Photo: Haris Begić / K 2.0
Filmski režiser, dobitnik više nagrada, govori o dokumentovanju Radovana Karadžića i Vladimira Žirinovskog, kao i o konstrukciji istine
Pavel Pavlikovski nije nepoznat balkanskom regionu.
Kada se vratimo u devedesete godine, upoznali smo ga po njegovim dokumentarcima, uključujući “Srpsku epiku” (Serbian Epics), snimljene na brdima oko Sarajeva 1992. Poljski režiser, koji je živeo i radio u Ujedinjenom Kraljevstvu veći deo života, proveo je neko vreme sa sada osuđenim ratnim zločincem Radovanom Karadžićem, prateći ga i beležeći svakodnevne elemente života tokom rata u Bosni i Hercegovini.
Režiser je pratio Karadžića duž borbenih linija, dok posmatra Sarajeva, snimao ga dok svira gusle, priča o svojoj politici i odlazi u posetu majci u Crnoj Gori. Uspio je snimiti i ruskog pesnika Edvarda Limonova dok razgovara sa vojnicima na borbenoj liniji, a zatim puca mitraljezom u pravcu grada.
Poznati dokumentarci Pavlikovskog iz tog perioda su i “Putovanja Dostojevskog” (Dostoevsky’s Travels), tragikomični putopisni film o unuku Fjodora Dostojevskog, i “Cupkanje sa Žirinovskim” (Tripping with Zhirinovsky), o putovanju brodom niz reku Volgu sa ruskim političarem Vladimirom Žirinovskim; poslednji dokumentarac je snimljen 1994-95, kada je Žirinovski mobilisao nove članove političke partije, najavljujući svoje ciljeve i namere za predstojeće izbore, dok pričao o svojim geopolitičkim prioritetima.
Međutim, ovaj režiser kaže da više ne pravi dokumentarce. Kao neko ko je bio nominovan za Oskara, višestruki dobitnik nagrade BAFTA, Zlatne palme i niza drugih nagrada za filmove među kojima “My Summer of Love”, “Ida” i “Hladni rat” (Cold War), on je, ipak, skroman.
Pavlikovski se vratio ove nedelje u Sarajevo da bi prisustvovao 25. izdanju Sarajevskog filmskog festivala — jednom od najistaknutijih filmskih festivala u Evropi — gde je nagrađen počasnim Srcem Sarajeva.
Tokom kratkog desetominutnog perioda koji je omogućila služba za štampu ovog festivala, K2.0 je razgovaralo sa njim o pisanju scenarija, pronalasku inspiracije i dokumentarnim filmovima koje više ne stvara.
* Kako se piše scenario?
Pavlikovski: To je jedan posve tajanstven proces, jer često počinje kao neka veza ili početak priče, ili kraj priče. Odatle pokušavam nešto da napišem, a zatim obično to ostavim i pišem nešto drugo, a onda nešto treće; potom pogledam koja je ideja stvarna. Jer, smišljam ideje sve vreme, ali neke od njih nemaju noge.
* Da li biste rekli da neke vaše priče još nisu dovršene, da su i dalje u začetku?
Pavlikovski: Tako je, zasigurno. Mnoge su takve.
* Šta možete da nam kažete o tim pričama?
Pavlikovski: U jednoj se radi o dva tipa na brodu koji pliva kroz ušće Temze i o devojci-vojnikinji. Znate, ljubavna priča. Takođe, pisao sam o jednom dečaku, Johanu Sebastijanu Bahu (Johann Sebastian Bach). Bilo je poprilično zanimljivo, ali nekako nisam video epilog te priče.
* Kada kažete da ne vidite epilog, onda mislite da ga ne vidite na sceni?
Pavlikovski: Iznenada, priča mora da preraste u nešto više od toga: nekoliko karaktera i veliki pejzaž, ali je sasvim intuitivno.
Ako napišete nešto i ostavite to za kasnije, a ako vam je posle nekih, recimo, šest meseci, to napisano i dalje zanimljivo, onda mu se vraćate i nastavite dalje. Čak i ideje za “Hladni rat” ili “Idu” sam imao duže vreme sa sobom, u nekom obliku, ostavljao postrani i onda radio na drugim stvarima, ali su ove priče [i dalje] bile žive.
Svakako, vrlo se često nešto desi što oživi neku ideju.
* Poput onoga što se dešava u “Hladnom ratu”?
Pavlikovski: Tako je. Nekako sam zaključio da treba da radim na “Hladnom ratu”, na neki način, posle “Ide”, jer su te sintetičke priče dobro pasovale, a dok sam se pobrinuo za to da svaki detalj dođe na svoje mesto. Dakle, jeste, sve se to neprestano kreće, ali postoje neke zaista bazične priče koje vam se uvek i stalno vraćaju.
I primetio sam da se uvek vrti oko ljubavi koja vas razdvaja ili je to nešto što je povezano sa unutrašnjim protivurečnostima u ljudskim bićima.
* Kada ste radili scenario za “Hladni rat”, šta ste hteli da prikažete?
Pavlikovski: Ne, nije stvar u nameri, već ide ovako: kuda me vodi ova priča? Ljubav je uvek bila tu prisutna na početku, jer se nekako tiče roditelja i njihove bizarne ljubavne priče.
Zatim sam shvatio da nije dovoljno samo da imate ljubavnu priču, to mora da bude ljubav sa zanimljivim elementima, znate. U “Hladnom ratu” mi je zamisao o muzici i muzičkom ansamblu pružila dodatnu dimenziju kada sam odlučio da treba da se sretnu u narodnom ansamblu. Dakle, to je bilo nešto što ih je stavilo u drugačiji kontekst.
Zatim, kada sam promišljao o tom staljinističkom periodu i izgnanstvu, iznenada se pojavila ljubav u opasnosti od totalitarne države — ponekad prosto osećamo potrebu da obavestimo ljude o nečemu. Da preispitamo izgnanstvo koje je promenilo naš karakter, da ih stavimo u drugačiji kontekst kako bi ljudi mogli da razumeju poruke. Iznenada je postala vrlo bogata priča.
Dva lika bila su sjajna i dodao sam trećeg lika, dirigenta, a [zatim] dobijate još jednu stvar — nekako očajavate jer to i dalje ne funkcioniše kako treba. Odmaknete se i zatim se vraćate iznova i iznova. Prava je stvar praviti pauze.
* Pozabavimo se malo “Srpskom epikom”. Kada se vratite u taj period, da li ste zadovoljni time što ništa niste snimali naredne dve ili tri godine?
Pavlikovski: Ne, nije to bila priča. Više je bila freska, živa slika ili nešto slično. Nije stvar u vremenu trajanja, pa čak nije bila stvar ni u izveštavanju o tome. Više je bio pokušaj da se uđe ispod kože određenog mentaliteta i da se vizuelno prikaže priroda toga rata iz određenog ugla. Takođe, da se pokaže rat između grada i sela, sudar dveju kultura i dva mentaliteta.
* Da li biste rekli, u tom kontekstu, da je film sa Radovanom Karadžićem određena prolegomena za vaš film sa Žirinovskim? Da li biste uopšte mogli da napravite poređenje ovih dveju ličnosti?
Pavlikovski: Žirinovski je bio aktivan u vreme mira, u ogromnoj zemlji bez građanskog rata, pa je mogao da govori šta je hteo, to zaista nije imalo [nikakvu] težinu — sve se svodilo na dobijanje glasova.
Dok je ovde sve imalo posledice, jer je na Balkanu postojao sasvim drugačiji kontekst. Ja nisam snimao film o Karadžiću. On je bio samo deo ove žive slike. Vrlo sam malo kvalitetnog vremena proveo s njim.
* Kako ste dospeli do tog materijala?
Pavlikovski: Snimio sam ga. Razgovarao sam sa službom za štampu i rekao im da sam zainteresovan za srpsku usmenu epsku poeziju, što je tačno. Bili su iznenađeni što neko nije bio zainteresovan za snimanje ratnih dešavanja i za to da ih prikaže u negativnom svetlu, već da ga zanima kultura.
* Imajući to u vidu, da li biste rekli da su fikcija i drama danas vredniji od istine?
Pavlikovski: Stvar je u tome kako se istina gradi. Ponekad se gradi na jako primitivan, reduktivan [način], a ponekad se gradi na smislen i zanimljiv način.
Što se mene tiče, u to vreme, zaista sam bio zainteresovan za dokumentarce. Voleo sam to da radim i svet je bio drugačiji. Bilo je to moje zlatno doba. Svakako sam gledao druge dokumentarce, ali sam zaista dotakao nešto sasvim novo, ali sam ga nekako oblikovao i stvarao ga iz drugačijeg ugla.
* A sada?
Pavlikovski: Ne znam. Ne bih mogao da pravim dokumentarce sada zato što je svet medijatizovan** i digitalizovan.
* U jednom intervjuu ste rekli da ste u potrazi za likovima koje mediji još nisu dotakli…
Pavlikovski: To je danas teško. Ne možete se nadati tome da ćete naći ljude koji nisu svesni svog imidža. Takođe, sve se stalno snima, u svim mogućim medijima.
Ono što sam radio jeste da sam pravio dokumentarce, pravu osobu, umnogome zanimljivu, ne digitalizovanu, sa kamerom od 16mm. Snimao sam zlatnu prašinu.
* U jednom drugom intervjuu ste kazali da ne možete da računate na to da će ljudi prepoznati ironiju na televiziji. Zašto tako mislite?
Pavlikovski: Generalno gledano, televizija trenutno nije sredstvo sa kog čovek preuzima sliku, već je više medijum preko koga se nešto objašnjava i naglašava. Ona je pomalo neutralnija.
Plus, to je politička arena, kao u Poljskoj — vlada je preuzela državnu televiziju i plasira jednu verziju realnosti. Dok, kada odete u bioskop, na velikom ekranu gledate sliku.
Razgovarao: Ljupko Mišeljić (Kosovo 2.0)
