Tamo gde je čovek iščezao priroda je tužna, tamo gde se priroda uništava čovek tone u izgubljenost i neurotički zalet ka ludilu. Živimo u buri apokaliptične beščovečnosti. Ali, bura je nekad značila da se možemo i osvežiti u njenim talasima, sada je ona sila koja nas baca u neizvesnost. Zalutali smo jer nemamo instinkt za zelenilo i preporod. Svest vapi za preobražajem ali se čovek pravi nevin.
Sa prirodom smo svi ujedinjeni, bez nje rasparčani. Kada je car naručio Konfučiju da pronađe idealnu reč, on se povukao tri meseca u šumu i pronašao je - Uzajamnost! E, toga sad nema. Sve se usmerilo ka jednom cilju, uništiti mirise. Mirisi pamte jer pripadaju egzaktnim bićima. Neku promenu (revoluciju) jedino bi oni mogli da pokrenu jer ne teže svrgavanju drugih sa vlasti radi novog osvajanja vlasti, već teže ulepšavanju bez interesa.
Mirisi bi mogli da spasu svet.
Ova civilizacija je ostarila jer nema predloga za drugačiji lik, svi putevi i staze vode samo ka iznakaženju budućnosti. Kada sam pre nekoliko godina igrao u Parizu sa jednom pozorišnom trupom "Kumulusi" svaki dan sam gutao smrdljive sireve ne od gladi, nego od nezasitosti sirotinjskog tipa. Onda mi je reditelj Bart rekao, ako te izgubimo u "gradu svetlosti" naći ćemo te po mirisu sira. Zar slično nije učinio i Trifo u "Američkoj noći". Ostarela glumica, kojoj se pamćenje raspada, namirisala je vrata da bi znala kuda da izađe.
Sada su mirisi obavijeni toplotom dana. Svežina noći dokazuje da, ipak, postoje oazice u kojima dominiraju pevovi cvrčaka, miris potoka i nežnost kore drveća. Ovde mirisi žive sami za sebe, a očito je da i čovek beži od njih ka isparenjima iz agencija koje nam nude progresivnu zagađenost i bespomoćnost. Postali smo taoci jednoličnog propadanja. Mladi me pitaju da li je moguće našto učiniti. Ja im odgovaram: Sve što činim, činim sa naporom; sve što činim, činim bez napora, vraćam se naporu bez napora... Mladi moraju nešto učiniti ako ne žele da im budućnost izmakne u strasnom vrtlogu smoga i propagandnih uragana "da idemo ka svetlijoj budućnosti".
Mirisi, u večernjim satima, upadaju u naše nozdrve i uvode nas u san. Zavođenje je zabranjeno, jer mirisi deluju bez intencija. Nije im važno priznanje, nego opstanak iz sopstvenog postojanja. Zbog toga mistički pesnik Angelijus Silecijus kaže: Ruža miriše ne pitajući nikad zašto?!
Primetio sam da preko leta pišem pastoralne tekstove jer je to jedna vrsta opozitorne reakcije na spržene trenutke u podnevnim satima i turobnoj toploti noći koja podseća na rernu. Moje pisanje daje mi snagu da još živim u malim tačkama gde mirisi još žive. Tamo gde su razvijeni talenti živahnih isparenja biljaka i nevidljivog, nemoguće je načiniti ubistvo iz ljubavi.
I sam se, često, pitam da li je moj život u određenosti pojedinačne izolovanosti uzaludan. A onda živnem i samom sebi kažem, pa ti barem - živeći u šumi - znaš da razlikuješ mirise sasušenog sena, otkosa trava i vetra koji ti šiba po vrh nosa, od mirisa crnih čestica koje izleću iz auspuha.
Danas
