Da li vaše dete ima osobine koje ga čine potencijalnom žrtvom vršnjačkog nasilja?

Rezultati su prilično konzistentni u tome da žrtve imaju nizak nivo samopouzdanja.

Šta znamo o deci i mladima koji su potencijalne žrtve vršnjačkog nasilja?

Ponovo se osvrćemo na rani rad Dana Olveusa, gde autor opisuje potencijalne žrtve vršnjačkog nasilja, u ovom slučaju kao prilično stidljivu, anksioznu i opreznu decu koja se povlače kada su napadnuta. Uglavnom poseduju nizak nivo nekih socijalnih veština, na primer, sklapanje i održavanje prijateljstva, regulisanje emocija i asertivno reagovanje na provokacije. Ta deca su često nepopularna među vršnjacima.

Kao i u slučaju dece s nasilničkim ponašanjem, i uloga žrtve ima određeni nasledni karakter – pokazuju rezultati bihejvioralno-genetskih istraživanja. Olako je tvrditi da postoji gen s kojim se rađa žrtva. Naslednost se, verovatno, ispoljava kroz faktore kao što su introvertna ličnost, manjak socijalnih veština i regulisanje emocija.

Podrška (ili nedostatak podrške) vršnjaka može u velikoj meri biti od uticaja. Bilo kakvi da su ostali faktori rizika prisutni, ako dete ili mlada osoba ima dobre prijatelje, manja je verovatnoća da će biti maltretirana. Svakako da je bitno da su prijatelji od poverenja – da će istrajati uz druga ili drugaricu i neće pobeći kada se pojavi siledžija. Takođe je poželjno da prijatelji imaju relativno visok status među vršnjacima, a ne da i oni postanu žrtve. Ovi rezultati su, takođe, proizašli iz istraživanja o braniocima (videti u kasnijem tekstu).

Porodični faktori takođe doprinose tome da li će dete postati žrtva. Porodica koja je brižna, pruža podršku i ima dobru komunikaciju s detetom – sa tzv. pozitivnim roditeljstvom – jeste zaštitnički faktor. Manje je verovatno da će deca takvih roditelja biti žrtve vršnjačkog nasilja. Ipak, uključenost roditelja može otići predaleko. Ono što nazivamo preterano zaštitničkim roditeljstvom može biti, kako se pokazalo, i faktor rizika. Prezaštićena deca nekada nemaju dovoljno prilika da steknu veštine kojima će se snaći u vršnjačkoj grupi. Kako je jedna adolescentkinja formulisala u fokusnoj grupi u istraživanju sprovedenom u Grčkoj,¹⁰ „ako si prezaštićen, ne znaš da se braniš kada si sam.”

Međutim, ova istraživanja o karakteru žrtve – koja su prvenstveno radili psiholozi na polju bihejvioralne genetike – mogu dati prilično nepotpunu sliku, koja u velikoj meri zavisi od definicije vršnjačkog nasilja (v. Tabelu 1.1 u Poglavlju 1). Dankmeijerova definicija (Dankmeijer definition) sadrži element da je „toj osobi teško da se brani iz ličnih, društvenih ili kulturoloških razloga.” Lični razlozi su oni malopre navedeni – ako osobi manjka samopouzdanja, može joj biti teže da se brani. Ali društveni i kulturološki razlozi eksplicitno govore da možemo imati i ono što se zove nasilništvo iz predrasuda. U tom slučaju je neko u opasnosti da postane žrtva, ne nužno zbog nekih ličnih osobina, već prosto zbog toga što je u nekoj drugoj grupi koja zauzima slabiju, manje moćnu poziciju (u školi, u zajednici ili u širem društvu).

U Ujedinjenom Kraljevstvu, Komisija za jednakost i ljudska prava navodi devet Zaštićenih karakteristika zbog kojih ne sme doći do diskriminacije. Jedna od njih (brak i građansko partnerstvo) se ne odnosi na decu školskog uzrasta, a druga (trudnoća i majčinstvo) samo retko. Ostali su relevantni: starost, pol, seksualno opredeljenje, promena pola, rasa, veroispovest i invaliditet.

Važnost ovih karakteristika varira u zavisnosti od konteksta. Na primer, nasilje na rasnoj osnovi ne bi bio neki veliki problem u Norveškoj ili Švedskoj 1970-ih, kada je Olveus radio svoja prva istraživanja, jer su te zemlje tada bile etnički mnogo homogenije nego što su sada. Nasuprot tome, danas je u mnogim školama širom Evrope etnički sastav prilično mešovit; citati iz fokusne grupe u Poglavlju 2 ilustruju ovu tvrdnju primerom iz jedne engleske škole, koju pohađa veliki broj muslimanske dece.

Udruženje protiv vršnjačkog nasilja UK definiše seksualno nasilništvo kao bilo kakvo vršnjačko nasilje sa seksualnim elementom.¹¹ U to spada seksualno uznemiravanje uključujući ismevanje i pretnje, ili neprikladan ili neželjeni fizički kontakt. Takođe, tu spada i nasilništvo vezano za seksualno opredeljenje. Ovo je ozbiljan faktor rizika. Homoseksualno, biseksualno ili transrodno (LGBT) opredeljenje, ili čak nesigurnost u svoje seksualno opredeljenje (Q), ili činjenica da osobu smatraju drugačijom jer naginje nekim od navedenih opredeljenja povećavaju rizik od vršnjačkog nasilja. Posebno se ovde ističu dečaci adolescenti, za koje se sumnja da su gej.

U Ujedinjenom Kraljevstvu, organizacija Stounvol (Stonewall) aktivno vodi kampanje protiv homofobnog, bifobnog i transfobnog nasilništva, i procenjuje njene razmere.¹² Jedan petnaestogodišnjak je dao ovakav komentar:

Trpeo sam nasilništvo tokom čitavog svog školovanja, a kada sam pre pet godina priznao da sam gej, a potom pre dve godine da sam transrodan, nasilje prema meni se pogoršalo. Zovu me ’bata-seka’, ’trandža’ i dobacuju slične transfobne uvrede. Govore mi i da sam ’lezbo-dečko’ i ’pešovan’.

Uzorak od 3.713 LGBT učenika u Stounvolovom istraživanju možda nije u dovoljnoj meri reprezentativan, ali 45% njih je izjavilo da trpe vršnjačko nasilje zbog svoje seksualne orijentacije (od toga je 64% transrodnih učenika). Jedan od pozitivnih rezultata iz 2017. godine pokazuje da je taj procenat od 45% žrtava niži nego 2012. (kada ih je bilo 55%) i 2007. godine (sa 65%).

Invaliditet ili poremećaj predstavljaju dodatni faktor rizika viktimiziranja. Neke karakteristike učenika sa posebnim potrebama – na primer, mucanje, oštećen sluh, nespretnost – čine tu decu lakom metom za one koji uživaju u maltretiranju drugih mada uvek postoje generalne predrasude prema bilo kakvoj nesposobnosti. Dete sa poremećajem, pogotovo ako je u sistemu redovnog školovanja, obično ima manje prijatelja i bori se da stekne viši socijalni status u vršnjačkoj grupi, pri čemu su mu oslabljena dva odbrambena faktora. Ostale karakteristike, kao što je, na primer, gojaznost, obično ne spadaju u oštećenja, ali jednako mogu da povećaju rizik od viktimizacije.

Piter K. Smit, PSIHOLOGIJA VRŠNJAČKOG NASILJA – Kako sa nasilništvom u školi

Psihopolis, 2019.

• Kako razlikovati vršnjačko nasilje od dečje kavge?

• Zbog čega deca postaju nasilna?

• Kako se postaje nasilnik, a kako žrtva nasilnika?

• Kako pomoći detetu da se snađe u vršnjačkoj grupi?

• Kako da deca žrtve vršnjačkog nasilja prevaziđu traumu?

Dragocena knjiga svetskog stručnjaka za vršnjačko nasilje. Značajan doprinos rešavanju složenog problema koji se kod nas preterano pojednostavljuje.

Prof. dr Tatjana Milivojević, filozof i psihoterapeut,

Izvor: Detinjarije.com