"Ne mogu ljudi da žive samo u strahu, da budu ko neki zečevi i da ljube nekog u dupe ko ima funkciju, bilo kakvu, ne bi li preživeli. To je jako teško. To možete neko vreme, ali posle toga čovek postane jako ljut"
Nagrada Festa za najbolju glumicu u nacionalnoj selekciji dve godine za redom pripada Mirjani Karanović. Prvi put nagrađena je za ulogu žene koja se bori sa rakom ali i sa moralnom dilemom da li da preda video-kasetu, koju je slučajno pronašla, sa snimkom ratnih zločina svog muža, u filmu “Dobra žena” koji ona potpisuje i kao reditelj i koscenarista. Ove godine nagrada joj je pripala za film “Rekvijem za gospođu J.” Bojana Vuletića, gde igra naslovnu rolu, ženu koja na godišnjicu smrti svog muža planira da se ubije. Ali živeti u tranziciji je komplikovano, a umreti je još komplikovanije – kaže film koji se prikazuje u domaćim bioskopima.
Na pitanje šta znači to što je već dva puta laureat selekcije Srpski film Festa, Mirjana Karanović odgovara “da nije bilo drugih, kvalitetnijih ženskih uloga”.
– Tužno je da nemamo makar tri filma ispričana iz nekog ženskog ugla. U poslednje vreme svuda u svetu je postalo zanimljivo to pričanje priče iz ženskog ugla. To je kao otkrivanje potpuno novog sveta. Nekih poznatih tema koja su već bile obrađene, ali nikada iz tog ugla – priča u razgovoru za Danas slavna glumica.
Na dodeli ste rekli da s godinama glumci dobijaju sve manje uloga, a vi imate sreće da igrate sve više i to sve slojevitije uloge. S kakvim izazovima ste morali da se susrećete kada ste počinjali? Čemu ste mogli da se nadate kao žena glumica?
– Postoji jedan apsurd ili kontradiktornost u životu glumca, pogotovo ambicioznog. U njegovoj prirodi je da želi da se ljudima dopada ono što on radi ispred kamere ili na sceni. S druge strane, ta želja za dopadanjem je upropastila mnoge. Na kraju se taj poziv za neke pretvorio u poteru za obožavaocima, za voljenjem, prihvatanjem… A jako je teško biti voljen, posle nekog vremena. Naime, svi te vole kad si mlad, svi te podržavaju i svi vole da pomognu jer je i njima to razlog da se malo hvale. Ali posle nekog vremena, posle 40 godina sve postane malo teže. I zbog svega što se dešavalo u zemlji, tenzija i emotivnog trošenja na stvari koje nisu bile umetnost, nego su bile politika, preživljavanje, ekonomija, ljudi, nesreće… Ali uspevala sam da preživim padove i lomove, i lične i profesionalne. Nisam bila nikada spremna da odem iz ove zemlje, da se bavim nečim drugim, jer sam najsrećnija kada nešto igram – bilo na sceni ili na filmu. Nisam dozvoljavala da me poraze ni loši ljudi, ni loša atmosfera, ni to što me neki ne zovu da radim sa njima… Ja sam onda radila svoje.
Šta vam omogućava ta pozicija – da i oni koji se možda ne slažu sa vašim stavovima, moraju da kažu da ste dobra glumica?
– Početkom 90-ih, kada sam počela da se izlažem na jedan drugi način, suočavala sam se sa, možda je mržnja prejaka reč, ali sa nekom netrpeljivošću, sa tim da te ne vole. Stvarno mi je bilo teško. Kad verujete da je ono što radite dobro, ispravno, da u tome nema nikakvog zla, a onda vam neko kaže kako ste vi loši ili zli, onda je jako teško suočiti se sa tim. Ali moje glumačko biće, moje postojanje iznutra, nije više zavisno od toga. Već neko vreme radim ono što je meni zanimljivo, što je meni provokativno.
Koliko vam je važno da se uloge koje birate bave i važnim temama o kojima i javno govorite?
– Nije mi to važno. Ja sam kao artista koji zna da uradi trostruki ili četvorostruki salto. Da napravim razna čuda. I, ako vi meni ponudite ulogu u kojoj samo hodam po zemlji i tako malo poskočim, malo se lako zavrtim oko sebe, meni to nije zanimljivo. Ja volim da mi ponude nešto gde ja mogu da napravim barem dvostruki slato. Zbog sebe. Mene to raduje. To je meni kriterijum za biranje uloga. I volim da se upustim u nešto što do sada nisam radila. To je razlog zašto sam se upustila u režiju.
A kakav je salto bila Gospođa J. ?
– Nisam toliko ni shvatala dok smo snimali kakva je to akrobacija. Bilo mi je prilično teško to potpuno odsustvo svega. Sa Bojanom sam se i raspravljala oko toga. Uradim neki kadar, a on kaže da je to previše. A ja gotovo da sam jedva tek nešto malo učinila, gotovo neprimetno. Onda mi on kaže da se to vidi i da ne smem ni to. Nijedan glumac nema svest o tome koliko to neizgovoreno, to što ne izražavaš spolja, može da bude jako. Glumac iz svoje nesigurnosti želi da nešto napravi ne bi li publici bilo jasno šta se tu dešava. Na kraju sam pristala. Jer, bez obzira na sve, morate da verujete reditelju. Kad sam videla film u Berlinu za mene je to bio šok. Nisam znala za sebe posle toga. Taj lik je toliko intenzivan… Ta praznina koju sam videla bila je toliko jaka. Bila sam potpuno smlavljena. Naravno da u svojoj glavi nisam mogla da razdvojim sebe i nju. Kada vidiš sebe kao potpuno praznu, očajnu osobu… Uplaši te ta praznina, taj lik… Pomisliš možda nije lik, možda si to ti.
Bojan Vuletić kaže da smo svi zapravo pomalo Gospođa J…
– Malo da. Ja sam se u tome malo i našla. Kod mene ono gde je Gospođa J. traje možda pola dana ili sat vremena, neki put pet minuta. Padnem u neku rupu, ophrvaju me misli da ništa nema smisla. Da je možda bolje odustati od svega i otići u neku zemlju u kojoj niko neće da te nađe. Ali to ne traje dugo.
Ovaj film je posveta svim žrtvama tranzicije. Zašto i dalje živimo tranziciju i posledice tranzicije?
– Ne znam odgovor na to. Jako je teško davati procene o vremenu u kojem ste. Šta će biti s tom tranzicijom i hoćemo li mi ikad preći na tu drugu obalu… to stvarno ne znam. Tako dugo vremena je prošlo a ne znam da li smo baš nešto značajno pomerili. Možda u Beogradu možeš da se zavaravaš da su stvari malo drugačije, kao i u drugim glavnim gradovima tih naših nesrećnih zemalja koji se doteruju da liče na sređen svet, ali manjim mestima ljudi žive potpuno drugačije. I ne samo da žive potpuno drugačije, nego je i mogućnost da promene svoj život gotovo nikakva. Ne samo u materijalnom, nego i u duhovnom smislu… po pitanju svoje lične slobode. Da budu to što jesu. Tu najveće divljenje izazivaju ili oni koji pokupe svoje stvari i odu ili oni koji uprkos svemu u tim malim mestima prkose moćnicima i pokušavaju da se izbore za nešto drugačije. Ali to je čini mi se, gledajući te ljude, jedan proces koji traje određeno vreme. Nemate snage da čitav život posvetite tome.
Na dodeli nagrada FIPRESCI govorili ste kako televizije ne žele da prikažu vaš filmu “Dobra žena”?
– Na televiziji su prvo rekli da im se jako dopada film i da će sigurno da ga prikažu. To nije film od koga smo očekivali da postigne nešto u distribuciji. Ali sam mislila da će ga na televiziji videti veći broj ljudi. Htela sam da napravim film koji će pokrenuti neke priče, pa makar i neke negativne reakcije.
Šta su vam rekli? Zašto neće da ga puste?
– Nisu mi ništa rekli. O tome se i radi zato što vi nikad nemate nešto naglas, javno… To vam je kao u Holivudu kada odete na audiciju. Ako vam se ne jave, ništa od toga. Ovde sad nisam dobila nikakvu reakciju. I dalje bih volela da se to desi jednog dana. Ali eto.
S kakvom idejom ste radili taj film? Da li ste mislili da vaš film može nešto promeniti u svesti gledalaca?
– Ja sam davno prestala da verujem da neka predstava ili neki film može nešto da promeni. Pogotovo ne kod nas. Mislim da nama svima ovde fali dijalog. Kakav god da je. Fali nam suprotstavljanje mišljenja. Mladim ljudima i generacijama koje dolaze, ali i onima koji su sada tu, bilo bi mnogo lakše kada bi shvatili da se kroz razgovor i čak svađu nešto može postići ili razrešiti. Kod nas ti kada nemaš argumenata zapravo posežeš za mržnjom, vređanjem i nasiljem. Mi još uvek nismo prihvatili poraz. Jer Srbija je poražena. Politika Slobodana Miloševića je poražena. Mi smo svi osetili taj poraz ali niko nije hteo da prizna. I danas je ta frustracija toliko jaka da se hvatamo za bilo šta što može da dokaže, ne samo da nismo poražene, nego da smo superiorni. To su tako krhki dokazi. Od toga da smo se kao nacija zakačili za tog jednog sportistu, Novaka Đokovića, pa preko tih nekih ljudi iz istorije – Ivo Andrić, Nikola Tesla… na koje smo natovarili čitavo naše breme. Oni su naši pojasevi za spasavanje da ne budemo poslednji na svetu. Mi nismo uopšte poslednji. Mislim da svaki narod u svojoj istoriji ima i poraze i pobede, ali ono što je problem jeste da se mi nismo suočili sa svojim porazom. Mislim da kada bismo porazgovarali o tom porazu i kada bismo rekli: “Ok, pogrešili smo, nismo znali, verovali smo u neke pogrešne stvari”… Sada se zapravo ljudi koji su radili te loše stvari, ne ceo narod nego pojedinci, kriju iza čitavog naroda. I taj narod, bojeći se da ne izgubi i ono što ima, kliče tim ljudima, koji nisu zaslužili da im se kliče. Koji su ubijali, koji su odgovorni za strašne stvari. Onda pitam kako imamo prava da uopšte optužujemo druge koji su naudili nekim Srbima van Srbije ili u samoj Srbiji.
Trenutno smo u jeku predizborne kampanje, je l’ to trenutak da se priča o tim temama? Da se otvori dijalog? Zašto kandidati ne govori o tim stvarima?
– Ne znam i ne mogu da se bavim zašto su oni takvi kakvi su. Ja ću izaći na ove izbore i glasaću, i znam tačno za koga ću da glasam, ali to nije više igra u kojoj ja želim da učestvujem. Nemam vremena više u životu za to. Mislila sam nekada da mogu više da utičem… ali mislim da to zapravo nije imalo nekog pravog efekta. Ne kažem da mi je žao, nešto sam naučila ali sada sam potpuno nezainteresovana za to. Volela bih da pobedi neko za koga ću ja glasati. Ali neću biti očajna kao što sam bila 90-ih. Mnogo puta su me ti političari povredili. Ne mene lično, nego sve nas. Ponizili su nas svojim ponašanjem nakon što su došli na vlast. Ne mogu ponovo da prolazim kroz to.
Kako bi onda građani trebalo da biraju svoje kandidate? Čime bi trebalo da se vode, čime ćete se vi voditi?
– Ono što je problem ove zemlje i ljudi koji u njoj žive jeste to što smo mi generalno nezreli i što postoji ogromna potreba da nas neko spase. Da dođe neko ko će nam biti kao neki tata. Zato se mi tako vezujemo za ljude koji nam svašta obećavaju, imaju moć… zato se nacija vezala uz Miloševića, verovala, bez obzira šta su bile činjenice, šta se sve dešavalo… Ne govorim o ratovima, nego o užasnoj inflaciji, nestašici svega, besprizornoj pljački štediša, o tome da su se mladi ljudi izvlačili iz kreveta u četiri ujutru i vodili na neka ratišta koja nisu bila čak ni u Srbiji…. Sve to nije bilo dovoljno da ljudi vide da treba nešto zaustaviti, da treba nešto promeniti. I zašto? Zato što su svi verovali u tu priču da je Milošević jedina osoba koja može da te zaštiti. To je bila toliko očigledna laž. I onda šest-sedam godina kasnije je svima došlo preko glave. Sada se dešava slična stvar: jedna emotivna veza sa vođom. Mislim da političari ne treba da uspostavljaju emotivne veze sa ljudima. Tu je previše emocija. Previše vere da jedan čovek može kao neki mesija, bog… da nas spase. To je nemoguće. Ja ne verujem u to. Meni ova vlast više liči na neki Nušićev komad. Šteta što naši veliki dramski pisci pišu sada neke komade koji nemaju nikakve veze sa ovim. Da ne kažem baš njihova imena.
Ulažemo li isto tako nadu i u Sašu Jankovića ili nekog drugog opozicionog kandidata, da će nas spasti?
– Ja ne ulažem. To je možda neka mogućnost. Sad šta će biti, ne znam. Videćemo. Meni je zanimljivo da sve to posmatram. Ali ne znam šta će biti sa onima koji tek nešto počinju. To je problem. Za mene nije problem, ja sam svoje napravila. Ali ne mogu ljudi da žive samo u strahu, da budu ko neki zečevi i da ljube nekog u dupe ko ima funkciju, bilo kakvu, ne bi li preživeli. To je jako teško. To možete neko vreme, ali posle toga čovek postane jako ljut.
