U susret novom Filozofskom teatru razgovarali smo sa Srećkom Horvatom i Majom Pelević
Autor: Ivana Čalija
Nakon vrlo uspešnog prvog Filozofskog teatra u Beogradu, na kojem je prošlog decembra gostovao italijanski filozof Franko Bifo Berardi, naredni gost biće ujedno i njegov osnivač – filozof, lingvista, teoretičar i aktivista Srećko Horvat. Krajem 2015. godine, naime, ovaj „harizmatični hrvatski filozof“, kako ga je opisao američki reditelj Oliver Stoun, objavio je novu knjigu pod nazivom Radikalnost ljubavi, dok će drugi po redu Filozofski teatar biti održan upravo na Dan zaljubljenih – 14.2. u 20 časova, na sceni Raša Plaović u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Horvatova Radikalnost ljubavi polazi od teze da ljubav i revolucija uvek idu zajedno: ljubav mora biti revolucionarna ako želi biti ljubav, a revolucija bez ljubavi završava u diktaturi. “Ako imam ljubav, a ne marim za tzv. ‘vanjski svijet’, socijalnu pravdu, kako žive drugi ljudi, onda to nije prava ljubav. Ako sam pak angažiran u menjanju sveta, a nemam ljubav, onda ni ta promjena sveta nije dovoljno radikalna“, pojašnjava Horvat. Biti veran ideji revolucije ili ljubavi znači pre svega izgraditi novi svet, a kroz izgradnju novog sveta otvara se i mogućnost za izgradnju nas samih. I obratno: tek ako sebe izgradimo kao drugačije i bolje ljude, možemo graditi drugačiji i bolji svet, kako u revoluciji, tako i u ljubavi.
O glavnim tezama knjige i planovima za Filozofski teatar razgovarali smo sa Srećkom Horvatom i dramatruškinjom Majom Pelević, koja je bila inicijator održavanja ovog projekta Hrvatskog narodnog kazališta i u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Kada je, na prvom Filozofskom teatru u Beogradu, u Narodnom pozorištu, Franko Bifo Berardi govorio o ulozi medija u post-industrijskom kapitalizmu, mnogi zainteresovani ostali su ispred sale. Kako ste pročitali ovako dobar odziv publike?
MAJA: Mislim da u Beogradu ima sve više i više interesovanja za ovakve događaje. Razna interesantna predavanja su se, naravno, događala i ranije, ali nama je bilo bitno da ove teme pokrenemo upravo u Narodnom pozorištu. Mislim da smo tako uspeli da dovedemo neku drugu publiku u pozorište, a i da već postojećoj publici Narodnog pozorišta ponudimo nešto drugačiji sadržaj. Svakako nam je veliki odziv publike dao motivaciju da ovaj projekat nastavimo i u budućnosti. Imam osećaj da se nalazimo na jednoj zanimljivoj istorijskoj prekretnici i da je bitno da javno progovaramo i promišljamo teme koje nas se i te kako tiču, ali možda nemamo vremena da se njima bavimo. U tom smislu je i pozorište mesto koje mora da postavlja važna društvena pitanja, i mislim da filozofija i teatar mogu da se prepliću na razne načine. Bilo nam je jako bitno i da svaki Filozofski teatar ostavlja prostora i publici da izrazi svoja mišljenja i zapažanja, pa da tako ne bude, kako je uobičajeno, samo nemi posmatrač. Zato uvek na kraju svakog Filozofskog teatra insistiramo na razgovoru sa publikom.
Koliko je lako bilo dovesti Filozofski teatar u Beograd? I to ne u neki alternativni prostor, već u Narodno pozorište, ustanovu države koja nije baš poznata po tome što podržava, neguje i visoko vrednuje nezavisnu misao i nezavisnu kulturu.
MAJA:Bilo je iznenađujuće lako. Direktor drame Željko Hubač već neko vreme radi na tome da promeni krvnu sliku Narodnog pozorišta i mnoge su se pozitivne stvari desile u repertoarskoj politici. Tako smo poslednjih godinu dana imali prilike da gledamo predstave poput Rodopljubaca Andraša Urbana i Marije Stjuart Miloša Lolića, koje definitivno ne izgledaju kao tipične predstave dosadašnjeg Narodnog pozorišta. Da nije tako, verovatno mi ne bi palo na pamet da ovaj projekat tamo pokrenemo. Olakšavajuća okolnost bila je i ta što je Srećko projekat pokrenuo upravo u Hrvatskom narodnom kazalištu, pa je istovremeno započeta i međunarodna saradnja. Plan je da u budućnosti projekat dobije i širi regionalni karakter.
Na narednom Filozofskom teatru govorićete o ljubavi. Rolan Bart u Fragmentima ljubavnog govora ističe da je ono što je podstaklo odluku o objavljivanju tog dela upravo duboko uverenje da je ova tema marginalizovana, pa i ti na početku knjige kažeš da se o ljubavi ne raspravlja na ozbiljan način. Zašto je to tako?
SREĆKO:Sigurno ima nekoliko razloga. Jedan ima veze s razvojem kasnog kapitalizma koji je u prvi plan stavio seksualnost i permisivnost kao glavne ideale postmodernog čovjeka. Paradoksalno, one najradikalnije ideje ’68-e, poput ljubavi koja ne priznaje privatno vlasništvo ili ljubomoru, ljubavi koja dekonstruira nuklearnu obitelj itd., pretvorile su se u kapitalističku noćnu moru u kojoj se seks na jednu noć, stalna promjena partnera i fluidnost identiteta tumače kao subverzija, premda ide rukom pod ruku uz ideologiju konzumerizma: današnji ljubavni odnosi često poprimaju oblik potrage za najboljom robom na “slobodnom tržištu”, a onda, dakako, završavaju u depresiji – jer nijedan proizvod nije dovoljno dobar. Drugi je razlog da je sentimentalnost općenito protjerana iz javnog diskursa, što je i razlog zašto mislim da valja govoriti o tome.
U prvom poglavlju podvlačiš razliku između ljubavi i zaljubljivanja u doba tehnološke “hladne bliskosti”. Supermarket odabir partnera putem Tindera i Grajndera izmišljen je kako bi nam olakšao “stvarni Susret poput vojnog pohoda ili boravka u paklu”, kako bismo izbegli rizik izlaska iz zone komfora, čitanje između redova i komplikovanost upoznavanja druge osobe. Zašto je upravo ovoj tehnološkoj reinvenciji potrebna radikalna reinvencija, koje su njene mane?
SREĆKO:Dovoljno je da pogledate Fejsbuk, pa da vidite kakva je pandemija današnjice. Zove se narcizam. Selfi je samo vrh te ledene sante. Umjesto zbližavanja sa ljudima, ono što zaista imamo jesu “hladne bliskosti”, termin koji je skovala Eva Ilouz da bi opisala kapitalističku racionalnost koja je prožela sve međuljudske odnose. Nemojte zaboraviti da je Fejsbuk nastao tako da je Mark Cukerberg, koji je imao problema sa svojom devojkom, bio inspririran stranicom “Hot or Not” koja je korisnicima omogućavala da na net šalju vlastite fotografije kako bi ih drugi korisnici mogli ocijeniti na skali od 1 do 10. Taj primitivni obrazac i dalje je prisutan na Fejsbuku, ali i kod drugih tehnoloških invencija poput Tindera i Grajndera, gdje se sve svodi na brzo upoznavanje i šerovanje slika, ukusa i stilova, a ono što uistinu izostaje jest pravi Susret. Teže je naći i održati ljubav, nego imati kres na jednu noć.
Centralnu temu knjige čini odnos ljubavi i revolucije. Ova dva pojma često su jedan drugi isključivala. Šta je ono što je i revolucionarne vođe i totalitarne režime navodilo na (lažnu) dilemu: ljubav ili revolucija?
SREĆKO: Odgovor bi zahtevao čitavu knjigu. Moja je teza radikalna i jednostavna: ljubav i revolucija, a ne ljubav ili revolucija. Ako imam ljubav, a ne marim za tzv. “vanjski svijet”, socijalnu pravdu, kako žive drugi ljudi, onda to nije prava ljubav. Ako sam pak angažiran u menjanju sveta, a nemam ljubav, onda ni ta promjena sveta nije dovoljno radikalna. Ljubav mora biti revolucionarna ako želi biti ljubav, a jednako tako revolucija bez ljubavi završava u diktaturi.
Tvoja knjiga predstavlja ljubavni diskurs u službi afirmacije revolucionarnih vrednosti i obratno: radikalna ljubav, poput revolucije, ono je što otvara prostor za drugog i njegovu slobodu. I ljubav i revolucija podjednako se opiru definiciji, obe su u stalnom kretanju, ali istovremeno ostaju verne svojoj ideji, obe zahtevaju samoću. No pošto tolike sličnosti ipak ne garantuju kompatibilnost, kako pomiriti zahteve ljubavi i revolucije?
SREĆKO:Mislim da se i revolucija i ljubav, ukoliko žele biti dostojne svog imena, temelje prije svega na otvaranju prostora drugome. U onome trenu kada revolucija ili ljubav krenu u smjeru zatvaranja ili onoga što velika feministkinja Oktobarske revolucije, Aleksandra Kolontaj, zove “privatizacijom srca”, možete biti sigurni da ćete završiti ili u revolucionarnom ili u ljubavnom teroru. I ljubav i revoluciju treba ponovo izmisliti.
Budući da je knjiga takođe proizvod i da ima cenu, i imajući u vidu da si poznat javnosti kao kritičar neoliberalnog kapitalizma, ne mogu da izbegnem a da ne pitam čime si se vodio prilikom odabira izdavača u Srbiji?
SREĆKO: I ljubav ima cenu, zar ne? Ako nema, čemu sve to? Što se knjige tiče, svoju prvu knjigu objavio sam u Biblioteci XX. vek kod svog dragog prijatelja i urednika, Ivana Čolovića. Otada sam mu nudio svaku svoju knjigu, ali ih on nije prihvatio. Ili zato šta ništa ne valjaju, ili zbog krize izdavaštva, ne znam. U svakom slučaju, kod Lagune je izašla Žižekova i moja knjiga “Šta Evropa želi?”, i bilo je logično da se kod njih pojavi i “Radikalnost ljubavi”. Siguran sam da će tako i široke mase i poštena inteligencija moći doći do tog štiva, a za ostalo tu je Filozofski teatar.
U prethodnoj sezoni gosti Filozofskog teatra u HNK bili su najznačajniji svetski intelektualci, među kojima su i filozof Slavoj Žižek, filozofkinja Julija Kristeva, ekonomista Tomas Piketi, glumica Vanesa Redgrejv… Koga biste od ovdašnjih mislilaca voleli da (izvučete iz fakultetskih i političkih kabineta i) ugostite? Kada možemo očekivati naredni Filozofski teatar?
MAJA: S obzirom na trenutne Srećkove konspiracije s bivšim grčkim ministrom finansija (izgradnja Pokreta za demokratizaciju Evrope), mislim da kao idućeg gosta možemo da očekujemo Janisa Varufakisa, ali datum još ne možemo da otkrijemo, verovatno negde pred kraj pozorišne sezone. Takođe, želja nam je da se u narednom periodu ozbiljnije pozabavimo digitalnom tehnologijom i nadzorom, tako da možemo da očekujemo i nekog od uzbunjivača.
Izvor: Before After
