„Po komandi Rajhsfirera SS-a od 16. decembra 1942. godine – Tgb. Nr. I 2652/42 Ad./RF/V – Cigani mešanci, Romi-Cigani i pripadnici ciganskih klanova balkanskog porekla koji nemaju nemačke krvi moraju, prema određenim uputstvima, biti izdvojeni i upućeni u koncentracioni logor, u akciji koju treba izvršiti za nekoliko nedelja.“
Piše: Zlatko Paković za Danas
Tom zapovešću Hajnriha Himlera, izdatom dok je leteo avionom, započeo je Porajmos, holokaust Roma na području Trećeg rajha. Nema u Evropi živog Roma a da mu neko iz familije nije među tih, najmanje, pola miliona ubijenih ljudi u desetogodišnjem genocidu Roma 1935-1945. Tako je i sa mnom.
Ja sam ništa, a ne nešto. Nije to moj izbor. To je vaš izbor. Ja sam ništa vašeg bivanja. Ništa u bivstvovanju Rusa ili Srbina, ništa u bitku Nemca ili Hrvata, ništa u Biću Turčina ili Bošnjaka, na Zapadu i na Istoku, podjednako na Ostrvu ili preko Lamanša, na Roni i Volgi. Ja sam ništa (vaše želje) koje ništi vaša bića.
Zašto želite da sam ništa, a ne nešto, u vašem svetu, u vašem jeziku – kojim sada, na ovom virtuelnom mestu, govorim, jer ga jedino ovde mogu savladati (i to milošću belog muškarca), a u realnom životu ne razumem ništa od njega, od tog vašeg hegemonog filozofskog diskursa, u kojem pravdate svoju belu nadmoć pripadnika evropskih, evroazijskih i balkanskih imperijalnih elita, u srcu čije kulture zjapi Porajmos? Vaši najcenjeniji filozofi moraju stoga biti najpre malograđani.
Zašto sam vam radije ništa nego nešto? Zato što ovakve kao što sam ja možete da ubijate, prodajete u roblje i silujete bez ikakve bojazni da ćete zbog toga odgovarati pred zakonom. Nije to rupa u zakonu, to je zakon u rupi, u crnoj rupi, u kojoj sam ja, sa svim Ciganima, ispod svakog zakona, kao što su glavni političari i poslovni ljudi iznad zakona. Nema nas u ustavima, jer vaš Ustav misli: šta će to Ustava nedostojno u Ustavu!
Zato je taj Ustav ništa, a republika vam je mrtvo slovo na papiru! Ustav vam je muški, nacionalistički, kulturrasistički, beli, šovinistički, genocidni, evroatlantski, evroazijski, balkanski ništak!
U zakonima buduće Republike, koja se ukazuje samo kao utopija, čiji su za sada samo Romi građani i građanke, neće stajati nikakvi narodi kao suvereni, nikakve etnije, nego samo Čovek, dakle, Rom. Podsećam, Rom znači Insan. Rom je romska reč za Čoveka. No, mi, Cigani, za vas smo ljudski talog, onaj šljam koji se još nije dovoljno dresirao da bi ušao u vaše evropsko-balkanske teftere zakona. Nismo, dakle, ljudi, jer nemamo svoju pljačkašku religiju, nismo ljudi jer nemamo svoju genocidnu državu. Nismo ljudi jer smo slobodni od religije i države, jer smo slobodni od sveta posedovanja.
Citiram sada velikog francuskog filozofa jevrejskog porekla, od čijih stavova ništa u realnom životu ne razumem, jer nisam imala nikad priliku da pročitam ijednu knjigu, niti da idem u kakvu školu, a kamoli na univerzitet; nešto nemačkog jezika, doduše, natucam, ali to nije dovoljno ni da čitam konzervativni Die Zeit… Reč je, dakle, o stavu Emanuela Levinasa, ali, ako se ne varam, možemo ga naći i kod ruskog hrišćanskog personaliste Nikolaja Berđajeva, ali i u, vrlo marksističkoj, filozofiji sufista: „Svet postojanja započinje tamo gde prestaje svet posedovanja.“
Lepo je to napisao filozof, ali, mislim, da, ipak, o tome istinsko egzistencijalno svedočanstvo – dakle, neuporedivo istinitije od tekstualnog svedočenja jednog filozofa, zbrinutog na univerzitetskoj katedri – podastiru upravo totalno obespravljeni Romi.
I još bih dodala, za kraj, kao neku vrstu zaključka, jednu misao argentinskog filozofa, na kojeg je zbog delikta slobodnog mišljenja izvršen, srećom neuspešan, atentat… mislim na misao Enrikea Dusela, da je hermeneutika doista odlična stvar, odlična egzegetska metoda proučavanja tekstova, ali, pita se on, šta sa onim poljem egzistencije u kojem ljudi nemaju prilike za sobom da ostave tekst, šta sa onima koji nemaju priliku da pišu, ili ne znaju da pišu, kao šta ja ne znam da pišem i čitam?
Zato sam ja ništa, a ne nešto u vašem svetu, koji hoće da bude jedini od svih svetova. Zato filozofiranje u savremenoj Evropi počinje od hermeneutike nužnosti života Romkinje.
Za Romkinju je i muškarac Rom hegemon – ona je ništa i u njegovom bivstvovanju, kao što je on, Rom ništa u bivstvovanju jednog balkanskog, jednog evropskog belog prekarnog radnika ili beskućnika, koji je takođe ništa u postojanju svog gazde, kojeg naziva poslodavcem, a ovaj opet ništa u postojanju…
Zato sam ja ništa, jer je onima koji vladaju važno da im i sluge imaju sluge, makar u svojim porodicama, da im i robovi imaju robove, makar u svojim porodicama, među svojim ženama. A vladati, dragi filozofi, to znači krasti. Čitava vaša politička ekonomija mađioničarska je veština pravdanja te krađe.
I na kraju, jedno pitanje: kako danas nazivate ovaj tihi Porajmos, ako se uopšte trudite oko njegovog imena? Ono što nema ime, dakle, ne postoji.
