Šta je to što ministar Šeranić, tako dobro, radi? Vozi bicikl, pristojan, stručan. Ok, i šta još!? Zašto nam je normalno da su ministri, direktori, poslanici prosti, nestručni, korumpirani i bahati? I na to ne reagujemo.
piše: D.M.
Bojim se da ne prođe ova epidemija a da ja jedini ostanem da nisam ništa napisao o Alenu Šeraniću, ministru zdravlja i socijalne zaštite Republike Srpske. Dakako, pozitivno.
Poslednjih dana je upravo ministar Šeranić, najčešće viđano lice na tv ekranima. Dobro, skoro najčešće. Ipak neki ne daju ispred sebe. Koliko se može čuti i pročitati javnost je zadovoljna kako nas ministar „vodi“ kroz ovu, neobičnu i kriznu situaciju kojoj se niko nije nadao ni za koju se, naravno, nije moglo pripremiti. I ja sam saglasan sa tim i nemam primjedbi. Ali moje dileme i moja pitanja se odnose na nešto što je ova situacija pokazala i na ono što je korektan rad narečenog ministra izbacio na površinu. Šta je to što on dobro radi? Pristojan. Ok, valjda se to očekuje i podrazumjeva i od mnogo manje rangiranih od ministra. Stručan. Ok, pa valjda bi bilo nenormalno da nam neko nestručan vodi resor zdravstva. Dobro komunicira sa javnosti. Ozbiljne i teške odluke saopštava na način da mu se vjeruje i da ne širi paniku... itd. itd. Meni je to normalno. Smatram da mu je to posao. Nema tu ništa spektakularno. Ili možda ima? Da li su ministri koji vode ostale resore takvi? E tu dolazimo do suštine i razloga za ovj tekst. Da li su ovi koji s pravom hvale Šeranića spremni isto tako glasno i uporno kritikovati ostale koji ne rade tako dobro svoj posao. Koji nisu pristojni . A ima ih. Koji nisu stručni. A ima ih. (vidi pod Petričević) A isto su plaćeni kao i on.
Bilo bi vrlo korisno za društvo i napredak istog da se kritikuju oni koji mu nanose štetu, koji ne rade ono za šta su postavljeni. I jedni i drugi i treći. I koji su na vlasti tamo i ovamo. I na lokalu i na svim nivoima. A ima ih. Zašto nam je normalno da su ministri, direktori, poslanici prosti, nestručni, korumpirani i bahati? I na to ne reagujemo. Ne dižemo glas. Ili bar nedovoljno. Po ovome neumjerenom hvaljenju nečega što bi trebalo da se podrazumjeva se vidi da to ne podržavamo nego vjerovatno neko iz stranačke lojalnosti, neko iz straha, neko komformizma ne želimo da se zamjeramo. A onda kada se desi Šeranić, valjda srećni, da nisu baš svi nespobnjakovići na važnim pozicijama počinjemo ga dizati u nebo. Preuveličavati. Pa je onda dovoljno neko poziranje pored bicikla za potrbe intervjua za neki časopis da se isprede priča da se zbog epidemije odrekao službenog vozila i da dolazi na posao biciklom. Ta informacija je postala viralna. Pa su ga pristalice vlasti okivali u zvijezde, oni koji im baš nisu naklonjeni nisu mogli da kritikuju ovakvu „genijalnu“ stvar pa su pozvali i ostale ministre da se odreknu vozila. Iznenađen sam bio kako neko očekuje od ministra tako nešto u krizi kada treba da bude mobilniji nego ikada. Onda pogledah kroz prozor i ugledah prvi snijeg koji je pao ove zime, u stvari, ovog proljeća u Banja Luci.
Onda shvatih kako informacija dobro plasirana prolazi kod naroda iako nije nimalo logična. Ministri ne trebaju da se odriču automobila, pa ni privilegija, pa ni visokih plata. Ministri treba da rade. Da stvaraju, uslove i ambijent da se bolje živi. Kada bi bilo izvodljivo dobro bi bilo spovesti jedan eksperiment. Da jedan dan dođe neko na sjednicu Vlade i da kaže, ljudi od danas nema plata. Normalna reakcija ministara bi bila, dobro, možda mogu mjesec – dva bez plate ali imam ženu, djecu, kredit... Ja ću morati tražiti drugi posao. Ali kod nas sa sugurnošću mogu tvrditi da niko ne bi odstupio. Naravno ne zato što je spreman raditi pro bono. Nego iz drugih razloga. E, upravo zbog tih drugih razloga bi im trebale biti plate još veće, trebaju imati službena vozila ali im treba oduzeti te druge razloge zbog kojih bi radili bez plate. I da ti razlozi budu razlog za dugogodišnje robije. Naravno nije izvodljivo. Nažalost.
Ministar Šeranić je poslužio kao lajt motiv za ovaj tekst a suština je zašto i ostali ministri ne rade kredibilno kao on pa da se narod više ne čudi.
Alene, oprosti!
