađarske, koliko o odnosima dve stranke koje su uzurpirale državu. Približavanje neoradikala i SVM počelo je nešto ranije, nakon izbora 2012. godine, kada su mađarski poslanici podržali “program i ciljeve” vlade koju je predvodio Ivica Dačić, a najvećim delom činili naprednjaci. Na lokalu je to išlo manje dvolično, a nakon pokrajinskih izbora 2016. godine, SVM je ostao na vlasti prelaskom u napredni tabor. Nije da su njihovi mandati bili presudni – naprednjaci su sami dobili 63 od 120 poslanika, a uz 12 poslanika SPS-a i više nego dovoljno za stabilnu vlast.
Svo to višegodišnje šurovanje omogućilo je ozbiljno pranje biografija radikalskih prvaka. Za sada je koalicija idilična, vlade Srbije i Mađarske povremeno imaju zajedničke sednice, Orban i Vučić međusobno se pomažu u izbornim kampanjama. Pastor je na mađarsku zajednicu preslikao Vučićev model vladavine “jednoglasjem”, ne uzbuđujući se mnogo oko toga što Srbija i Vojvodina gube jednu za drugom institucijom, a zauzvrat mirno krcka Orbanov fond. I povremeno se grubo našale sa svima nama, popout ovog s Hunjadi Asteriksom.
Dok god budu na vlasti, imamo obavezu da se sprdamo sa njima, da ih ismevamo uvek i svuda, jer oni to isto rade s nama. Ismevaju diplome i doktorate, ponižavaju stručnjake, izvrnuli su ruglu čitavu državu. A, kada prođe „Age of progressives“, svi će morati da polože račune. Nakon toga spomenik Hunjadiju, uz ostale domete naprednjačke kulture i umetnosti, moramo obavezno smestiti u nekakav “Muzej stupidarija”, gde bi bi buduće generacije na konkretnim primerima naučile šta se ne sme i kako ne treba raditi. I kako bismo se lakše suočili sa saznanjem koliko su, zapravo, šuplji i primitivni bili oni kojih smo se bojali. Da nam se ne bi ponovili.
