Predanost poticanju investicija aktualne srbijanske vlasti svoj izraz ima i u gospodarenju poljoprivrednim zemljištem. Naime, kako ističu somborski poljoprivrednici, velik dio državne zemlje koji bi se trebao predati u zakup lokalnim seljacima nelegalno koriste “tajkuni”, a državna intervencija u ovom pitanju čini se smjera prije svega prema olakšavanju “velikih investicija” umjesto zaštiti lokalnih poljoprivrednika.
U srbijanskom predizbornom vazduhu stranačka obećanja šaraju nebo poput aeroplana; njih sijaset ispisuje prozračne tragove po političkom prostranstvu očišćenom od svih sivih i crnih oblaka, ukrštajući se i sekući sijaset drugih. Avaj, po nekom nepisanom pravilu, svi obećavajući prozračni tragovi dočekaju istovetan svršetak – izvetre po završetku izbornog nadmetanja, naglo i potpuno kao da ih nikada nije ni bilo. Odbrojavajući dane do odlučujućeg aprilskog, pratimo prebacivanje “vrućeg krompira” vojvođanske grude, pitajući se u čijim će šakama završiti.
“Vruć krompir” koji je posredi jesu “ničije zemlje” u somborskom rejonu. “Ničijih zemalja” u Srbiji, istina, ima i u (isuviše) brojnim drugim krajevima, ali je somborski u poslednje vreme posebno aktuelan. Poljoprivrednici iz Gakova i Rastine, naselja koja pripadaju opštini Sombor, krajem februara otpočeli su s protestima, iznevši kao ključni zahtev da država reguliše problem tzv. “uzurpatora” državnog zemljišta. “Uzurpatori”, bili oni pojedinačni ili kolektivni, jesu oni koji zemljište obrađuju, a da ga prethodno nisu uzeli u zakup; kako su istakli poljoprivrednici, takvog zemljišta samo u opštini Sombor ima 5300 hektara. Poljoprivrednici su protestovali ležeći na oranicama i ne dozvoljavajući da “uzurpatori” uzoru zemlju za koju se nisu pravno nadmetali, odnosno, koju nisu, kako zakon nalaže, zakupili.
Situacija se posebno zaoštrila kada su šestorica protestujućih poljoprivrednika uhapšeni osamnaestog marta, a sledećeg dana petorici izrečena kazna zatvora u trajanju od mesec dana (šesti je oslobođen). Skrojena istina o hapšenju – iliti, bolje rečeno, skrojene istine – bile su naglašeno predizborne prirode: jednu je krojila vladajuća stranka u Srbiji, Srpska napredna stranka (SNS), a drugu prethodnica joj na političkom tronu, Demokratska stranka (DS) (uz nekoliko drugih demokratskih frakcija).
Rešavanje problema?
Tako su SNS-ovci izjavljivali da su petorica poljoprivrednika optuženi zbog fizičkog napada (u pitanju je napad na vozača traktora koji je pokušao da uzore zemlju na kojoj su dotični poljoprivrednici protestovali, ne dozvoljavajući oranje), a ne zbog samog protesta, zatim kako uopšte i nije reč o poljoprivrednicima, te kako su Ministarstvu unutrašnjih poslova već znani po svojoj kriminalnoj prošlosti. Demokrate su, s druge strane, stale u odbranu poljoprivrednika, najoštrije osudivši optužbe SNS-ovaca, ističući (kao i petorica poljoprivrednika) kako se napad o kome je (navodno) reč uopšte nije ni dogodio, te kritikujući politike koje aktuelna Vlada ustanovljuje i sprovodi. I tako se “vruć krompir” bez kraja i konca prebacivao iz jednih usta u druga, pri čemu je svaka vlast optuživala onu drugu za trenutno (iako odveć dugotrajno) stanje.
Zatvorske beleške vojvođanskih poljoprivrednika dobile su svoj epilog u odluci Prekršajnog suda u Apatinu od dvadeset osmog marta da uhapšene poljoprivrednike pusti iz zatvora. Ono što, pak, nije dobilo svoj epilog – iako ga (kvazi)opozicione stranke vladajućoj SNS obećavaju u sklopu predizbornog paketa – jeste situacija sa zemljištem koje se uveliko uzurpira.
Ulje na vatru protesta dolio je jedanaestog marta pristigao zaključak Vlade Srbije da se problem sa uzurpiranim zemljištem reši tako što će, najpre, “uzurpatori” do prvog maja obznaniti minule uzurpacije, te za dotične i platiti što plaćeno nije – ali platiti po prosečnoj ceni zakupa, a ne, kako zakon nalaže, po triput višoj. Kako se predložena mera zasniva na “vansudskim poravnanjima” koja bi lokalna samouprava trebalo da sredi sa “uzurpatorima”, protestujući poljoprivrednici su, opravdano, ocenili da “siva zona” dodatno tamni – i to od centra ka ivicama.
Privatizacijska euforija
Predlog razrešenja problema uzurpiranog zemljišta dobili su i sami poljoprivrednici u protestu, od poverenika SNS u Somboru, Slobodana Stanića. Znana parola “uzvraćanja istom merom” u najbukvalnijem smislu iskazana je preporukom da i poljoprivrednici u protestu rade što i “uzurpatori”: uzurpiraju. Sav potencijal konstruktivnog protestnog delanja, s pozicija vlasti, očigledno se svodi na uigravanje sve većeg broja igrača u kolopletu “ispod žita”.
Nakon bezbrojnih obećanja hitrih (pre bi se moglo reći: hitro nepristiglih) zakonskih izmena u korist poljoprivrednika koji regularno plaćaju zakup državnog zemljišta na kome privređuju, a protivu onih koji za se ubiru prihode s tih “ničijih zemalja”, krećući se nelegalnim brazdama, sumnjiva je osnovanost vere u ova novopridošla, predaprilska i aprilska obećanja. Nezavisno od tabora iz kog dolaze – SNS-ovskog ili demokratskog – ostaju ograničena, s jedne strane, iskustvom kontinuiteta i istovetnosti u političkim zloupotrebama, a s druge: zakonskim okvirom; apeluje se i na sadržinu unutar okvira koju bi trebalo menjati – u konkretnom slučaju, ističe se nužnost donošenja novog Zakona o poljoprivrednom zemljištu – i na sadržinu izvan okvira: realnost nesputanu zakonom kao garantom.
Politika privatizacija nesmiljeno se nastavlja, a oko stotina i stotina preduzeća nadmeću se domaći i strani vlasnici krupnog kapitala – najvećma se interesujući upravo za poljoprivredne kombinate. Profit žanju privatni vlasnici, krupni investitori u svoj narastajući posed – ne i u nečiji pošteno zarađen hleb. U hipotetičkom scenariju u kom protestujući poljoprivrednici i sami postaju “uzurpatori”, kako im je predložio somborski poverenik SNS-a, oni su (najmanje) dvostruko osuđeni na propast: isuviše su sitni u krupnokapitalskoj političkoj igri, a istovremeno bi se postavili i kao vlastiti neprijatelji koji “uzurpatorsko” oružje okreću ka mnoštvu kome pripadaju. To je mnoštvo ispodplaćenih i neisplaćenih, mnoštvo koje je u Srbiji najubedljivije. Upravo u tom leži njegova, protestna snaga. “Ničija zemlja” još je u “nečijim” i “svačijim”, zemljom i radom neuprljanim ali drukčije prljavim rukama – pa ipak, najviše je ruku uprljanih zemljom i radom. Kroz njihovu brojnu i zajedničku snagu kulja potencijal čiji trag ne bledi, nasuprot tragu onih predizbornih obećanja; iznova pokretan, iznova delatan, brojniji i zajedničkiji, jedini može sve druge, lažno čiste i prozračne tragove zbrisati sa neba.
