‘Tu san sebi reka, ako ovo preživimo, Bruna će biti moja žena. Onda se nekako nađemo, ponoćni susret na sikama. A kaić jadni nije izdrža, more ga je ubilo valovima, u po ure napunilo ga, iskidalo konope i razbilo ga o sike: drugi dan smo došli, sve u komade, našli smo glavu od motora…’
Piše: Sinan Gudžević
Toga jutra, a bio je četvrtak 6. avgusta 1998, u Starigradu na Hvaru, Izet Sarajlić je poželio da iziđemo iz kuće i popijemo negdje kafu. Izeta toga ljeta nije držalo nijedno mjesto na zemlji. Bio je u žalosti zbog smrti svoje supruge Mikice, nije bilo dana da nije plakao. Plakao je i dan ranije dok je nekoliko mještana pjevalo, slavilo novi praznik Dan zahvalnosti. Sjeli smo, dakle, u kafić Ronda na trgu Ploča. Izet popije kafu, zdimi dvije-tri cigare, i naruči lozu. Uto naiđe jedan jurodivi momak Starograjanin, na kojem se još vide tragovi sinoćnjeg pijančenja, i kaže Izetu: ‘A vi, šjor pisnik, jeste vidili maločas ono dvoje brodolomaca, momak i cura, polugoli, prehlađeni, jedva živi?!’ Izet, navikao da ljeti sreće razne božjake na moru, ovome rekne ovako: ‘O da je meni takav brodolomac da budem, da prođem ovuda živ i zdrav sa svojom dragom, a ne ovakav, utopljenik na dnu mora, a još hodam po suhoj zemlji!’
Došlo je i prošlo to podne i sve što se desilo i reklo, povuklo se u svoje obale. I bilo bi ostalo tamo gdje se povuklo, da nije izronilo ove zime.
U Dubrovniku se bilo skupilo veliko društvo radi razgovora o knjizi Borisa Dežulovića ‘Summa atheologiae’. U jednom času sam se upustio u razgovor sa mlađom ženom, ime joj Bruna, koja kaže da me odnekud zna. Riječ po riječ, kaže mi da je iz Starigrada na Hvaru, da živi u Pisku, susida Dežuloviću i Rosi. Predstavi mi svog muža Ivana. Jesi li i ti Ivane iz Paiza, nisan kaže Ivan, ja sam samo zet, Fistanići su iz Paića od Piska, od tih dvoje smo ovdi, ja i Rose. I onda Ivan kaže da je u svoju buduću tazbinu prvi put došao nakon brodoloma. I kaže mi da je brodolom imao u noći sa petoga na šesti avgust 1998. Čekajte, jeste li vas dvoje toga šestoga prije podne prošli pješice pokraj Ploče i kafića Ronda? Jesmo, tako oko deset jedanaest uri.
I opet mi se vrati cijelo ono jutro, kao da je neki prst kliknuo na zaboravljenu ikonu moga sjećanja. Bura, treći dan, bjelasa se more, a Izetu svijet tješnji od košulje. Kako u tom društvu na Lapadu nije bilo ni mjesta ni vremena da mi Bruna i Ivan podrobno ispričaju o svom brodolomu, ostavimo sve to za negdje, jednom, drugi put. I to sve troje dođe ovoga avgusta. Brunu i Ivana sretnem u Paizu, opet se tu stvori malo društvo, ali mi tu, izmjenjujući se u kazivanju, uspiju ispričati kako je to budući zet iz Piska prvi i najprvi put nenadano završio u domu buduće svoje supruge. Ovo što slijedi su njihove izmiješane rečenice.
Pa ništa, najprije je bila fešta u Bolu, Gospa o’ sniga, i ja san krenija iz Piska, polazija san preko sedam sati, jedan kafić, pa drugi, a ima ih četiri, tako da san poša tek oko ponoći. Nas šest sedam uđemo u kaić, to je bilo četvrtega i tek negdi pred jutro smo došli u Bol. A Bruna je iz Jelse došla gliseron u Bol. Naša veza nije bila baš javna, a skoro godinu dana smo hodali. I tu oko četiri pet popodne, nas dvoje zaljubljenih odlučimo se malo provozat, malo bit sami, bogati. I uzmemo taj kaić sa vanbrodskin motoron, društvo se ostane na plaži kupat, kažemo da eto nas natrag za po ure. Ali, ali, ali! Ne da se nećemo vratiti za po ure, nego se kaić neće vratiti nikada! Mi smo se desetak minuta prepustili jedno drugom i nismo primijetili da se bura digla i da nosi naš nemoćni kaić. Njemu motor radi, ali je taj rad uzaludan. Vozimo se cili kilometar, ali ne di mi hoćemo nego samo održavamo razmak od obale. Već je šest uri, ne uspivamo se dočepat ni kraja ni porta. Nakon po ure, isključin motor, samo bezveze troši gorivo. Mašemo drugima na moru, niko nas ne gleda, svak je u svojoj nevolji. I tako plutamo po Bračkom kanalu, bura nas nosi tamo pa vamo, pet šest sati, već je debeli mrak kad nas je primaklo Hvaru. To jest, mi se nadamo da je to Hvar, ali nismo posve sigurni. Sreća, bija je Hvar, da nas je odnilo par milja dalje, prema Visu, bilo bi adijo svite moj lipi. Naziru se sike, kažem Bruni da se pripremi na skok u more i da onda dopliva na stine. Ja san obukla neku spitfajericu, bila je u kaiću, nečija iz društva koje je ostalo u Bolu. Hladno, bezbroj teških valova je prešlo preko nas. Ona nekon kanton šeka more koje neprekidno nadire. Da, a meni Fisto govori, Bruna pivaj, samo pivaj, i ja pivan, ja zapravo nisan pojma imala u kakvoj se mi opasnosti nalazimo. U neko vrime vidin da je blizu kopno, kažen joj, Bruna skači. Kažen vidin, a vidljivost nula, ali se oko nekako snalazi. Poklopi je jedan val, pa drugi, pa petnaesti, valovi su uz te sike veliki, i ko zna kako, nekako skoči, i pliva, ja pokušavan bacit sidro, i nekako uspijen, i konop nekako zavežen i sve se naivno nadan da ću uspit sačuvat kaić. Srića da nije bilo više ljudi, tu bi se filozofiralo, Bruna nije filozofirala, činila šta joj govorin da čini, i pivala. Onda osjetin da je i Fisto skočija, ne vidin ga, ne vidimo se, zoven Fisto, Fisto, on mene Bruna, Bruna, tako bar kvarat ure. Ja se nekako popnen na sike iz stotog pokušaja, a njega ne vidin. Tu san sebi reka, ako ovo preživimo, Bruna će biti moja žena. Onda se nekako nađemo, ponoćni susret na sikama. A kaić jadni nije izdrža, more ga je ubilo valovima, napunilo ga, u po ure raskidalo konop od sidra i razbilo ga: drugi dan smo došli, sve u komade, našli smo glavu od motora. Ali pazi, u brodu su bile sve stvari naše ekipe, one šta je ostala u Bolu: odjeća, dokumenti, takuini, fotoaparati, sve; jer smo mi cilo društvo ostavili u kupaćim mudantinama, rekli smo se vratiti za po ure. A ekipa nas čekala i čekala, onda su svi pošli u kapetaniju u Bolu, prijavili da nas nema, policija je navodno poslala gliser, ali zbog bure ka nije moga ništa učinit, i tako. I cilu noć na klupi tamo pred kapetanijom, svi oni bidni, goli i polugoli, čekali su ama bilo kakvu vijest o nama. Kad je svanulo policija ih je deportirala u Supetar, odande u Split, a iz Splita busom u Pisak. I tu je moja mater vidila jednoga iz naše ekipe, i slomila se kad joj je on reka da nema nikakvih vijesti o nama. Onda je stari nekako saznao da smo preživili, pa smo se tek predvečer čuli.
A mi smo iz mora izašli na krajnjoj punti od vale Žukova, Dugi rat se zove, tamo di se samo galebovi gomilaju. Tu smo dočekali zoru. Mokri, promrzli, sve sa sebe bacili, u jutro takvi krenili tražiti put. Našli smo neki trliš u napuštenom kokošinjcu, neku spužvu u koju se umotala Bruna, pa jednu šlapu koju je more izbacilo, neki komad daske, koji smo postavljali ispred sebe pa gazili na njega, jer su nam stopala bila ranjava i krvava. Onda smo vidjeli neke ljude u ribarskoj kućici, unutra je bio i njihov brodić, zamolimo ih da telefoniramo. Imali su mobitel, ja zovnen brata Pavla u Starom Gradu, kažen mu, slušaj imala san brodolom sa momkon, nasukali smo se negdi, mislin da smo u vali Žukova, pošalji nekoga ili dođi po nas. On me pošalje u onu stvar, kaže uvik s tobon pizdarije, spavan, pusti me. I spusti mi slušalicu. Onda smo onako, nakon tri-četiri ure glavinjanja, ka posljednji klošari, došli u Paiz, slomljeni, neispavani, s ovolikim podočnjacima. Kad smo se nekako domogli kuće moje matere, Fisto ode gore da opere noge i da legne malo, i ja pitan, onda, mama kakav ti se čini moj momak. Ćerce moja, ja mislin da ti je on narkoman.
Četiri godine poslin, mi smo se vinčali. U kaiću, naravski. U Vruji. Iz Makarske je došla matičarka, a svatovi su bili došli sa dvadeset kaića, a oni ostali na velikom trabakulu. I naš susid, pisnik iz Piska, Pere Fistanić, u svadbeni dar nam je poklonio prigodnu pismu u desetercima. Dok ju je recitirao sa susidnog kaića, zamalo je pa u more, jer su se od tolikih barki stvorili valovi.
Eto, sad imamo troje predivne dice: blizance Tonku i Bartula, imaju po dvanaest, i Sunčicu, devet godina. A pisnik Izet Sarajlić je jema pravo. Kakav je to brodolom, a završi se brakom? Bračni brodolom, pari mi se. Iako je krenija sa Brača, i to iz Bola, bija je više izvanbračni nego bračni, bija je hvarski taj brodolom bračni.
