Naslov članka bio je „Zašto su žene dobre“. Objavio ga je Pittsburgh Dispatch, vodeće novine u Pitsburgu u drugoj polovini devetnaestog i početkom dvadesetog veka. Mlada Elizabet Kohran (1864-1922) nije mogla da ostane ravnodušna čitajući da se od žena očekuje jedino da neguju decu i vode računa o domaćinstvu; piše svoj odgovor pod pseudonimom Lonely Orphan Girl (usamljeno siroče). Ubrzo se, u jednom od narednih brojeva ovog lista pojavljuje oglas u kojem urednik Džordž Maden traži autora koji je, krijući se iza ovog pseudonima, pisao sa takvom strašću i borbenošću. To je početak života jedne sada sasvim nove junaknjije – Neli Blaj, kako je glasio pseudonim gospođice Kohran. Ovo ime je dobila nakon što joj je urednik ponudio posao, ali pod pseudonimom, što je bila uobičajena praksa tog vremena za žene koje su radile u novinama.
Usledili su njeni tekstovi o položaju radnica u fabrikama koji su izazvali vlasnike fabrika da pokrenu žalbe, a buntovni tesktovi Neli Blaj ubrzo su ućutkani tako što je prebačena da piše o modi, vrtlarstvu i ostalim „ženskim temama“. Ali Neli je svoj život i karijeru videla drugačije. Tu vrstu tekstova ostavlja drugima i odlazi u Meksiko sa željom da bude reporterka. Međutim, ni tu nije mogla ostati dugo, jer je jedan tekst u kome je protestovala zbog hapšenja tamošnjeg novinara koji je kritikovao vladavinu Porfirija Dijaza izazvao pretnje zbog kojih se vratila u SAD, a svoje tekstove objavila je kasnije u knjizi „Šest meseci u Meksiku“.
Povratak u Pitsburg ni ovog puta nije joj doneo priliku da se bavi istraživačkim novinarstvom već se od nje očekivalo da izveštava o pozorišnim predstavama i drugim umetničkim događajima, zbog čega odlazi u Njujork i postaje novinarka lista The New York World,čiji je vlasnik u to vreme bio čuveni Džozef Pulicer. List je obilovao senzacionalističkim pričama. Tamo Neli sa samo dvadeset i tri godine dobija tajni zadatak po kojem je danas najpoznatija: trebalo je proveriti glasine o brutalnim uslovima koji vladaju u ženskoj ustanovi za mentalno obolele na ostrvu Blekvel. Predlog je bio da Neli Blaj glumi pacijentkinju i iz prve ruke sazna u kakvim uslovima žive žene smeštene u ovu ustanovu, od kojih su mnoge, ispostaviće se, bile potpuno zdrave.
Danima je Neli Blaj pred ogledalom vežbala pogled i izraz lica koji će je odvesti na to ozloglašeno mesto, a zatim je nakon dugog lutanja ulicama iznajmila sobu u jednom ženskom pansionu. Predstava je tada počela. Cele noći je iracionalno vikala i plašila susede, sve dok policija nije došla da interveniše. Nakon što je ova misteriozna devojka ispričala da je došla sa Kube i da se ne seća otkud ona u Njuroku, dodajući nekoliko nepovezanih rečenica, odvedena je na lekarski pregled a zatim je smeštena u Blekvel.
Uzmite savršeno zdravu i razumnu ženu, zatvorite je i terajte da sedi od 6 ujutru do 8 uveče na klupi. Ne dozvoljavajte joj da se pomera ili govori, ne dajte joj da čita ili da zna bilo šta o svetu, dajte joj lošu hranu i oštar tretman i posmatrajte koliko će vremena biti potrebno da poludi
O uslovima u ustanovi koja je otvorena kao prva američka opštinska bolnica za mentalno obolele, već su pre Neli Blaj pisali i drugi autori, među kojima je bio i Čarls Dikens. Ali, ona je otišla korak dalje ušavši u kožu onih koji su bili prinuđeni da tamo provode vreme. Mada je bio zamišljen kao najsavremenija ustanova te vrste, a kao cilj je bila postavljena humana rehabilitacija pacijenata, novca je vrlo brzo nestalo, a uslovi su postali nepodnošljivi. U seriji tekstova kasnije objavljenih u knjizi Ten Days in Madhouse Neli Blaj je pisala da je hrana loša, voda prljava, a pacijentkinje veći deo dana provode sedeći na tvrdim klupama bez zaštite od hladnoće.
„Uzmite savršeno zdravu i razumnu ženu, zatvorite je i terajte da sedi od 6 ujutru do 8 uveče na klupi. Ne dozvoljavajte joj da se pomera ili govori, ne dajte joj da čita ili da zna bilo šta o svetu, dajte joj lošu hranu i oštar tretman i posmatrajte koliko će vremena biti potrebno da poludi“, zapisala je. Osim toga u beleškama Neli Blaj otkriveno je i da su se u ovoj ustanovi nalazile zdrave žene usled nesporazuma jer nisu govorile engleski. Nakon deset dana uredništvo lista The New York World je osoblju otkrilo ko je ova misteriozna devojka, zahtevajući da je puste.
Inspirisana romanom Žila Verna „Put oko sveta za 80 dana“ Neli Blaj je 1888. godine predložila uredniku da krene na putovanje slično onom na koje je u romanu objavljenom 15 godina ranije krenuo fiktivni Files Fog. Sledeće godine ona isplovljava na parobrodu Augusta Victoria, noseći samo jednu prilično laku torbu u želji da pobije predrasude da je ženama za putovanje potreban veliki prtljag kako bi spakovale haljine, šešire i ostale modne potrepštine. Prva stanica bila je Engleska, a zatim Francuska gde je posetila Žila Verna. Osim toga, obišla je Suecki kanal, Kolombo (prestonicu tadašnjeg Cejlona), italijanski grad Bindizi, Hong Kong, Penang, Japan i Singapur gde je kupila jednog majmuna. Putovala je parobrodom i železnicom, a kako interesovanje za ovu priču ne bi splasnulo list The New York World pozivao je čitaoce da u sekundu pogode koliko će putovanje trajati, za šta bi onaj ko pošalje najtačniji odgovor dobio nagradno putovanje u Evropu.
Međutim, put oko sveta je delovao kao dobra priča i rivalskom listu Cosmopolitan (koji je tada izgledao značajno drugačije nego danas), koji je angažovao svoju reporterku Elizabet Bisland da krene istog dana ali u drugom smeru i vrati se u početnu tačku pre Neli Blaj. Zbog lošeg vremena koje ju je zadesilo na Pacifiku, Neli Blaj je kasnila i uspela je da kući stigne za 72 dana, pobedivši Filesa Foga, ali i Elizabet Bisland koja se u to vreme nalazila negde na Atlantiku. Voz kojim je Neli Blaj stigla u Njujork opkolio je veliki broj ljudi koji su želeli da je vide i čuju utiske.
Svoja iskustva Neli Blaj je objavila u knjizi „Put oko sveta za 72 dana“, a nekoliko godina kasnije se povlači iz novinarkog posla, i udaje za dosta starijeg proizvođača Roberta Simena, narednih godina potpisuje nekoliko patenata, a nakon njegove smrti preuzima čitav posao. Međutim, već 1912. godine vraća se novinarstvu pišući o pravima žena, a nakon početka Prvog svetskog rata odlazi u Austrougarsku. Prvobitno je želela da vidi da li su njeni prijatelji iz Beča zainteresovani da joj finansijski pomognu u proizvodnji, ali se tamo opet okrenula izveštavanju, i tražila je da poseti ratnu zonu. Nakon povratka u SAD, do kraja života pisala je kolumnu sa savetima, ne prestajući da se bavi aktivizmom.
piše Jovana Nikolić - Odiseja
