Ilustracija: Jachim
U martu 2018. godine, Marija Lukić je hrabro pustila svoj glas o seksualnom uznemiravanju koje je trpela od strane Milutina Jeličića Jutke. Kao dokaz je podnela 15 000 sms poruka koje joj je on poslao. Od marta 2018. do danas, njena borba i dalje traje i osim traljavim sudskim procesom, ispunjena je i prljavom kampanjom koja se vrlo brzo povela protiv nje, a kao odgovor na podršku koju je dobila na društvenim mrežama koje su bile ispunjene objavama sa #pravdazaMarijuLukić.
piše: Jelena Riznić - www.noviplamen.net
Za razliku od prošlog ročišta kada su Jeličićeve pristalice ispred suda delile fotografije tvrdeći da je na njima Marija Lukić, ovoga puta toga nije bilo, ali nije bilo ni pravde. Nešto pre 11 časova, kada je ročište počelo, pojavila se grupa od 50-ak ljudi, mahom starijih muškaraca, koji su nosili majice sa natpisom ,,pravda za Jutku“. Oni najglasniji, koji su tu bili pre svega jer iskreno veruju u nevinost Milutina Jeličića, vrlo brzo su počeli da je dokazuju dobacivanjem, pretnjama i seksualnim uznemiravanjem žena koje su došle da podrže Mariju.
Premda je slučaj Marije Lukić tek jedan u moru slučajeva seksualnog uznemiravanja ili nekih drugih oblika nasilja nad ženama, on je vrlo važan jer nam pokazuje više stvari. Za početak, pokazuje nam kako tačno kapitalistički patrijarhat funkcioniše. Dominantan deo socijalizacije svake devojčice/devojke/žene tiče se učenja strategijama preživljavanja uz konstantan (ne)prijateljski podsetnik da opasnosti ima svuda oduvek i zauvek, a da se samo pojavni oblici menjaju. I vrlo je važno podsećati na to, jer ti isti agensi socijalizacije na prvu priču o preživljenom nasilju reaguju tako što žrtvu ubeđuju da nije dobro shvatila, da to nikako nije moguće, koristeći razne manipulativne mehanizme marginalizovanja I brisanja ženskog iskustva, kroz razrađenu argumentaciju o tome šta je tačno u ženskoj pojavi ili ponašanju moglo da navede nekoga da je povredi. Tako, na primer, muškarcima koji su došli da podrže Jeličića nema ničeg čudnog u tome što njegovu nevinost dokazuju seksualnim uznemiravanjem žena koje su došle da podrže Mariju. Nema ničeg čudnog ni u tome što su im se policajci koji su tu bili na suptilniji način pridruživali u tome, namigujući aktivistkinjama, smeškajući se na njihove opaske o tome da ,,nismo zdrave” jer smo tu, preteći nam prijavama itd.
U patrijarhalnom sistemu nema ničeg čudnog u tome da se seksualnim uznemiravanjem dokazuje nevinost čoveka koji je optužen za seksualno uznemiravanje jer su muškarci ti koji imaju moć da prosuđuju da li je ponašanje žena ,,žensko” i ,,zdravo”. Milutin Jeličić Jutka se na ročištu u ponedeljak pojavio u pratnji advokatskog tima u kom su četiri advokatice i dva advokata. Osim ovih žena, u ,,spontanom“ skupu podrške ispred suda ih je bilo još nekoliko u istim majicama. Na simboličkom nivou je ovo vrlo značajno – sve i da je bila samo jedna žena, ona bi i dalje bila prototip patrijarhata i toga kako on deluje na muškarce i žene. Neke od njih su bile ucenjene i to se videlo na njihovim tužnim licima i spuštanju pogleda pred nama sa druge strane, dok uzvikujemo ,,pravda za Mariju“. Bilo je, međutim, i onih koje su tu bile jer su istinski verovale u parolu ,,pravda za Jutku“ i u to da je on nevin. Na mene, kao jednu od aktivistkinja koja je otišla u Brus kao podrška Mariji Lukić, najjači utisak je ostavila starija žena koja me je u jednom trenutku pogledala i uzviknula ,,pa vi ni niste žene“. I, na neki čudan, ispervertirani način, ona i jeste bila u pravu. Šta zapravo znači biti žena? Da li se bivanje ženom posmatra kroz prizmu uspešnosti igranja uloge koje (patrijarhalno) društvo pripisuje našem polu? U tom smislu, da – mi, u trenucima dok smo uzvikivale ,,pravda za Mariju“ jesmo bile manje žene ili ne-žene jer ćutanje je žensko.
Trpljenje je žensko. Patnja je ženska. Žrtva je ženska. I, iako Jeličić Mariju Lukić i druge žene nije zlostavljao u nekom vakuumu, u prostoru koji je izvan ovog patrijarhalnog sistema, čije je manipulativne mehanizme marginalizovanja i/ili umanjivanja ženskog iskustva iskusila svaka žena u nekom trenutku svog života, prizor žena koje u ovoj borbi staju na stranu nasilnika bio je poražavajuć, ne samo zbog ovog konkretnog slučaja već zato što nas je podsetio u kojoj meri je patrijarhalni sistem ukorenjen i prihvaćen kao prirodan i neupitan. U ratu protiv žena, patrijarhat često u prve redove gura žene koje su socijalizovane tako da kao vrhovne vrednosti prihvate ćutanje, trpljenje, žrtvu i podređenost muškarcima i da sopstveni legitimitet crpe iz mržnje prema ženama koje na to ne pristaju. One su žrtve, kao i svi mi, i izvan su bilo kakve statistike, jer će njihova iskustva nasilja koje trpe zauvek ostati nevidljiva. Čak i ako to nasilje prepoznaju kao takvo, neće ga prijaviti. Položaj tih žena zahteva razumevanje, a ne mržnju. Zbog svega toga, Marija, Danijela, Sneža i sve druge žene koje su doživele nasilje od strane Milutina Jeličića, jesu naše heroine. Žene koje su bile svesne stigme koje će doživeti kada puste svoj glas, a ipak su odlučile da to urade jesu jedna mala pobeda nad patrijarhatom, bez obzira na ishod procesa (premda je za sada jasno u kom smeru on ide i na čijoj je strani ,,pravda“). Nakon 4h vređanja u sudnici, Marija Lukić je izašla i zagrlila svaku ženu u bloku koja je došla da je podrži i taj mali čin jeste potvrdio da je ženska solidarnost ključ borbe protiv svih Jutki ovog sveta jer je i Marijina borba – borba svake žene, bilo da je prijavila ,,svog“ nasilnika ili nije.
Čemu nas još uči slučaj Marije Lukić? Uči nas i da su snage koje stoje iza legalizacije eksploatacije žena kroz legalizaciju prostitucije i ,,surogat“ materinstvo, iza ukidanja ili ograničenja prava na abortus (jer žene nisu dovoljno racionalne da same odlučuju o sopstvenom telu, pa je i telesna autonomija iracionalna stvar u slučaju odluke o (ne)rađanju, kao i u slučaju seksualnog uznemiravanja), oni koji sprovode mere štednje kao i snage koje negiraju, ignorišu ili relativizuju nasilje nad ženama u osnovi iste. To su snage koje produkuju i reprodukuju kapitalistički patrijarhat kao jedinstveni sistem. Zato je vrlo važno izbeći liberalno lamentovanje koje ne adresira pravi problem – dakle kapitalistički patrijarhat kao sistem – već ovo svodi na nekakvu incidentnost i loše sprovođenje kapitalističke transformacije u Srbiji koja se predstavlja kao ,,necivilizovana“ u odnosu na zemlje kapitalističkog centra.
Ta dekorativna emancipacija i izgradnja kozmetičkih i neefikasnih dodataka politikama u borbi protiv nasilja nad ženama se najbolje vidi u instrumentalizaciji te borbe u moralističkom nadgornjavanju režimskih i opozicionih političkih elita poslednjih meseci koje ovaj problem svode na brojke – ko je više žena uvredio, ponizio, udario, ućutkao, a ko više zaštitio sa jedne ili druge strane. Kritika ovih političkih aktera je apsolutno impotentna jer različite oblike nasilja nad ženama ne predstavlja kao strukturni element već je dobar instrument emocionalnog ucenjivanja sa ciljem lakog prikupljanja ponekog političkog poena. Razumeti da je ovo pitanje sistema kom su mizoginija i eksploatacija ženskih resursa, pa samim tim i seksualno uznemiravanje žena strukturni element, a ne pitanje ove ili one stranačke opcije koja sprovodi iste politike znači i razumeti kakva je borba potrebna. Ta borba nikako ne znači kvazi emancipovano predstavljanje žena koje su doživele nasilje kao naših majki, sestara, ćerki koje po tom suštinski svojinskom odnosu zaslužuju da budu zaštićene, jer patrijarhalni sistem ženu ne prepoznaje kao biće sa sopstvenim psihičkim i fizičkim integritetom, već samo kao vlasništvo nekog muškarca. Izlaženje iz tih patrijarhalnih okvira znači borbu kroz stvaranje širokog fronta koji će se boriti protiv kapitalističkog patrijarhata. Stvaranje tog fronta će istovremeno značiti i osnaživanje svih žena koje još uvek nisu prijavile nasilje da to i urade, jer je solidarnost naša snaga.
