Politika koja se bazira na antikorupciji zamagljuje klasu i teži da koristi jednoj strani političkog spektra. Ta strana nije levica.
U dobrom delu sveta deluje da krajnja desnica raste putem procesa koji se odigrava u dva koraka.
Prvo liberali i konzervativci postave „borbu protiv korupcije“ kao glavnu političku temu. Potom krajnja desnica preuzme hegemoniju nad ovim pitanjem.
Brazil je naročito karakterističan primer. Tamo su mejnstrim konzervativci iskoristili lažne optužbe da izbace Lulu[1] iz igre i, opšte uzev, upotrebili su bauk korupcije da zaoštre reakciju protiv levice. Pa ipak, krajnji dobitnici nisu bili kozervativci koji su odradili ovaj posao, već ekstremni desničar Bolsonaro.
U Istočnoj Evropi, partije poput Jobika i Fidesa[2] najviše su profitirale od političkog ambijenta u kome je tema antikorupcija veoma važna, kako u zvaničnoj, tako i u politici koja navodno želi da promeni trenutno stanje stvari (ovo je delom i zbog toga što su takozvane socijaldemokratske partije desetkovane i dovedene u vezu sa klikama iz bivših nomenklatura).
Na Filipinima, Duerte je od antikorupcije napravio ključan deo svog programa, baš kao i Modi u Indiji. Na Tajlandu su Žute košulje razvile politiku koja pogoduje srednjoj klasi, i to u formi „anti-populističkog monarhizma“. Oni su pitanjem korupcije uspeli da u isti koš stave kako realne probleme, poput svrgavanja predsednika-milijardera, tako i navodne, poput borbe protiv usmerevanja subvencija osiromašenoj unutrašnjosti, što su označili kao „kupovinu glasova“.
Nije iznenađujuće što politika antikorupcije privlači liberale. Ona im omogućava da profitiraju od politike opšteg nezadovoljstva, a da pritom zaobilaze pitanja klasnih snaga. Štaviše, ona često daje opravdanje za privatizaciju pod krinkom ukidanja klijentelizma.
Opet, ne iznenađuje ni to što ekstremna desnica često uspeva da preuzme hegemoniju nad antikorupcionaškom politikom. U semantičkom smislu, koncpet korupcije je blizak konceptu krivotvorenja. U odsustvu perspektive klasne borbe, antikorupcija predstavlja odraz želje da se država „očisti“, da se skriveni neprijatelji isteraju na videlo, te da se uspostavi organski odnos između države i naroda.
Nije iznenađujuće da, kada borba protiv korupcije postane glavna politička tema, ljudi često odluče da u nekog ultranacionalističkog moćnika kakav je Bolsanaro imaju više poverenja da će obaviti ovaj posao, nego u kakvog svakodobnog liberala ili konzervativca koji nagvažda o konkurentnim tržištima i građanskom društvu.
Iz ovog ugla, tendencija da se „antikorupcija“ uklapa u antisemitističke teorije zavere primer ukazuje ma dalako širi fenomen.
Gledano za sebe i po sebi, nema ničega lošeg u borbi protiv korupcije ili mita. Međutim, antikorupcionaška politika – tj. politika koja predstavlja korupciju kao ključan konflikt društvenih interesa i koja u fokus stavlja njeno uništenje umesto mogućnosti sveobuhvatnijeg građenja boljeg sutra, uvek je ustupak desnici.
[1] Luis Inasio Lula da Silva, bivši levičarski predsednik Brazila, trenutno služi zatvorsku kaznu zbog više osuda za korupciju. Prim. ur.
[2] Fides je vladajuća partija u Mađarskoj na čijem čelu se nalazi Viktor Orban. Jobik je fašistička opoziciona partija u Mađarskoj. Prim. ur.
