Šta je tajna pesme koja već decenijama predstavlja himnu antifašističkog pokreta, a svira se i na sahranama i na proslavama?
Italijan Silvano Kuleto 1943. otišao je u partizane. Imao je svega 15 godina.
Iako su mnogi njegovi sunarodnici odabrali drugu stranu, on je odlučio da će biti antifašista.
Tokom Drugog svetskog rata, pod partizanskim imenom Mirko, borio se u brdima na granici između Italije i Slovenije.
Poželeo je da kada umre - bude kremiran, a da mu pepeo pospu u brdima. Kao u pesmi Bela ćao (Bella Ciao).
Kuleto je preminuo 2019, u 91. godini i sahrana mu je bila baš takva. Uz to, porodica, saborci i istomišljenici su mu horski pevali - Bela ćao.
Somborka Olja Maričić, Kuletova unuka, opisuje za BBC na srpskom tu dirljivu scenu, kojoj su prisustvovali i oni koji ga nisu lično poznavali.
„Situacija koja nije nimalo lepa postala je mnogo lepa. Sve ti je grozno i strašno, a opet imaš neverovatan osećaj ponosa.
„Kao u pesmi, pepeo mu je posut na obroncima Alpa - blizu granice gde je i dalje Italija, a već se vidi Slovenija. Njegova grupa se baš tu borila", kaže Maričić.
Nadživela partizane
U čemu je tajna pesme Bela ćao, koja već decenijama predstavlja himnu levičarskog pokreta, a svirana je i u Rijeci na otvaranju manifestacije Evropska prestonica kulture?
U ovoj italijanskoj narodnoj pesmi partizan se pozdravlja sa devojkom, jer je došao okupator i on mora u rat.
Moli je da ga, kad dođe taj dan, sahrani tako da se zna da je život dao za borbu za slobodu - pepeo da pospe u brdima, odakle će nići cvet.
„Mi tu pesmu vrlo rado i vrlo često pevamo", kaže za BBC Aleksandar Banjanac, generalni sekretar Nove komunističke partije Jugoslavije.
Kao čuvari antifašističkog nasleđa, puštaju je i pevaju, kaže, u originalu.
„Minimum italijanskog koji svaki antifašista mora znati je to - tekst pesme Bela ćao", napominje Banjanac.
„Ipak, ova pesma je nadživela partizanski pokret, jer govori o univerzalnoj borbi protiv okupatora i nepravde", kaže za BBC istarski muzikolog Dario Marušić.
Antifašistička himna planetarnu slavu je stekla šezedesetih godina, tokom studentskih protesta 1968, ali nastala je u sasvim drugom ambijentu.
Ipak, ona postoji već ceo vek.
Pesma sa dva teksta
Sa nešto izmenjenim tekstom, od danas poznatog, pevale su je početkom 20. veka Italijanke dok su savijene gazile močvarna polja u dolini reke Po.
„Originalna verzija nastala je negde u okolini Milana. Govori o devojci koja ustaje ujutro i radi po ceo dan za gospodara koji je iskorišćava", dodaje Marušić.
Naslov joj je Bela ćao de la mandine (mandine - radnice) i već tada je simbol borbe za radnička prava.
Kasnije, sredinom Drugog svetskog rata, partizani joj menjaju tekst i nastaje ova Bela ćao.
„Vremenom je postala je internacionalni simbol čitave leve strane političkog spektra", navodi Marušić.
Pomalo ljubavna, više feministička
Uprkos nazivu - Lepotice, zdravo - retko su je pevali zaljubljeni na rastanku.
„Ne znam da li je nekada pevana nekoj devojci, možda jeste, ali znam da su je italijanske feministkinje koristile kao himnu, jer je u toj prvoj verziji žena glavna protagonistkinja i peva o njenoj borbi", navodi Marušić.
Banjanac iz NKPJ znao je, kaže, da je zapeva i tokom udvaranja.
„Odražava herojsku, inspirišuću gotovo mitsku priču o revolucionarnoj borbi, a istovremeno to je i ljubavna priča. Zbog toga je tako veličanstvena.
„Pevao sam devojkama i Bela ćao i brojne pesme sa sličnom tematikom", kroz osmeh poručuje Banjanac.
Za razne prigode
Svirali su je mnogi muzičari širom sveta - od horova do Manu Čaoa, a na prostoru bivše Jugoslavije novi zamajac su joj dale pank obrade bendova KUD Idijoti i Goblini, kao i izvedba Gorana Bregovića.
Uz ovu pesmu sahranjena je nekadašnja prva dama Jugoslavije - Jovanka Broz.
Pesma je korišćena kao filmska muzika za jugoslovenski film iz 1969. Most.
Peva se među navijačima, raznih klubova, ali je i dalje nezaobilazni deo folklora političkih skupova - nedavno se ceo trg u Firenci orio s ovom pesmom.
Italijanski sveštenik don Andrea Galo ju je 2012. godine tokom tokom službe izvodio u crkvi u Đenovi.
Gde je antifažizam danas?
Olja Maričić, čiji je deda 75 godina bio antifašista, kaže da joj je ranije čitava ta partizanska priča bila dosadna.
Ona je bila poslednja generacija Titovih pionira u školi i imala brojne slikovnice sa tim motivima.
Međutim, vremenom je promenila mišljenje.
„Dok smo bili na sahrani okruženi tim ljudima bilo je lepo videti da oni i dalje veruju u te ideje. Istovremeno se zapitaš gde je antifašizam danas.
„Dođeš u neke godine i shvatiš da to sve ima vrednost", navodi Maričić.
Autor: BBC News na srpskom
