„Vi ćete pobediti, jer imate više brutalne sile! Ali ubediti nećete nikoga! Za to bi trebalo da imate ono što vam nedostaje: razum i pravdu na vašoj strani.“
Piše: Zlatko Paković
Ovo su poslednje javno izgovorene reči velikog tumača književnosti i logike, beskompromisnog mislioca Migela de Unamuna.
Izgovorio ih je sa osuđujućom namerom, kao rektor Univerziteta u Salamanki, 12. oktobra 1936. godine, na svečanosti održanoj u amfiteatru univerzitetskog zdanja. Prisutni su bili i biskup i guverner, i supruga generala Franka i general Frankove vojske Milan Astraj, i brojni falangisti, fašisti.
Bila je to, direktno u lice, Unamunova osuda falangista, njihovih predvodnika i ideologije, izražene u pokličima koji su se tog dana čuli i na Univerzitetu u baskijskoj Salamanki: „Viva la muerte!“ (Živela smrt!), „Abajo la inteligencia!“(Dole inteligencija!)
„Ima prilika kada ćutati znači lagati. Jer ćutanje može da bude protumačeno kao pristajanje“, rekao je tada i to Unamuno.
Iz amfiteatra sproveli su ga Frankovi fašisti u kućni pritvor. Želeli su da ga utamniče i streljaju, ali su se uplašili međunarodnih posledica takve odluke. No, nije dugo trebalo da se u kućnom pritvoru ugasi život Migela de Unamuna. Preminuo je dva meseca potom, u decembru iste godine.
Ćutati znači lagati! Vi ćete pobediti, jer imate više brutalne sile, ali nećete u pravo svoje pobede ubediti nikoga, pa ni sebe same, jer za to nemate razum i pravdu na svojoj strani!
Te reči odzvanjaju sudbinski danas, usred londonskog procesa Džulijanu Asanžu, kojim se samo formalno rešava pravo na njegovo izručenje Sjedinjenim Američkim Državama, gde će biti osuđen na doživotnu kaznu zatvora, za čije izdržavanje su mu potrebna dva dobra života. Dakle, prisustvujemo glumi procesa jedne gotove stvari.
A šta ta, u tajnosti završena stvar, koja se pred javnošću glumi kao proces sa neizvesnim ishodom, zapravo govori?
Da li nam govori, pre svega, o tome da se iznošenje fakata koje prikrivaju moćnici, na sunce javnosti – što je prvi i poslednji zadatak novinarstva – proglašava kriminalnom delatnošću? Je li slobodno novinarstvo kriminalizovano? Je li istina kriminalizovana? Da li je to sadržaj pojma „postistine“? Da li je to bit postistine našeg opstanka?
Jeste, retorička su to pitanja. Odgovori na njih su pozitivni – kao pozitivi jedne negativne egzistencije, jednog negiranja egzistencije.
Postojanje je, naprosto, uvek tu, kao puko bivanje, kako za kamen, tako i za čoveka, koji pristaje na to da postoji kao što postoji i kamen, trava, pečurka ili pehar. Egzistencija je, pak, ispadanje ili iskakanje, iskoračivanje iz sfere postojanja, u činu slobdarske volje.
Učiti se licemerju znači, dakle, biti čovek od reputacije. Sećam se vrlo sveže kako je pre deset godina tadašnji predsednik SAD, Barak Obama – u kojeg smo, naivno očarani neobičnom bojom njegove puti na najvišoj svetskoj poziciji, polagali svetle nade – u oktobru 2010, apelovao da kineski slobodar Liju Sjaobo, dobije Nobelovu nagradu za mir, jer, govorio je tad Obama, Sjaobo je „žrtvovao svoju slobodu zarad svojih uverenja“.
Sjaobo je u zatvorskim ćelijama i vaspitno-radnim zavodima proveo pet godina. Kineski zvaničnici smatrali su ga kriminalcem koji ruši ustavni poredak, a organizacije za ljudska prava i brojne slobodarske ličnosti u celom svetu držale su da on, kao što i sam kaže, samo ispunjava svoju građansku dužnost, zagarantovanu članom 35.
Ustava Narodne Republike Kine, kao pravom na „slobodu govora, štampe, udruživanja, okupljanja i demonstriranja“. Nobelov komitet ovenčao ga je nagradom „zbog njegove dugogodišnje nenasilne borbe za fundamentalna ljudska prava u Kini“.
Gde je svih ovih godina Obama da prozbori koju reč o Asanžu, koji čini isto što i njegov kineski saborac Sjaobo? Gde je Nobelov komitet da javno kaže kako je i Džulijan Asanž, kao i Liju Sjaobo, nenasilni borac za fundamentalna ljudska prava u SAD i celom svetu?
Asanžov Vikiliks, kao svojevrsna internetska agencija za objavljivanje tajnih državnih dokumenata, objavljivanjem tih tajnih dokumenata uspostavio je svetski protivdiskurs, „diskurs o borbi“ protiv tajnovitosti opšteg dobra, utaji javne stvari. Kakav akt!
O takvom tipu angažovanog intelektualca, Mišel Fuko je precizno rekao: „Uloga intelektualca nije više da se postavi ‘malo napred i malo po strani’ kako bi izrekao neizgovorenu istinu svih; njegova je uloga više da se bori protiv oblikā moći tamo gde je on ujedno i objekat i instrument te moći: u poretku ‘znanja’, ‘istine’, ‘svesti’, ‘diskursa’.“
Moćnici će pobediti, jer imaju više brutalne sile. Ali, ubediti neće nikoga, pa ni sebe, u pravo svoje pobede, jer tu nema ni razuma ni pravde. Oni su osuđeni na to da profitabilna uverenja glume kao svoja vlastita. Oni su osuđeni na proizvodnju lažnog novinarstva i lažne umetnosti.
Ali, ljudi su sposobni da spoznaju istinu i govore istinu, i da znaju šta je lepo i dobro, i da ih postižu.
Od razuma i pravde žive prava umetnost i pravo novinarstvo. Oni koji govore istinu i danas su Prometeji kojima se pred očima javnosti kljuje jetra za to što rasvetljavaju tamu. Herojstvo je još uvek najprivlačniji poziv.
