Većina muškaraca, okupljena u manje grupe – čuči. Malo govore, samo čuče i čekaju. Žene vuku oznojanu, od žege lepljivu decu.
One sakupljaju prnje oko sebe, nose ih do valova s vodom, protrljaju, pa taj veš kače na žičanu ogradu, predano i polako. Ograde za sušenje veša ima dovoljno, svuda je oko njih. Proteže se u pravcu srpsko-mađarske granice. Gotovo svaki čovek, od njih 418, koliko je izbeglica i migranata juče bilo u okrilju Prihvatne stanice u Subotici, malo-malo, kroz te žice, pogled uputi preko njiva s kukuruzom i nabubrelim žitom. Jer, odatle, iz tog pravca svakog časa može da stigne vest da je baš on taj koji će danas biti u grupi od njih 15, koliko dnevno može da pređe tu prokletu granicu. A, kad ih puste da pređu žicu i iz Srbije uđu u Mađarsku, onda je, misle ti nevoljnici, već gotovo sigurno da će ipak – nakon meseci lutanja i potucanja, na putu gde su ih vrebale bolesti, a neretko i smrt – stići do neke od zapadnih zemalja, a tamo započeti svoj novi, drugačiji, ljudski život.
Na tom putu, najmasovnije migrantske rute u modernoj civilizaciji, od Bliskog Istoka prema zapadnoj Evropi, stotine hiljada ljudi koji su preživeli putovanje, zadesila je tokom poslednjih godina različita sudbina – od nesmetanog prolaska kroz širom otvorene kapije drugih zemalja, do betonskih brana i ograda s bodljikavom žicom i strujom, policijom, graničarima, psima…
Stići do neke od zapadnih zemalja, a tamo započeti svoj novi, drugačiji, ljudski život!
Odnedavno, od kada je Mađarska pojačala kontrolu granice prema Srbiji, izbeglice i migranti koji se zateknu u oblasti osam kilometara od granice vraćaju se iza žičane ograde i šalju u takozvane tranzitne zone. U Mađarsku dozvolu za legalan ulazak dnevno dobija 15 ljudi. Nesrećnici kojima nije omogućen legalan ulazak i time probijen dalji put na Zapad, prepuštaju se, svojevoljno i za velike pare, na milost i nemilost ilegalnim krijumčarima i ilegalnim kanalima. U Srbiju dnevno iz pravca Bugarske uđe oko 100 do 150 ljudi dnevno. Trenutno u Srbiji, po nezvaničnim podacima, boravi oko 2.000 izbegelih i migranata. U Subotici ih je oko 1.300 na različitim punktovima, na Horgošu oko 700, na Kelebiji oko 200…
Odnos prema onima koji su se našli na putu kroz našu zemlju, kad je briga i učešće države u pitanju, nesporno je human, ali, govore izveštaji i slike sa terena, uz vrlo skroman budzet i često nedovoljno znalački organizovan. Izuzimajući Crveni krst (čija kasa je plitka za sve što bi hteli ) mnogo što šta bi moglo, a ne čini se, te da nije nevladinih organizacija i mnogobrojnih aktivista i volontera, dani i noći ovih ljudi bili bi još crnji, nehumaniji i neizvesniji.
Svakodnevna nestašica svega
Prihvatna stanica u Subotici, pod brigom Komesarijata za izbeglice, koju je potpisnica ovih redova juče posetila u ekipi novosadske Ekumenske humanitarne službe (EHO), kamp je u kome se izbegli i migranti zadržavaju najviše desetak dana. Kamp je na velikom brisanom prostoru, samo delimično u zelenilu, prašnjav i neuređen. U njemu su zidane barake, kontejneri i šatori u kojima noći više od 400 ljudi, iako je prihvatna stanica predviđena za njih stotinak. Veliki su trud i rad i posebna empatija potrebni da se danonoćno radi i u svakodnevnoj nestašici svega i svačega, bar simulira pristojan život migranata i izbeglica u prihvatnoj stanici za koju se brine malobrojna ekipa Komesarijata za izbeglice, prevodilaca, lekara, sestara,pomoćnih radnika…
Reporterka Branislava Opranović pred prihvatnim centrom
– Kamp je otvorenog tipa, nikog ne odbijamo, primamo sve koji dođu, pogotovo žene, trudnice, decu – kaže šefica smene Tanja Kačar, koordinatorka Centra, koji je otvoren 2015. godine. – Kada je promenjen pravac kretanja izbeglih i migranata, kada su krenuli prema Hrvatskoj, ovde smo imali manji broj ljudi. Sada se njihov broj opet povećava, a naši kapaciteti su skromni. Imamo 250 klasičnih kreveta , a ljudi je više od 400, mežu kojima je 200 dece. Vadimo pomoćne ležajeve, a šatore prostiremo gde god ima slobodnog mesta po dvorištu. Snalazimo se kako znamo, stalno nekog premeštamo – sad će mukarci iz kuća gde su kreveti ustupiti mesto porodicama, pa će oni pod šator, u koji može da stane po osmoro. Ponestalo nam je i prostirki za improvizovane ležajeve u šatorima… Mnogo toga nam nedostaje: kese za đubre, rukavice, hrana za bebe, odeća, obuća, higijenski paketi… Crveni krst šalje tri obroka dnevno, flaširanu vodu… Ekumenska humanitarna organizacija je pribavila krevete, posteljinu, koja se menja i pere sedmodnevno, lekove i higijenske pakete…
Punjač, mesto za napajanje i škole jezika
Uljuljkani u sasvim drugi svet, nismo u stanju da sagledamo šta u muci koja je zadesila izbegle i migrante, njima, u jednom trenutku, biva neophodno i gotovo njajvažnije. Stvar bez koje je gotovo nezamislivo je punjači za mobilni telefon, kao i mesto gde ga je moguće napuniti! Bez toga nema komunikacije s porodicom i prijateljima u zemlji iz koje dolaze, niti u zemlji u koju je neko od srećnika već stigao. Nema ni pribavljanja neophodnih informacija uz put, niti poziva za spas… Mobilni telefon je blago.
Jučerašnja poseta kampu u Subotici iskorišćena je i za popis stvari koje nedostaju. Ekumeni će nastojati da u što kraćem roku obezbede stolove za punjenje mobilnih telefona.
U ovakvim situacijama iskusna ekipa EHO, u kojoj su bili i Ana Bu i Stojan Kostić u pratnji gostiju, koleginica iz Ekumenskog centra u Drezdenu Annemarie Muller i Elisabeth Naendorf – predložila je organizovanje škole jezika za decu i odrasle i svojevrsnog centra za informacije u kampu, jer je i nekoliko naučenih reči, pojmova, slika iz zemlje i o zemlji koja je krajnja destinacija migranata mogu biti od izuzetnog značaja za njih. Jedna od prostorija u zidanom delu kampu biće opremljena za boravak i igru dece.
Mobilni telefon ponekad znači sve
Svi koji pristignu u kamp se registruju, imenom i prezimenom, beleži se kog su pola, odakle dolaze i kada su stigli. U subotičkoj Prihvatnoj stanici trenutno borave ljudi iz Sirije, njih 133, iz Avganistana ih ima 160. Ostali su iz Irana, Iraka, Pakistana, Libije, Alžira, Indije, Palestine, Tunisa, Egipta. Ima ih nekoliko iz Portorika i Brazila! Od podataka koji se pribavljaju prilikom registracije oni o srodstvu su najnepouzdaniji. Ljudi dolaze iz različitih sredina, kulturoloških i socioloških miljea, porodice su često mnogočlane. Teško je prosuditi ko je kome i kakav bliži ili dalji rođak, mnogi se samo predstavljaju da su članovi jedne porodice misleći da će tako lakše dobiti dozvolu za dalji put. U isto vreme, oni to čine zbog toga jer razdvajanje članova uže ili šire porodice, ljudi iz iste zemlje ili istog grada, prijatelja i poznanika, za mnoge znači dodatnu patnju i nesigurnost. U kampu ima dvoje maloletne dece iz Sirije u pratnji prijatelja, koja su razdvojena od roditelja i dok se ne pronađe način da se porodica spoji, mališani će biti smešteni u hraniteljsku porodicu u Subotici.
Doživljavaju velike neprijatnosti na putu
– Većina izbeglih i migranata je, po našim saznanjima, legalno ušla u Srbiju iz pravca Makedonije i Bugarske, gde, po rečima mnogih, doživljavaju velike neprijatnosti, fizička maltretiranja, neretko bivaju pretučeni. Uglavnom autobusima stignu do Beograda. Tamo se okupljaju, informišu i dogovaraju o pravcima daljeg putovanja. Nakon toga, trenutno je takva situacija, dolaze u prihvatni centar u Subotici, gde čekaju da se nađu na listi za propuštanje kroz mađarsku granicu – priča izvršni direktor Ekumenske humanitarne službe Robert Bu.
Ali i Zekeria
– Braća smo. Pobegli smo iz Avganistana, život nam je bio u opasnosti. Nemamo više roditelje. Hteli bismo da živimo u Nemačkoj. Dva dana smo u ovom kampu, čekamo da nam pročitaju imena sa liste da možemo da pređemo granicu – priča je Alija (14) i Zekerie (17).
Ali i Zekeria: Nemamo više roditelje, hteli bismo da živimo u Nemačkoj
Humanitarna nevladina organizacija, na čijem je on čelu, pomogla je na stotine hiljada ljudi za vreme migrantske krize. Samo za četiri meseca, od septembra do decembra prošle godine, ekumeni su distribuirali humanitarnu pomoć za preko 200.000 izbeglica, renovirana su i opremljena četiri prostora u prihvatnim centrima, postavljeno je 500 kreveta i dušeka, jastuka i posteljine, trpezarijskog nameštaja. Obezbeđeno je održavanje u jednom i industrijsko pranje veša u sva tri objekta na teritoriji opštine Šid. U okviru projekata “Humanitarna pomoć izbeglicama” i “Sklonište i prezimljavanje izbeglica”,uz pomoć organizacija, najviše švajcarskog HEKS-a, organizovana je pomoć izbeglima u tranzitu kroz Srbiju, kao i onima koji su ostajali neko vreme u centrima za prihvat u Horgošu, Kanjiži, Subotici, Beogradu, Tovarniku, Berkasovu, Adaševcima i železničkoj stanici u Šidu. Delila se hrana, odeća, obuća, voda, higijenska sredstva… S posebnom pažnjom moblisana je i na sve punktove poslata je lekarska ekipa. Osim što je medicinska služba neophodna izbeglicama i migrantima, njihovo angažovanje znači i posao za neke od nezaposlenih lekara i medicinskih sestara u ovoj zemlji.
Od očaja do nade
– Evo, daćemo detetu sirup “for harara” – čulo se iz prostora za medicinsku pomoć u kampu, gde se nad malim pacijentom u naručju mlade majke, nadvio dr Mladen Rekić, kome za pregled kojem smo juče prisustvovali nije bio potreban prevodilac sa arapskog. Intervencija ima po čitav dan i noć, najčešće ih je moguće rešiti trenutno u ambulanti, a ozbiljniji slučajeve ljudi iz Komesarijata prebacuju u bolnicu. Za volanom do bolnice neretko su i lekari iz kampa.
Dr Mladen Rekić i Jelena Besermenji: Najvažnije da lekova imamo dovoljno
– Ovo je moje prvo radno mesto. Radimo u improvizovanoj ambulanti kako se već može, pružamo sve od sebe, najvažnije je da lekova imamo dovoljno. Naši su uslovi još dobri, šta sve ovi ljudi pričaju da su doživljavali uz put – iz Bugarske su dolazili i sa polomljenim ekstremitetima… – kaže dr Rekić, koji, uz još dva lekara i jednu sestru, raspoređenih u dve smene, radi u Prihvatnoj stanici u Subotici svakodnevno od 9 do 24 sata. Dr Rekića i višu medicinsku sestru Jelenu Besermenji iz Novog Sada zaposlila je EHO.
Mustafa
– Iz Bagdada sam. Sunit sam. Završio sam ekonomiju. U strahu da će me mobilisati i naterati da ratujem i pucam, krenuo sam negde, poput mnogih mojih sunarodnika. Kod kuće sam ostavio majku, oca i sestru. Na putu sam jedanaest meseci. Uspeo sam da dođem avionom do Istambula, a odatle brodom, pa peške…Sada sam ostao bez novca, ali sam uveren da ću nekako stići do Nemačke ili Engleske – priča je tridesetpetogodišnjeg Mustafe, mladića spuštene glave, negovanog, prefinjenih manira, koji nije želeo da se fotografiše. Rekao nam je samo toliko da je morao da ode, jer je život u Iraku nebezbedan i opasan – svako kome se ne dopadne nečije ime, nacionalna ili verska pripadnost, ili, pak, samo njegovo lice, može u trenutku da nestane bez traga.
– Uglavnom nam se pacijenti obraćaju zbog manjih povreda. Ima dosta posekotina na rukama i nogama, jer se ozlede prilikom pokušaja da pređu mrežu na granici – priča sestra Besermenji. – Bebe su često prehlađene, imaju temperature, provode uz put noć na otvorenom… Dešava se da imaju sporadične prolive i povraćanje, ali nije bilo ozbiljnijih bolesti, niti epidemija. U jednom trenutku imali smo stafilokokne infekcije, ali smo uspeli da ih saniramo antibotskim kremama…
Jihad
–Iz Sirije sam, iz mesta gde žive Kurdi, morao sam da bežim. Za put dovde platio sam 8.000 evra. Prešao sam Siriju, Kurdistan, Tursku, Bugarsku, Srbiju… Roditelji su mi u Siriji, molim se bogu da su živi – priča je Jihada.
Jihad: Morao sam da bežim
Osim saniranja povreda i lečenja organskih bolesti, ljudi zaposleni u ambulanti, kao i oni u kampu u Subotici pokušavaju da pruže i utehu, jer, kažu, nema dana kada neko nedođe očajan i izbezumljen ne mogavši da podnese psihički pritisak strašne životne neizvesnosti na putu koji su, najčešće, bili primorani da izaberu. A, kad sa tog puta u mnogim zemljama izrovanog bombama ili siromaštvom, stignu tamo negde u bolji svet, čeka ih mnogo toga drugačijeg i teškog, tako misle i tome se nadaju. Uglavnom, ne znaju šta ih tamo čeka. Izbeglice i migranti sa kojima smo razgovarali taj strah od nepoznatog potiskuju, jer, sve će, kažu, moći da podnesu samo kada su spasili glavu, kada su im deca bezbedna, kada ima šta da se jede…
Branislava Opranović (Auotnomija)
