Krsna slava – mnogi bi rekli odlika svakog pravog srpskog domaćina. Ipak, iako „polovina Srbije slavi, a druga polovina ide na slavu“ njeno značenje je ideološki konstruisano i opravdano ekonomskim i političkim potrebama elita. Tako je slava dobra i podržana onoliko koliko je domaćica opterećena i koliko su cena ribe i posete popova skočile.
Gradivne čestice „nacije“ van svake sumnje su i različiti folklorni elementi koji se daleko češće izravno izmšljaju i/ili domišljaju sa sve formom i sadržinom nego što se neizmenjeni preuzimaju iz svakodnevnog života. Mnogo se takvih fenomena naizmišljalo poslednjih decenija u okviru nametanja nacije kao osnovne, dominantne i hegemone političke jedinice a utisak je da je prvi na listi ovih (donekle – novoizmišljenih) tradicija „krsna slava“: folklorni fenomen za koji se (u velikoj meri pogrešno) tvrdi da je ekskluzivna odlika ovdašnje dominantne etničke zajednice.1
Uobičajena je percepcija slave poprilično svedena: u pitanju je folklorni i duboko religijski fenomen. Međutim izgleda da je u pitanju veoma profani, državni i administrativni projekat, a na to ukazuju i neki često zaboravljeni podaci – privilegovano mesto ovaj kulturni fenomen dobija veoma administrativno (prvi korak u sakralizaciji je bio slobodni radni/školski dan još za vreme Miloševića); prvi element nematerijalne kulturne baštine sa ovih prostora koji je fiksiran u Uneskovom registru nematerijalnog nasleđa je upravo slava; gradske administracije pod obavezno obeležavaju gradske slave (i to se obeležavanje najčešće pretvara u komične i folklornolike performanse); privatni sektor se laća organizovanja uvrnutih
Projekt je, drugim rečima, iznimno i veštački i birokratski ali to ne trebalo da začudi: slava na simboličkoj važnosti dobija kao jedan od elemenata buđenja nacionalizma devedesetih, kao pratilac koordinisane rekonzervativizacije društva te kao komponenta organizovanog slamanja socijalističkog političko-ekonomskog sistema. I izgleda da je upravo ova državotvorna uloga spornog folklornog fenomena razlog zbog kojeg su danas dominantna upravo ona tumačenja koje dolaze iz kafanske, KUD-ovske i/ili crkvene etnologije i koja ulogu ovog kulturno-religijskog fenomena uglavnom svode na institucionalizovanu recepciju uz nezanemarljiv komad „izmišljanja“ (i upisivanja) „nacije“, „tradicije“ i nostalgije u nj. Pedantnija analiza istorija tumačenja (i ulivanja različitog simboličkog materijala) ovog folklornog fenomena otkriće da možda baš ova istorija najbolje reflektuje dubinsku transformaciju kroz koju društvo prolazi poslednjih decenija. Jer „slava“ je prošla dug put od ključne uloge u subvertiranju socijalizma do depolitizovanog i šarenog tourist-friendly folklornog elementa i/ili prostora za proizvodnju nacije i potvrđivanja neformalne moći jedne paradržavne institucije.
Slava kao politika
Slava na političkoj težini dobija nakon pedantne i produžene artiljerijske pripreme istorijskim činjenicama o zabrani njenog obeležavanja (a uz nju posebno i sprske nove godine!) za vreme socijalizma. Socijalistički je totalitarizam o Nikoljdanu, navodno, policijskim i vojnim formacijama upadao u svaku drugu kuću, hapsio obe polovine Srbije pa ih sprovodio na Goli otok. Činjenica da ovo mnogo i ne korespondira sa sećanjem i iskustvom onih koji su u socijalističkoj Jugoslaviji živeli – ne smeta previše. Primerice, na vrhuncu antisocijalističke histerije, krajem osamdesetih i početkom devedesetih, slava se slavila kao da jeste bila zabranjena (a nije) – subverzivno i kao oblik otpora onome što je se u skladu sa revizionističkim trendom danas naziva nedemokratskim režimom.3 Uz pomoć jednostavne okolnosti da slava podrazumeva okupljanje većeg broja ljudi politizovan je jedan deo privatne sfere i taj je prostor odigrao ulogu u destabilizaciji socijalizma. Fenomen, međutim, nije odveć originalan i poprilično je miteuropski: subverziranje socijalizma uveliko se kretalo paralegalnim putevima i stranputicama, zaobilaženjem manje ili više formalnih pravila političkog delovanja te manipulacijom novim – neretko upravo u tu svrhu izmišljenim – identitetskim formacijama.
Stoga se tridesetak godina kasnije ispostavlja da je u pitanju jedna potpuno nakaradna i antiemancipatorska politizacija – u privatnu su se sferu zavukla banalana pitanja dnevne politike, proizvodnja identitetskih politika i/ili dominantnih ekonomskih odnosa – a u isto je se vreme efikasno izbegla politizacija onih džepova privatne sfere u kojima se unutar porodica reprodukuju okoštali hijerarhijski odnosi (primerice – porodično nasilje).
No, prva lekcija iz udžbenika politikologije glasi: onog trenutka kada se nađete na vlasti, promene vam više ne odgovaraju – kapitalistički je društveno-ekonomski sistem u poslednjih dve i po decenije uspešno stabilizovan, perspektive su mu svetle, alternative bedne pa se sada područjima politizovanim zarad kratkoročnog cilja politički kapacitet mora amputirati kada njihov subverzivni potencijal možda može postati opasan – sve zarad sprečavanja opasnih i destabilizacionih trendova van strogo kontrolisanih (parlamentarnih) okvira. Nakon što je slava odradila svoju ulogu u razmontaži emancipatornih socijalističkih politika vreme je da se banalizuje te da sada počne funkcionisati kao odbrambeni i reproduktivni mehanizam uveliko očvrslih kapitalističkih odnosa.
Slava kao ekonomija
Podsetimo se i da su i institucionalizacija i sakralizacija slave išle putem koji je pratio beskrajnu komoditifikaciju društvenog života od početka devedesetih: politički i ekonomski uspesi tadašnjih embriona ekonomskih elita uveliko su se morali legitimisati religijskim pečatom a slavljenje slave (uz ostale simbolički skupe drangulije) bilo je maltene nužni uslov i poslovnog i političkog uspeha. Praksa kapitalističkih društava da hijerarhijsku strukturu reprodukuje kako na materijalnom tako i na simboličkom nivou uslovila je da obeležavanje slave postane stvar socijalnog i političkog prestiža.
Ali slava – utaknuvši se u reprodukciju kapitalizma – nije izbegla i njegove kontradikcije. Iako je nosilac patine folklornog, „narodnog običaja“, vremenom postaje, stvar ekonomskog prestiža i polako ali sigurno prestaje da bude dostupna svima. Finansijski pritisak na porodične budžete usled ovog (za sada samo neformalnog) pritiska je svakako ogroman. Primerice, obeležavanje Sv. Nikole, koštaće vas solidnu količinu novca: kilogram ribe košta od 450 pa sve do basnoslovnih 2.000 dinara po kilogramu, pa samo za za skromnu trpezu valja izdvojiti makar dvestotinjak evra.
Ne treba stoga da čudi da obeležavanje slave mnoge podseća na finansijsku kvadraturu kruga. Uistinu, jedna od osnovnih funkcija – ona koja se sistematski skriva iza gorepomenute administrativne regulacije percepcije – ovog folklornog običaja i jeste reprezentacija bogatstva. A taman onoliko koliko prestaje biti dostupna, slava postaje mesto socijalne kompeticije te jos jedan prostor za artikulaciju temeljno kapitalistickih praksi i odnosa.
Ali čudni su putevi rekonzervativizacije i daleko od toga da je ovo jedina strategija kojom tržište eksploatiše folklornu kulturu. Suptilnije komparacije pokazaće da je u pitanju i napor usmeren ka regulaciji slobodnog vremena – i deo projekta koji odmor od rada sistematski i strukturno vezuje za religijske datume. U konkretnom slučaju, odmor od rada – koji novokonzervativna ideologija kroz svoje mnogobrojne oblike tumači kao lenčarenje– postaje sve ređi i restriktovaniji fenomen. Ali olako prihvaćeni slobodni radni dan lako je iskorišćen kao (lažni) indikator opšteprihvaćenosti religije u stanovništvu (posredno i aklamacije crkvene organizacije kao legitimnog društvenog subjekta), a ponudio je i mapu uspešne strategije rekonstrukcije konzervativizma: pod mimikrijom „slobode“ uvaljena je suptilna regulacija.
Slava kao mesto sporenja
Politike mikrokapilarne regulacije „slave“ kreću se, dakle, ekonomskom komodifikacijom, medijskom banalizacijom ali na kraju i mikroregulacijom pod kontrolom jedne institucije a kroz delovanje njenih uposlenika – sveštenika SPC. A mikroregulacija u svom korenu ima izvesnu dozu klasne subjektivnosti: crkvena institucija sa jedne strane dopušta (i ohrabruje) stranačke slave, slave preduzeća i slične kerefeke potpuno nepoznate folklornom obliku – ali u isto vreme oštro reguliše svakodnevni oblik praktikovanja slave. Stoga su one danas postale i tačke sporenja: ispostavilo se da orkestrirana normatizacija ima i nusproizvode koji se ispoljavaju kao sukobi na liniji lokalni sveštenik-vernici prvenstveno oko konkretnog oblika praktikovanja običaja. Standardne – i naravno donekle banalne – tačke sporenja: žito za Aranđelovdan, mrs za Petrovdan, kupljen ili umešen slavski kolač i slično. Ukratko: nove (i administrativno uspostavljene4) norme, dolaze u sukob sa „starim“ – a ove novoizmišljene se implementiraju rabeći (kvazi)autoritet prekonzervativnog svešteničkog kadra. Tako i jasniji postaju i manevri konzervativizacije (i disciplinacije) nastavnog kadra bogoslovskog fakulteta – recimo prilikom ovogodišnje kalemburije oko Darvinove teorije.
Naravno, problem regulacije forme jednog folklornog običaja zadire daleko dublje od donekle banalnog pitanja da li se za Aranđelovdan pravi žito ili ne: utoliko je tradicija prostor otvoren za upisivanje različitih vrednosnih sistema i struktura, posredno i prostor političke (i klasne) borbe i prostor za direktnu proizvodnju društvene moći. Normiranje praktikovanja ovog folklornog fenomena postepeno grade (i menjaju) njegovu sadržinu i u krajnju ga ruku pretvoriti u mehanizam reprodukcije dominantnih ekonomskih i političkih odnosa, amputacijom opasnog destabilizacionog kapaciteta.
Moć crkve da upravlja religijski život – izravnim nametanjem konkretnih oblika praktikovanja folklornih običaja – zapravo je aršin njene neformalne moći u širem socijalnom kontekstu. Utoliko, u pitanju je tek predigra za regulaciju ostalih oblika intimnijih socijalnih formi, pa je pitanje trenutka kada će crkva intenzivnije početi da se pita o abortusu i da svoja mišljenja o ostalim pitanjima tela, ekonomije, politike, prava ovih ili onih grupa i slično nameće institucijama.
Sukobi na liniji stanovništvo-crkva nisu nikakva novost – crkva od projekata regulacije svakodnevnog života i konstruisanja iluzije da je ona integralni deo narodnog nasleđa (što nije tačno) teško odustaje. Kako je „tradicija“ doživljavana kao nešto nepromenljivo, svaka će promena koja dolazi od strane bilo koje institucije, pa i crkve, biti doživljena kao „izmišljanje“ tradicije. U pitanju je nužni nusproizvod svakog procesa konstruisanja „tradicije“: tradicija uistinu jeste stvar konstruisanja, selekcije, uklapanja (makar i nekompatibilnih fragmenata), političkih interesa te projektovanja pastorale u „tradiciju“ (a na kraju i izravnog izmišljanja) ali patina „originalnosti“ i nepatvorenosti osudiće svako odveć vidljivo izmišljanje na izravne otpore.
Subverzivni potencijal vernakularne kulture valja iskoristiti, prostore politizovati a teren ne prepuštati: porazgovarajte na nekoj slavi i o svim spornim praksama posttranzicionog društva – o novom zakonu o radu, o rodnoj nejednakosti, o legalizaciji dečijeg rada, siromaštvu, strukturnoj nesigurnosti, niskim platama, nedostupnom obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti…
