Milan Vukomanović – Islamska država teži halifatu, državi svih muslimana. To je samozvani halifat, jer ga većina muslimana ne prihvata. I Al Kaida je raskinula veze sa njima. Koliko god globalno delovali zastrašujuće, oni nemaju kapacitet da se održe... Razgovor vodila Svetlana Lukić.
Milan Vukomanović: Zašto je Islamska država toliko vidljiva? Prvo zato što živimo u vreme globalizacije, društvenih mreža, ubrzane komunikacije i propagande. Tako da bih kod ove političke organizacije pre svega izdvojio taj globalni aspekt i njenu vidljivost širom sveta, kao i strah i moralnu paniku koja se širi oko nje. Tu je i njena delatnost, koja je sadržana u samom nazivu: Islamska država u Iraku i Siriji, što ukazuje da se radi i o lokalnom i regionalnom fenomenu, koji ima svoju predistoriju. On se nije pojavio iznenada, odavno se stvara kroz metamorfoze situacije na Bliskom istoku, bar od vremena američke invazije na Irak, a tu spada i ono što se dešavalo od 2003. i svrgavanja Sadama Huseina, i svi događaji koji su vodili ka terorizmu Al Kaide 2001, pa i pre toga.
To je militantna, džihadistička, transnacionalna politička organizacija, koja ima pretenzije da postane islamski halifat, odnosno islamska država koju bi prihvatili svi muslimani, ili većina muslimana u svetu. To je u stvari samozvani halifat, jer ga prihvata beznačajna manjina muslimana. Naglašavam da ga niko relevantan u muslimanskom svetu ne prihvata: ni muslimanske države, ni muslimanske organizacije, ni saudijski veliki muftija koji je salafista, ni drugi džihadisti, ni neki drugi radikalni muslimani koji jesu za halifat, ali se ne slažu sa ovom islamskom državom na čelu sa Abu Bakrom el Bagdadijem. I Al Kaida je 2014. raskinula veze sa njima. Dakle, oni nisu prihvaćeni čak ni od strane radikalnih salafističkih, džihadističkih i terorističkih organizacija koje deluju u ime islamizma. To nam govori da ta organizacija, koliko god globalno delovala zastrašujuće, nema baš neki kapacitet da se održi u budućnosti. Moja procena je da će ona opstati pre u Siriji nego u Iraku.
Sledeće pitanje koje postavljam kao religiolog je kakva religijsko-politička ideologija stoji iza Islamske države. Jako je bitno ono što joj prethodi. Ona nije uzrok svega što se dešava na Bliskom istoku, već pre posledica toga. Ona je iskoristila momentum totalne destabilizacije regiona, rušenja države u Iraku, u Siriji, gubljenja oslonca u institucijama. Dakle, ona parazitira na dugoročnoj krizi kao deo regionalnog i globalnog političkog konteksta, kome pripadaju i važne i uticajne zemlje kao što su SAD, Rusija, Izrael, Turska, Saudijska Arabija i Iran. U pitanju je niz država čiji su interesi povezani sa onim što se dešava u Iraku, Siriji i uopšte u regionu.
Mislim na stvari kao što su politički uticaji, prodaja oružja, rekompozicija regiona, svesno slabljenje nekih država i tako dalje. Islamska država se odlično uklapa u taj milje. Ona parazitira na toj krizi kao izvor moralne panike u celom svetu. U vreme pre interneta i društvenih mreža, ona bi bila prisutna tek kao daleki prizvuk neke nevolje, ali danas se pojavljuje kao čupavac iz kutije i plaši nas svojim neosnovanim pretenzijama da bude nekakva globalna država ili halifat.
Pre svega je čine Arapi iz Sirije i Iraka. Kada je uspostavljen takozvani mir u Iraku, cilj je bio da se oslabe snage koje su decenijama vladale uz Sadama Huseina, pre svega partija BAAS, koja je socijalistička i nacionalistička, ali i arapska partija, bez religijskog predznaka, ali pod dominacijom sunita, koji su manjina u Iraku. Suniti tu nikada nisu bili dominantni kao religijska frakcija. Oni su imali neki svoj sunitski identitet, podržavali su jedan autoritarni politički projekat. Pod njihovom vlašću je postojala država, neki politički sistem i kakva-takva stabilnost.
Ljudi nisu bežali iz tih krajeva kao što to čine danas. Zašto to čine sada, u vreme kada su tamo navodno postignuti politička stabilnost i neki mir? I zašto se Islamska država pojavljuje sada, a pre je nije bilo? Te nove vlasti u Iraku, nametnute od strane međunarodnih faktora, koalicionih snaga – pre svega Amerike – imale su program deBAASifikacije Iraka. Trebalo je ukloniti stare strukture i dovesti sektaške partije i organizacije, pre svega šiitske. Šiiti su većina u Iraku, ali ne politička; a u Siriji su oni manjina, ali su na vlasti preko Asada.
Kada smo pratili taj rat, nije nam bilo jasno kako se to suniti bore protiv šiita, ali i protiv koalicionih snaga, a šiiti se bore protiv sunita i protiv koalicionih snaga, a tu su i neki Kurdi koji se bore protiv jednih i drugih, a tu su i Rusi koji podržavaju jedne, i Amerikanci koji podržavaju druge i tako dalje. Na prvi pogled ništa tu nije jasno. Paradoksalno je da sada Iran i SAD sarađuju u rešavanju problema u ovom regionu. Imamo američke funkcionere koji pokušavaju da ubede saudijskog kralja da prihvati iračkog premijera koji je šiit, a ovaj odbija, jer ga smatra iranskim agentom. Saudijska Arabija se bori protiv Islamske države, dok je njeno društvo podržava.
Ovi paradoksi su se pojačali od intervencije Džordža Buša Juniora i njegovih savetnika. Bilo je nekih ljudi koji su opominjali, kao na primer Kolin Pauel koji je govorio ‘nipošto intervenisati u Iraku, pogotovo ne sa pešadijom’. Mogao se predvideti haos kada je razvlašćena Sadamova vojska od 400.000 sunita i kada su milioni državnih službenika ostali bez posla. Odjednom su došli neki novi ljudi i popunili taj prostor, na čelu sa premijerom šiitom, koji nema podršku stanovništva. Tako su se već tokom rata pojavile različite sukobljene frakcije, ljudi koji su odbili da prihvate novu političku i vojnu strukturu Iraka.
Svetlana Lukić: Malopre si pomenuo BAAS u Iraku, partiju Sadama Huseina. Može li tu da se povuče neka paralela sa BAAT partijom u Siriji?
Milan Vukomanović: Tako je, prvo oca Hafeza el Asada, a sada ovog Bašara el Asada.
Svetlana Lukić: I oni su gajili neki panarapski socijalizam, je l’ tako?
Milan Vukomanović: Oni su se zalagali za taj neki panarabizam, ali ne i panislamizam, to jest njihov politički spektar nikada nije bio toliko islamistički obojen. Imamo decenije vladavine jedne političke strukture, korumpirane, autoritarne, kao što je bilo i u vreme šaha u Iranu. Međutim, bitno je ono što se dešava posle toga. Iransko “proleće” se desilo već 1978-79. U svrgavanju tih režima su učestvovale različite frakcije: od krajnje liberalnih, socijalističkih, nacionalističkih, do islamističkih. Islamisti su tada isplivali u Iranu. Nešto slično se desilo i u Iraku i Siriji: prevladala je islamistička opozicija režimima koji su smatrani stranim telom u tim državama i društvima. I onda se posle kaže: u tim zemljama “tradicionalno postoji sukob između šiita i sunita”. Kao što su na Balkanu tobože “tradicionalno vekovima zavađeni muslimani, Srbi i Hrvati”, bez obzira što su sasvim lepo živeli u jednoj državi. I to je išlo sve dok nacionalizam nije postao faktor razdora. Ovde je to islamizam, odnosno sektaška obojenost tih novih partija. U Iraku je uveden proporcionalni izborni sistem sa kvotama za sunite, šiite i Kurde, što je dovelo do rascepa. Tako da se jedno društvo koje nije bilo toliko polarizovano, posle Sadama Huseina pocepalo duž sektaških linija, naročito posle odlaska američkih trupa iz Iraka. Tada počinje da raste uticaj Islamske države, sa različitih strana, i pod uticajem vahabizma iz Saudijske Arabije. Počelo je sa Al Kaidom, koja je u stvari bila osnova za nastanak Islamske države. Halifa Ibrahim ili el Bagdadi, koji je na čelu Islamske države, ranije je bio pripadnik Al Kaide.
Islamska država je u nekim delovima Iraka sve vreme imala podršku – setimo se bitaka za Faludžu i Mosul, gde su džamije letele u vazduh. Tu je lokalno stanovništvo pružalo podršku “vahabističkoj internacionali” koja se ugurala u taj rat sa svojim radikalnim religijsko-političkim ciljevima. Iza toga se naravno krila bitka za teritorije, naftu i uticaj. Islamska država kontroliše bar 10 miliona stanovnika u regiji Sirije i Iraka. Došlo je do velikog internog raseljavanja populacije. Politička i bezbednosna situacija je očajna, pa imamo pokušaj da se ti problemi nadvladaju ideologijom sa globalnim pretenzijama.
Samo par reči o tom vahabističkom, salafističkom uticaju – ja ga zovem vahabističkom internacionalom, zato što oni zaista odavno imaju globalno uspostavljenu mrežu. Postoje već tri generacije džihadista, od ratova u Avganistanu osamdesetih godina prošlog veka, pa devedesetih imamo Čečeniju i Bosnu gde ratuju mudžahedini, do najnovijih dešavanja u Iraku i Siriji. Znači, postoje već tri generacije salafističkih džihadista. Sam salafizam je religijsko-politička doktrina poreklom iz Saudijske Arabije, iz 18. veka sa Muhamedom ibn Abd al Vahabom, koji je rodonačelnik te ideologije. On ima i dublje korene u islamu, koji sežu u 14. vek i učenje poznatog islamskog teologa Ibn Tajmije, pa i dalje u prošlost, u 9. vek i hambalitsku versko-pravnu školu.
Islamska država jako želi da sebe veže za tu tradiciju, da se tobože poveže sa počecima islama i bezgrešnim prvim halifatom koji je vodio Abu Bakr, Muhamedov saputnik i prijatelj. Od 632. godine te pravoverne halife preuzimaju islamsku državu koja u različitim istorijskim formama opstaje do 1924, kada je Kemal Ataturk raspustio halifat u Turskoj i uveo sekularizam. Znači, to je dug period različitih halifata koji su imali globalne pretenzije: omajadski, abasidski, sve do Osmanskog carstva. Razlika između onog tada i ovog sada je to što sada imamo samozvanu organizaciju bez značajnije podrške muslimana u svetu. Ali to ne sprečava ove salafiste i vahabite, koji su džihadistički nastrojeni i transnacionalno povezani, da sanjaju snove o Islamskoj državi koja će se protezati od Španije preko Severne Afrike, Bliskog i Srednjeg istoka, pa sve do granica Kine – kao što su najveći halifati u istoriji imali pretenzije ili se ponekad zaista i prostirali.
Ono što me zbunjuje je prenaglašenost njihove misionarske aktivnosti i zlodela koja čine. To su izuzetno opasni i surovi ljudi. Toga je bilo u prošlosti. Surovi su bili i jakobinci, koji su pred kraj 18. veka na mesečnoj bazi ubijali hiljadu svojih političkih protivnika. Bio je to jakobinski teror i jakobinska diktatura. Imali smo komunističke i druge internacionale širom sveta, različite terorističke organizacije, Pola Pota. Da je tada bilo interneta, većina njih bi zastrašivala svet snimcima masovnih egzekucija. Pa PLO 1972. sa terorističkim napadom u Minhenu za vreme Olimpijade. Dakle, toga je bilo i u prošlosti. Ono što je danas različito jeste da je sve postalo puno vidljivije: ulazi nam u kuće preko društvenih mreža. To je deo propagande Islamske države.
Oni koji preuzimaju te snimke i prenose ih dalje su, opet, neki “džihadisti lobisti”, ali ovi koji to preuzimaju su mi neverovatni: ozbiljni svetski mediji koji drže da svakoga dana treba da gledamo kako se neko ubija na brutalan način. Predimenzionira se i uloga nekih zemalja u tome. Na Balkanu je nastala moralna panika zbog nekih 20-ak ljudi koji su tamo otišli iz Srbije. Zbog te medijske pažnje i zastrašivanja, zbog svega onoga što oni rade tamo, pre svega u lokalu – najviše su u stvari stradali sami Iračani i Sirijci. Neko ko se bavi geostrateškim i političkim analizama i međunarodnim odnosima bi mogao da pomisli da se ovom prevelikom medijskom pažnjom pokrivaju brljotine koje se prave od samog početka, od kada je Kolin Pauel govorio ‘nemojte to da radite, da l’ ste normalni, imali smo tamo već jedan rat 1991, to je neodrživo’.
Radi se o nekih 57 miliona stanovnika u Siriji i Iraku, od čega Irak ima oko 35 miliona, a Sirija oko 22 miliona. To je ogroman broj ljudi kojima ne možete tek tako za 360 stepeni okrenuti ceo sistem. U celoj toj neodrživosti, u celoj toj anarhiji, u celom tom zamešateljstvu i u interesima regionalnih i globalnih sila, profitira Islamska država. Oni su kao fenomen specifični po tome što to nisu samo nekakvi radikalni islamisti, džihadisti, kao što je to bilo u prošlosti, kada smo govorili o Islamskom džihadu, Muslimanskoj braći i ostalima. Ovi su neka čudna kombinacija džihadskih terorista i narko kartela, trgovine oružjem i naftom: političko-religijsko-kriminalni hibrid.
Posledica je veliki gubitak ljudskih života i gubitak perspektive i razvojnih godina u svim tim zemljama. I to će potrajati, sa Islamskom državom ili bez nje. Znači, tamo je već napravljena crna rupa dugoročne krize. E sad, šta se time dobija, i ko šta time dobija – Iran, Saudijska Arabija, Izrael, SAD, zalivske zemlje – veliko je pitanje koje ima veze pre sa nekim širim ambicijama i interesima. Oko 50 različitih organizacija širom sveta, čija imena nam apsolutno ništa ne znače, podržavaju ovu Islamsku državu. Znači, do Boko Harama tamo u Nigeriji, u čijem imenu je sadržana zabrana zapadnog obrazovanja. Oni su tobože autentični čuvari islama, tako što švercuju kokain i finansiraju svoju borbu na sve moguće prljave načine.
Hezbolah i Hamas su već organizacije iz ranije generacije, rekao bih. I tu postoji surevnjivost na liniji šiiti – suniti. Ono što je taj šiitski uticaj, uticaj Irana na Hezbolah i Hamas – to je ono čemu se suprotstavlja Saudijska Arabija, ne uvek formalno, na nivou kralja, dinastije i vladajućih političkih struktura koje su od 1933. u divnim odnosima sa SAD – nego iz pravca pustinje arabijske, iz Nedžda, iz Rijada i tih plemenskih, klanovskih, porodičnih struktura koje su ostrašćene pristalice vahabizma i salafizma. Odatle dolaze borci koji prelaze granicu sa Irakom, odatle dolaze atentatori koji su 11. septembra izvršili napad u Americi, pri čemu su od njih 19, čak 15 bili Saudijci.
Najveća podrška Islamskoj državi van Sirije i Iraka stiže iz Tunisa, koji je do juče bio sekularna država. Slede Saudijska Arabija, Turska, Jordan i još neke zemlje iz regiona, plus Velika Britanija, Francuska, Nemačka... Postoji veliki vahabistički centar u Beču. On je povezan sa događanjima na Balkanu, dakle Bosna i Sandžak. Ti mudžahedini, ti sveti ratnici, vahabisti pre svega, koji su se zadržali posle rata u Bosni, gde su se oženili, formirali porodice, 2001. su imali ozbiljne veze sa Al Kaidom. Bosanske vlasti su uz američku pomoć razotkrile neke od tih mreža. Jedan od regionalnih centara salafizma, Džamija Kralja Fahda u Sarajevu, zajedno sa saudijskom ambasadom ima eksteritorijalni status – dakle, oni su autonomna država unutar Bosne.
Saudijska Arabija je dala neku pomoć Bosni, ali više u gradnji džamija, u školovanju njihovih klerika u Medini, u Rijadu, i svoj uticaj je ostvarivala više na ideološki način. U Bosni je bilo puno otpora tome. Neki profesori sa Fakulteta islamskih nauka su oštro reagovali protiv vahabističkog uticaja, kritikovali Cerića, govorili da “oni odnose našu decu”. To nije domaći islam. Bio sam dva puta sa studentima u Džamiji Kralja Fahda i tom islamskom centru, obilazili smo to malo. To je mesto koje može da primi oko 5 hiljada vernika i verovatno je najveći muslimanski prostor za molitvu na Balkanu. Ali kad god sam bio tamo, ne napuni se ni prvi red. Lokalni muslimani radije klanjaju u svojim džamijama koje su istorijski prepoznatljive, građene pod osmanskim uticajem, a ne ovim arapskim.
Kompromise u Bosni su pravili bošnjački lideri, tokom rata i posle rata, uključujući Islamsku zajednicu, pa tako s vremena na vreme čitamo o problemima sa vahabitima. Ali čini mi se da je to na Balkanu pod kontrolom, da je to manjina bez većeg uticaja među muslimanima. To nije muslimanski neofundamentalizam kakav postoji u zapadnoj Evropi, gde druga-treća generacija muslimana postaje ‘born again’. Tamo gde je religija u vezi sa samom kulturom, kao u Bosni, situacija je mnogo stabilnija nego kada se ona izdvaja iz matične kulture i pravi se nekakav apstraktni islam, neka globalna uma, gde ‘born again’ muslimani završavaju neke ekspresne tečajeve šerijata u nekoj modernoj džamiji i preko noći postaju borci “za stvar islama”.
Islamska država je novi fenomen koji iziskuje poznavanje i od strane religiologa, islamologa i od strane ljudi koji se bave političkim naukama, međunarodnim odnosima, studijama bezbednosti, terorizma i tako dalje. Meni se čini da je slika o njima još uvek površna. Drugim rečima, naseda se na propagandu Islamske države, i to što oni hoće da budu u svetskim razmerama odjednom postaje nekakav svetski problem. A nije svetski problem i nikada neće biti svetski problem u onoj meri u kojoj je to problem Iraka i Sirije.
I podele između sunita i šiita, ti raskoli kakve smo imali i u hrišćanstvu, jesu raskoli koji su prisutni od samih početaka islama. Naša generacija je bila navikla da radikalni islamizam vidi u šiitskoj formi. Mi smo odrastali sa tim slikama talaca i paljenja američkih zastava i militantnih šiita u Iranu. Iran je i danas najbrojnija šiitska zemlja na svetu. Šiita ima i u Iraku, gde su većina u odnosu na sunitsku manjinu koja je bila na vlasti u vreme Sadama Huseina. Manjina su u Siriji, gde su na vlasti aleviti, šiitska sekta, kojoj pripada Asadova porodica. Šiita još ima u Libanu, Jemenu, među Palestincima, nešto malo u Severnoj Africi; ima ih i na Balkanu, u Albaniji i na Kosovu.
90 posto muslimana u svetu su suniti, a oko 10 posto šiiti. Taj odnos se ne menja već duže vreme. Glavna sunitska zemlja je Saudijska Arabija. Dakle, imamo Iran sa jedne strane, izrazito šiitski, i imamo sunitsku Saudijsku Arabiju. Suniti prihvataju Sunu kao izvor predanja i svog verskog prava. Šiiti ga ne prihvataju. Suna je normativna praksa koju je, veruje se, ustanovio sam poslanik islama, Muhamed. Za objašnjenja unutar islamskog prava koja ne nalazimo u Kuranu samom, konsultujemo Sunu. Dakle, konsultuje se ta normativna praksa i ponašanje Muhameda i njegovih prijatelja, saputnika, svedoka njegovog ponašanja. Ako bismo to krajnje uslovno uporedili sa hrišćanstvom – imamo Bibliju, a imamo i Sveto predanje.
Konkretno, suniti prihvataju tu vrstu normativne predaje kao deo svoje tradicije, dok šiiti to ne rade. Oni imaju neke svoje izvore tradicije, sukcesije imama i razlikuju se po shvatanju halifata. Dakle, u sunizmu bi halifa bio religijski i politički vođa jedne države po uzoru na poslanika Muhameda i pravoverne halife kao što su Abu Bakr, Omer, Osman i Alija i tako dalje. Jer islam od samog početka nije bio samo religija, ni samo kultura, ni specifična civilizacija, nego je bio versko-pravno ustrojstvo, pravno-politički poredak i tu se pitanje države pojavilo od samog početka. Dakle, to su te neke osnovne razlike.
Nekada se manje-više znalo ko je ko i postojala je nekakva ravnoteža, ili “detant” između religijsko-političkih struktura. Dakle, znalo se da Iran i Saudijska Arabija nikad nisu bili u dobrim odnosima, ali sada je došlo do pojačanog uticaja iz različitih pravaca, i sunitskih i šiitskih, i u Iraku i u Siriji. Došlo je do religizacije politike. Stalno insistiram na tome da je ovo pre svega politička stvar, i da je i Islamska država pre svega politička organizacija.
To je karakteristika našeg vremena, ta religizacija politike. To se dešava i u drugim delovima sveta, nije samo islam karakterističan po tome. Imamo religizaciju politike u Indiji, među tamošnjim hindusima i muslimanima. Imamo religizaciju politike i tamo gde su hrišćani većina. Na primer, protestantizam u Americi. Znamo da je Džordž Buš Junior pobedio glasovima nekih miliona tih ‘ponovno rođenih’ hrišćana. Preko svojih političkih stratega on je dopro do tog biračkog tela.
I na Balkanu imamo problema sa religijom i politikom. Islam tu nije specifičan. Čak i sa aspekta ekstremizma i terorizma, islam nije jedina religija koja asocira na takve događaje. Na primer, u periodu od 1965. do 1995. tri puta se povećao broj ekstremističkih organizacija u svetu sa religijskim predznakom. I u istom tom periodu, možda od 1970-1995, 50 posto akata terorizma u svetu su bili religijski motivisani, i to iz najrazličitijih religijskih tradicija. Danas imamo militantne hinduse, hrišćane, protestante, katolike, pravoslavce; budiste čak.
Nisu problem Amiši koji žive stotinama godina na isti način i kažu ‘ovi svi će da propadnu, mi ćemo jedini preživeti, ali baš nas briga za njih, nećemo da se mešamo u njihove stvari, a ne damo ni oni da se mešaju u naše stvari’. To nije problem nikad. Problem je kad vi hoćete da proširite taj svoj uticaj, ta svoja verovanja i tu svoju ideologiju na jedno šire područje, i da na jedan normativan način zahtevate od drugih ljudi da to poštuju. Upravo to čini Islamska država: oni jednu formu islama, vahabizam – koji je ipak jedno sektaško učenje unutar islama – žele da nametnu što većem broju ljudi: hajde da napravimo nekakvu globalnu islamsku državu s takvom ideologijom. To stvara ogromne probleme, i zato to postaje problem koji više nije samo religijski, nego je i policijski, politički, vojni, bezbednosni i tako dalje, i to je uvek slučaj sa svim tim ekstremizmima koji imaju oblandu religije. Neko nešto čini u ime religije, bez obzira što ga niko ne priznaje kao relevantnog faktora. Recimo Abu Bakr el Bagdadi, on je nekakav klerik, bio je imam u nekoj džamiji, nije bio primetan u vreme Al Kaidine dominacije. Odjednom se nametnuo kao sektaški lider koji pokušava da svoju ideologiju nametne drugima.
Ovi ljudi koji sada dolaze u Beograd i u Srbiju beže upravo od takvog terora. Oni beže od niza problema koje imaju u svojim zemljama, koje su takozvane ‘failure states’, propale države. One su strukturalno toliko ugrožene da je postalo moguće da jedna relativno marginalna religijsko-politička sekta ostvari takav politički i strukturalni monopol u tim državama i u tim društvima. Znači, to je moguće samo kada država toliko oslabi da ne može da bude imuna na takav uticaj. Zato mislim da je u drugim zemljama moguć samo povremeni teroristički ispad, kao u Tunisu, ali teško da bi se ovo moglo jače preliti iz regiona. Ali može jako dugo da opstane u njemu.
Svetlana Lukić: Da se vratimo na radikalne salafiste koji su u zapadnoj Evropi i u Nemačkoj postali sinonim za teroriste.
Milan Vukomanović: Salafizam je čitav spektar učenja. U Saudijskoj Arabiji dobar broj salafista neće podržavati ovu vrstu radikalizma. To je u stvari salafistički džihadizam. Ne podržavaju ih ni svi džihadisti, ni svi salafisti, ni sve pristalice halifata. Ima i pacifistički orijentisanih salafista. Uglavnom, Al Kaida je bila protiv toga da se cilja muslimansko stanovništvo. Oni su više bili protiv Zapada nego protiv šiita.
Vahabiti odnosno salafisti su radikalno i protiv šiizma, ali i protiv svetačkih grobova, mauzoleja, vrlo su ikonoklastični; to objašnjava ono što se dešavalo u Palmiri. Zanimljivo je da talibani nisu salafisti (pripadaju hanefitskoj školi). Rušili su Budine statue u Bamijanu, pa se često misli da su talibani iz iste škole. A oni nisu ni Arapi, nego Paštuni, Uzbeci, Tadžici i Hazari i ko sve ne, ali nisu Arapi, i nisu salafisti. Samo su im slični. Činjenica je da su radikalni salafisti, od Bin Ladena nadalje u Avganistanu imali svoje uporište. Danas se to preselilo prema granici sa Pakistanom.
I to je ono što može da nas zbuni. Recimo, vidimo da su neki američki dronovi u Pakistanu gađali neke ciljeve, a Pakistan je zemlja koja sarađuje sa SAD. Saudijska Arabija izvanredno saraduje sa SAD, a imamo vojnike dobrovoljce, druge najbrojnije iz dijaspore, koji su iz Nedžda, tamo iz one pustinje, ušli u Irak i ratuju na strani Islamske države.
Inače, zanimljivo je da i unutar Saudijske Arabije postoje neki varijeteti. Recimo, teološki fakultet islamskih nauka u Medini je nešto umereniji nego ovaj u Rijadu. Ovaj u Rijadu je baš u Nedždu, odatle je vahabizam i potekao. Taj u Rijadu zovu “fabrikom terorizma”, toliko tu ima militantnih propovednika. U Medini se školovao i jedan broj imama i klerika odavde sa Balkana. U Bosni je bilo tih komičnih interpretacija šerijata. Onaj pokojni Jusuf Barčić bio je protivnik semafora. On je govorio da semafori nisu po šerijatu i stalno je prolazio kroz crveno. A onda je i poginuo u saobraćajno nesreći. Ili ovaj Bilal Bosnić, recimo, 2014. je uhapšen, bio je posrednik za ISIS i kažu protivnik peglanja garderobe, jer to tobože nije po šerijatu.
Ali stav lokalnih islamskih zajednica je pomirljiv prema njima iz različitih pragmatičnih razloga. Na primer, Islamska zajednica u Makedoniji je sunitska, pa je bila benevolentna prema domaćim vahabitima koji su 2002. upali u Harabati tekiju, jednu od tri najznačajnije bektašijske tekije van Albanije. Jedna je u Đakovici, druga je u Americi, i to je ta treća, Harabati, u Tetovu. Upali su sa dugim cevima, vehabije, i preuzeli su jedan istorijski spomenik – koji nikad nije bio džamija, bio je derviška tekija, pripada bektašijama koji su alevitsko-šiitska grana unutar sufizma i unutar sufijskog islama – i bukvalno su preuzeli tu građevinu, počeli da izdaju neka naređenja, hteli da naprave mesto za molitvu, kao nekakvu džamiju koja nikada istorijski tu nije postojala.
I na Kosovu su posle 1999. nešto pokušavali, ali na Balkanu zaista nisu imali uspeha. Na Kosovu su vahabiti počeli da skrnave grobove lokalnih sufija, svetaca. “Ovi muslimani na Kosovu ništa ne valjaju, to uopšte nisu muslimani, oni žive kao hiršćani”, tako su govorili. Ali lokalno stanovništvo ih je izbacilo. U Bosni se u različitim periodima malo flertovalo sa vahabizmom, jedno vreme čak i u Sandžaku, sećamo se kako su lokalni klerici puštali brade, pa ih posle šišali; to je pomalo bilo i pomodno, ali nekog većeg uticaja nisu imali.
Kada su u Sarajevu gradili taj islamski centar, neki profesori sa Fakulteta islamskih nauka su protestovali protiv Rijaseta i tog kompromisnog odnosa, u vreme dok je Cerić bio reis, prema Saudijskoj Arabiji. Neobično je da teološki fakultet protestuje protiv vrha svoje religijske zajednice. Kad se povuče crta – saudijska pomoć Bosni je tokom rata, i posle rata, bila tek peta po veličini; sekularna Švedska je davala mnogo više za Bosnu nego Saudijska Arabija, čija je pomoć uvek bila skoncentrisana na izgradnju novih džamja, školovanje klerika, distribuciju literature, pokušaj da se mladi ljudi pridobiju za stvar islama.
Svetlana Lukić: Molim te da nam pojasniš odnos Turske prema problemima u Siriji.
Milan Vukomanović: Da krenem sa Kurdima, koji su četvrta po veličini etnička zajednica na Bliskom Istoku, posle Arapa, Turaka i Persijanaca, ali jedina bez države. Danas ima negde oko 35 miliona Kurda. Oni su raspoređeni u 4 susedne države na Bliskom istoku, u Turskoj, Siriji, Iraku i Iranu. U nekima od ovih država imaju bolji status, lokalne autonomije ili republike. U Iraku su uvek bolje stajali nego u Turskoj. Procenjuje se da su oko 25 posto stanovnika Turske Kurdi. Turci to nikad neće priznati. Negde oko 25 posto ih ima i u Iraku, a u Siriji i Iranu oko 10-15 posto. Kada je došlo do prevrata u Iraku, kada je svrgnut Sadam Husein, oni su bili jedna od tih sektaških grupa za koje je zapad smatrao da treba da proporcionalno preuzmu deo vlasti koja je oduzeta od ovih BAASističkih sunita.
Dolazimo do učešća Turske u sukobima oko Islamske države. Turska je pozvana da kao članica NATO-a obezbeđuje vazdušne udare za vreme intervencije u Iraku, ali je ona istovremeno napadala iračke Kurde, kao zajednicu koju ne priznaju u svojoj zemlji. To je podjednako neshvatljivo kao i zajedničko učešće Irana i Saudijske Arabije u koaliciji protiv Islamske države, a istovremeno iz Saudijske Arabije, preko nekih struktura pomaže se Islamska država. Ili da ne govorim sad o uticaju Rusije preko Sirije. Ono što se dešava na terenu je potpuni haos. Kurdi ratuju protiv Islamske države, Turska ratuje protiv Islamske države, ali Turska bombarduje Kurde...
Kurdi su multikonfesionalna zajednica, to nisam rekao. Oni su i muslimani, ali ima među njima i hrišćana, i zoroastrijanaca, i azida i tako dalje – oni su pomalo kao Romi ili Albanci. Imaju taj multikonfesionalni identitet, iako su etnički homogeni. Najviše je muslimana, naravno, ali ima tu i sunita i šiita a pretežno su suniti. Oni nemaju veze sa Arapima, etnički gledano, već su mnogo bliži Irancima i Persijancima. Znači, etnički gledano, oni su indoevropski narod bez države, tako da religija nije presudan faktor, kao što religija nije presudan faktor identiteta kod Albanaca ili Roma, nego etničnost.
Da bismo razumeli političke procese ne samo u bliskoistočnim zemljama, nego i u severnoj Africi, među Arapima generalno gledano najvažnije su porodice, porodične veze, i to višedecenijske, nekad vekovne. Dakle, ako želimo da razumemo ta društva moramo da razumemo koje su to uticajne porodice koje vladaju zemljom, i oko toga se onda vrti sve – i politički uticaj, i korupcija – sve ima veze sa tim, od Tunisa i Maroka do Iraka i Saudijske Arabije. To su društva ustrojena na plemensko-porodičnom principu i čak i pre islama, u davnoj prošlosti, te porodice, ti klanovi međusobno su sklapali neka prijateljstva, bili u sukobu i tako dalje. Iz jednog takvog klana je potekao i poslanik islama Muhamed – klana Kurejš u Hidžazu u Saudijskoj Arabiji.
Svetlana Lukić: Utoliko je onda apsurdnije da sada imamo geopolitiku, gde dolaze Rusi, Amerikanci i ostali i igraju na toj šahovskoj tabli, ali kratkoročno, za nekoliko dana.
Milan Vukomanović: Mi takva društva možemo nazvati, iz naše liberalno-demokratske perspektive, autoritarnim ili totalitarnim. Ali to je to gde su oni sada u svom razvoju i to ne znači da se ta društva neće demokratizovati, ali osnovno je da se sami građani opredele, ne da im neko drugi određuje kvote i proporcije. Zamisli da su u Srbiju posle bombardovanja 1999. ušle neke koalicione snage NATO pakta i rekle “dobro bi bilo, pošto je Slobodan Milošević bio Srbin i bila je srpska struktura u Beogradu, da sad nekog Albanca sa Kosova dovedemo za predsednika Srbije. To bi bilo logično, s obzirom na to da su Albanci toliko trpeli”.
Sad sam se setio jedne stvari koja je dosta važna, a to je da činjenica da neki muslimani žive na zapadu ne znači da je islam u zapadnim zemljama moderniji od onog u matičnim zemljama. Naprotiv, ogroman broj džihadista se regrutuje iz te druge, treće, četvrte generacije muslimana koji žive na zapadu. Oni dolaze iz Hamburga, Njujorka, Beča, Pariza, Londona. To su mladi, obrazovani ljudi, ali su potpali pod uticaj ove ideologije. Kažem, jedan od glavnih problema je u tom razdvajanju religijskog od kulturnog nasleđa. To je nov fenomen za koji još nemamo adekvatne analize u društvenim naukama. Predmet proučavanja se transformiše dok vi pokušavate da ga razumete. Ali verovati da se sve ovo dešava zbog islama, zbog jedne religije, i da u samom islamu postoje elementi i preduslovi za ovako nešto, je velika greška koju ne bi trebalo da prave ni muslimani, ni nemuslimani.
