U našem portunu su svi umrli od korone. Ostali smo samo ja i moja sestra Damjana. Nema više ni Bezmalinovića ni Šegvića ni Kragića. Nema ni Domazetke i Plazibatke iz prizemlja. Isto su takođe od korone skviknili moji mama i tata.
Autor Viktor Ivančić
Ja i Damjanica smo tili dašmo mamu i tatu sahranit na Lovrincu. Samo nije više na Lovrincu bilo mista od tu mač mrtvih. I plus su od korone riknili svi grobari. Onda smo ja i Damjanica tili dašmo odvuć mamu i tatu niza skale od portuna i bacit ih u komtejner isprid zgrade. Samo tu smo skužili da mama i tata su teški dvista kila i da ne možemo ih maknit. Onda smo mi ostavili lešove od roditelja u primaćoj i zaključali smo vrata sa vanjske strane. Posli sedan dana sam ja Damjani rekao: „Damjanice, ako ti nedostaju mama i tata slobodno otključaj vrata od primaće i pođi ih posjetit!“ Damjana je rekla: „Ali čin se približin vratima od primaće iznutra grozno smrdi!“ Ja sam njoj rekao: „Eto, znači da ti ne nedostaju!“
Mama je dreknila: „Robi!“ Ja sam u roku munja otvorijo oči i dignijo sam glavu sa stola. Mama je viknila: „Kako moš zaspat dok rješavaš domaći iz matuše?! Ti nisi normalan, majkemi isukrstove! Biće si i sanja svakakve šporkarije!“ Ja sam rekao: „Pa kad je dosadan zadatak!“ Mama je rekla: „Kako može zadatak iz matuše bit dosadan?“ Ja sam rekao: „Zato šta je nerješiv!“ Mama je rekla: „Nije zadatak nerješiv, nego si ti glup ka maca! Jerbo ništa ne učiš!“ Ja sam rekao: „Evo da ga ni ti ne znaš rješit!“ Mama je odmahnila sa rukom: „Daj, molinte lipo, ja da neću znat rješit zadatak za dicu od devet godina…“ Onda sam ja mami pročitao iz bilježnice: „Dvi četvrtine, plus jedna polovina, minus tri šestine, plus četri osmine, jednako je – koliko? A?“ Mama je tiltala sa očima i zinila je sa ustima. Ja sam rekao: „Ha, viš da ne znaš!“ Samo mama je dignila kažimprst i rekla je: „La-la, znan ja šta bi ti tija, miki, da ti mama da rješenje! Ali malo klinac! To je tvoj domaći, a ne moj!“ Ja sam rekao: „Lažeš da znaš, a ne znaš… Ovakve zadatke odrasli zadaju dici samo zato da ih muče!“ Mama je zarežala: „E pa ondaš se mučit, klipsone! Da se nisi diga iz te katrige dok ne završiš domaći!“ Onda je mama odgibala do špahera da kuva tingul.
Posli smo ja i Damjana odgibali do posluge da nađemo nešto za žnjopu. Mi smo prošli kroz parkić di je bilo masu grobova od rulje šta su umrli od korone. Iz zemlje su ponegdi virile ruke i noge i kosti. U poslugi nije bilo ni blagajnica ni prodavačica. Nego samo moj drug Dino i ekipa iz ulice. Oni su grabili si žnjopu sa razbucanih polica. Dino je otvorijo si jednu dorinu sa lješmacima i rekao je: „Jebiga bože, juče su ona ekipa iz Zlajinog nebodera odnili sve tobleronice!“ Ja sam rekao: „Nema veze, meni se danas ionako žnjopa snikerse!“ Dino je mene pitao: „Jesi čuja da je učiteljica Smilja skviknila od korone?“ Ja sam rekao: „Naravski da je skviknila kad su svi odrasli skviknili!“ Dino je rekao: „E znan, al za nju mi je specijalno drago! Juče joj je Rino Sajla nacrta križ na komtejneru di je sahranjena!“ Onda je ona pederica Sandra uletila: „Meni je mamu strefila korona baš dok je višala robu na tiramol! I onda se strmopizdila sa balkona na sedmon katu! Sad je fleka na asfaltu!“ Onaj Kane Šteta je srknijo guc fante iz limenke i rekao je: „A meni je tata bija u busu baš kad je šofer umra od korone! I onda je bus otpičija u more! Znači, nije mi tata riknija od korone, nego zbog korone!“ Dino je mene i Damjanu pitao: „A di su vama sahranjeni roditelji?“ Ja sam rekao: „Eno ih trunu u primaćoj! Zaključali smo vrata sa vanjske strane!“
Onda je Damjanica pitala: „Jel to znači da na cilon svitu više nema odraslih?“ Ona tuljanica Niveska se nakeserila: „E baš šteta…“ Onaj Bešo Tablet je rekao: „Teška katastrofa…“ Pederica Sandra se zakikoćala: „Neviđena kataklizma…“ Ja sam Damjanici rekao: „Pa šta fali, sis? Zamisli da te sad neko tira da ideš prat zube prije spavanja! A? Il da te tlači da pospremaš krevet! Il da ti sa nožicama ide ostrić nokte!“ Damjana je zavrtila sa glavušom: „Brrrr! Brrrrrr!“ Onda je Dino ždraknijo kockicu od dorine i rekao je: „Svit bez odraslih je ka čokolada bez folije!“ Tu smo mi njega pogledali sa lakšom zbunjozom. Dino je rekao: „Šta? Jel možda iko voli jist čokoladu sa folijom?“ Damjana je rekla: „Bljak!“ Dino je njoj rekao: „Igzaktli, Damjanice! Znači, folija postoji jedino zato da oslobodiš čokoladu od nje! Da je skineš i itneš u škovace!“ Ja sam bacijo smajl: „Il da je frkneš u primaću i zaključaš vrata sa vanjske strane!“
Tuljanica Niveska je pomilkila Damjanicu po ćiverici i rekla je: „Ništa se ti ne brigaj, malecka! Sad kad je korona potaracala sve fosilce, mi dica ćemo izgradit novi i bolji svit!“ Damjana je pitala: „Šta je to novi i bolji svit?“ Kane Šteta je rekao: „To je svit di ti niko ne zavida trisku šta si pica nastavu il dobija asa iz vjeronauka!“ Tuljanica Niveska je rekla: „To je svit di te mater ne čupa za kosu i ne šalje u pičku materinu jerbo si ostavila šporke bičve na parketu!“ Ja sam rekao: „To je svit di te niko ne tlači sa nerješivim zadacima iz matuše!“ Moj drug Dino je raširijo ruke i rekao je: „Al šire gledano, drugarice i drugovi, to je svit u kojen se ljudi neće dilit po boji kože, viri i naciji!“ Tu smo mi opet njega pogledali sa lakšom tupajom. Dino je rekao: „Jerbo više nema ljudi, jel tako? Nego samo dica!“ Onda je Damjana pitala: „A šta ako se dica počnu dilit po boji kože, viri i naciji?“ Dino je rekao: „Daj, Damjanice, ne budi tupsonka! Evo uzmi naprimjer primjera svog brata! Robi je bilac, katolik i Hrvat! I jel to tebi išta smeta?“ Damjanica je rekla: „Ne smeta!“ Dino je rekao: „Eto viš! A da si odrasla, našla bi mu trista mana!“
Onda je neko rekao: „Robi, jel se više misliš probudit?“ Ja sam rekao: „Šta bi se budija, jebate? Ovako mi je super!“ Neko je rekao: „Okej, samo provjeravan!“ Ja sam pitao: „Ko si ti? Jesi ti Bog?“ Bog je rekao: „Jesan!“ Ja sam rekao: „Pa neš me valjda budit sad kad san u najlipšin snovima?“ Bog je rekao: „Neću! Al da bi nastavija spavat moraš rješit oni zadatak iz matuše! Žalin slučaj, takva su previla!“ Ja sam rekao: „Ništa lakše! Znači, dvi četvrtine, plus jedna polovina, minus tri šestine, plus četri osmine, jednako je jedan!“ Bog je rekao: „Srceliti irudovo, to ne bi ni ja zna! Čestitan, mladiću, imaš čeličnu volju! Sad spavaj dokle oš, moš se više nikad ne probudit!“ Ja sam pitao: „A oćel se mama i tata ljutit šta san zaspa uz domaći iz matuše?“ Bog je rekao: „Ko ih jebe!“ Ja sam rekao: „Šta ko ih jebe? Neću da ulete i razvale mi po peščurinu!“ Bog je rekao: „Neće! Zatvorija san ih u primaću i zaključa vrata sa vanjske strane!“
Robi K. (IIIa)
