Opra razgovara sa Nelsonom Mandelom
„Uzvraćam – to je ono što sada radim. Najviše me plaši pomisao da se jednog dana probudim i saznam da nemam plan koji će mi pomoći da unesem malo sreće u živote onih koji žive oskudno, koji su siromašni, nepismeni i oboleli od neizlečivih bolesti. Ako će me nešto jednog dana ubiti, to će biti nemogućnost da pomognem takvim ljudima. Ako mogu da provedem mali deo svog života usrećujući ih, i ja ću biti srećan.” Nelson Mandela
Trenutak koji nikada neću zaboraviti: Nelson Mandela, čovek osuđen na doživotnu robiju zbog svoje borbe za okončanje segregacije u Južnoafričkoj Republici, izlazi na slobodu nakon 27 godina. Dok sam gledala kako izlazi iz automobila toga dana 1990. godine, osetila sam isto što i mnogi širom sveta – bila sam preplavljena nadom i radošću. To što je Mandela preživeo predstavljalo je dokaz snage ljudskog duha koji je u stanju da sve prevaziđe. Nekoliko godina kasnije imala sam čast da lično upoznam Mandelu – i sam boravak u istoj prostoriji sa njim činio je da se osećam kao u prisustvu milosti i veličanstva. Čak i sada jedva mogu da poverujem da nakon skoro tri decenije provedene u zatvorskoj ćeliji ne pokazuje ni traga ogorčenosti. Proglašen je legendom širom sveta zbog svog hrabrog zauzimanja za slobodu, a opet ono što još više zadivljuje jeste to što nije dozvolio da mu poniženja koja je trpeo okamene srce.
Kada sam napokon stigla u Mandelin dom, dočekao me je velikim zagrljajem – on je jedna od najsrdačnijih i najskromnijih osoba koje znam. Među decom i unucima koji slobodno lutaju Mandelinim imanjem, živahna Graça smešta me za sto postavljen za čarobnu gozbu: jagnjeći ragu, svinjski kotleti, paelja sa morskim plodovima i tradicionalno južnoafričko jelo pripremljeno od iznutrica. Nakon zajedničkog ručka Mandela se smešta na kraj kauča koji Graça naziva njegovim mestom; odatle može da gleda kroz ogromni prozor sa pogledom na veći deo Kunua. Ovde u svojoj domovini Mandela mi priča šta je naučio o sebi tokom 27 godina provedenih u zatvoru – i zašto postoji jedna stvar koje se nikada nije plašio.
---------------
Opra razgovara sa dobitnikom Nobelove nagrade Nelsonom Mandelom o južnoafričkom aparthejdu, zahtevima za poštovanje, pronalaženju ljubavi i onome što je naučio o umetnosti mira.
Kada smo poslednji put razgovarali, rekli ste da ne biste rešili većinu teških zadataka u životu da niste bili u zatvoru – poput toga da promenite sebe. Na koji način je 27 godina razmišljanja od vas načinilo drugog čoveka?
Pre nego što sam otišao u zatvor, bio sam aktivan političar kao član vodeće južnoafričke organizacije – i bio sam uglavnom zauzet od 7 ujutru do ponoći.Nikada nisam imao vremena da sednem i razmišljam. Dok sam radio, pojavio se fizički i mentalni zamor i nisam bio u stanju da radim uz maksimum svojih intelektualnih sposobnosti. Ali u samici sam imao vremena za razmišljanje. Imao sam jasan pogled na svoju prošlost i budućnost, i otkrio sam da u mojoj prošlosti mnogo toga nije bilo kako treba, i u pogledu odnosa sa drugim ljudima i u razvoju ličnih vrednosti.
Šta to u vašoj prošlosti nije bilo kako treba?
Kada sam stigao u Johanesburg četrdesetih godina prošlog veka, porodica me je zapostavila jer sam ih izneverio – pobegao sam od ugovorenog braka, što je za njih predstavljalo strašan udarac. U Johanesburgu mnogi su se lepo poneli prema meni, ali kada sam završio studije i diplomirao pravo, postao sam zauzet politikom i nikada ih se nisam setio. Tek sam se u zatvoru zapitao: „Šta li se desilo sa tim i tim? Zašto nisam otišao da im se zahvalim?” Poneo sam se loše i nisam bio čovek koji ceni gostoljubivost i podršku. Odlučio sam da ako ikada izađem iz zatvora, to nadoknadim tim ljudima ili njihovoj deci i unucima. Tako sam uspeo da promenim svoj život, znajući da ako neko uradi nešto dobro za mene, moram da mu uzvratim.
Dakle kada se ujutru probudite, ostatak vašeg dana svodi se na davanje drugima?
Konkretno, svodi se na izgradnju škola, bolnica i gradskih većnica, kao i organizovanja stipendija za decu. I naravno, dužnosti koje imam prema svojoj porodici.
Da li pokušavate da porodici nadoknadite sve te godine tokom kojih niste bili tu?
To mi nije prvenstveno u mislima, ali preostali deo svog života iskoristiću da pomažem siromašnima da prevaziđu probleme sa kojima se suočavaju – siromaštvo je najveći izazov sa kojim se čovečanstvo suočava. Zato gradim škole; želim da oslobodim ljude siromaštva i nepismenosti.
Nedavno sam boravila na ostrvu Roben, zatvoru u kojem ste živeli prvih 18 godina služenja kazne. Čula sam da ste svoje dve najmlađe kćerke videli kada im je bilo dve i tri godine, a da ih potom niste videli do njihove 16. godine. Kako je to izgledalo?
Možda sam zbog toga što ih nisam viđao razvio opsesiju prema deci – nedostajali su mi 27 godina. To je jedna od najtežih kazni koje može da nametne život u zatvoru jer deca su najveće blago neke zemlje. Da bi postala to blago, moraju da dobiju obrazovanje i ljubav od svojih roditelja. A kada ste u zatvoru, niste u mogućnosti da pružite te stvari svojoj deci.
Teško je zamisliti svet u kojem vam nije dozvoljeno da vidite, dodirnete ili držite svoju decu. Da li je to za vas bio najveći gubitak?
Apsolutno.
Šta vam je još nedostajalo?
Moja porodica, svakako. I nedostajao mi je moj narod. U mnogim aspektima ljudi napolju više su patili od nas u zatvoru. U zatvoru smo imali obrok tri puta dnevno, imali smo preobuku, besplatnu medicinsku pomoć i mogli smo da spavamo 12 sati. Drugi nisu uživali u ovakvim stvarima.
Da li ste se osećali odsečeno od sveta?
Imali smo svoje načine komunikacije sa spoljnim svetom. Iako smo dobijali vesti sa dva ili tri dana zakašnjenja, ipak smo ih dobijali. Sprijateljili smo se sa određenim čuvarima, i pitali bismo ih: „Da li bi mogao da nas odvedeš do đubrišta?”
Tamo su bacali novine, a mi bismo ih očistili, sakrili i poneli u ćeliju da čitamo.
U zatvoru ste postali još disciplinovaniji nego ranije, redovno ste učili i ohrabrivali svoje kolege da uče. Zašto?
Nijedna zemlja ne može stvarno da se razvije ako njeni građani nisu obrazovani. Bilo koju naciju koja je napredna vode ljudi koji su imali tu privilegiju da uče. Znao sam da možemo da poboljšamo svoje živote, čak i u zatvoru. Mogli smo da izađemo kao drugi ljudi, a mogli smo da izađemo čak i sa dve fakultetske diplome. Obrazovanje je bio način da sebi obezbedimo najmoćnije oružje za slobodu. Naouružao sam se znanjem, čitajući knjige, naročito klasike kao što je roman „Plodovi gneva”.
Da li ste izašli mudriji?
Sve što mogu da kažem je da sam nakon izlaska bio manje lakomislen nego pre.
To je jedna od mojih omiljenih knjiga.
Kada sam zatvorio korice te knjige, bio sam drugi čovek. Obogatila je moje razmišljanje i disciplinu i moje odnose sa ljudima. Iz zatvora sam izašao informisaniji nego što sam ušao. A što se više informišete, bivate manje arogantni i agresivni.
Da li prezirete aroganciju?
Naravno. U mladosti sam bio arogantan – zatvor mi je pomogao da se toga oslobodim. Sve što mi je arogancija donela bili su neprijatelji.
Koje još osobine ne volite kod ljudi?
Neznanje – i nemogućnost da se uvidi ono što nas spaja, već samo ono što nas razdvaja. Dobar vođa može da vodi debatu iskreno i temeljno, znajući da na kraju on i druga strana moraju da budu bliži, i stoga izađu snažniji. Nemate tu predstavu kada ste arogantni, površni i neinformisani.
Samo želite da vi budete u pravu. Ali dobar vođa uvek ima nameru da stvori mir.
To je tačno. Kada postoji opasnost, dobar vođa zauzima poziciju na prvoj liniji fronta; ali kada se slavi, dobar vođa ostaje u senci.
Koje osobine najviše cenite kod onih koje poštujete?
Ponekad vođa mora da kritikuje one sa kojima radi – to je neizbežno. Volim vođe koji umeju da, dok ukazuju na grešku, pronađu dobre strane u onome što je neko uradio. Ako to umete, osoba uviđa da je sagledavate u potpunosti. Najopasniji je onaj koji je bio ponižen, čak iako ga pravedno ponizite.
Dok sedim ovde i razgovaram sa vama, teško mi je da zamislim da možete da budete čovek kakav ste sada nakon toliko vremena provedenog u ćeliji veličine dva sa tri metra. Kada ste nakon više godina otišli da vidite ćeliju, da li ste mogli da poverujete koliko je majušna?
Tada sam bio naviknut i mogao sam svašta da radim u tom prostoru, mogao sam da vežbam svakog jutra i večeri. Ali sada kada sam napolju, nije mi jasno kako smo uspeli to da preživimo – prostor je bio tako skučen.
Tokom dana, kada ste bili prinuđeni da obavljate težak rad u kamenolomima krečnjaka, takođe ste imali šansu da razgovarate sa svojim kolegama. Ali kada sam posetila zatvor, rečeno mi je da su se u 16 časova svakog dana vrata ćelije zatvarala i nije vam bilo dozvoljeno da razgovarate.
To je tačno, ali osporili smo to pravilo. Službenici koji su bili nadređeni čuvarima tretirali su ih kao gamad, ali zbog toga što smo se mi prema čuvarima ophodili sa poštovanjem, čuvari su nam pomagali. Kada se ćelije zaključaju i nadređeni odu, čuvari su nam dozvoljavali da radimo bilo šta osim da otvaramo vrata ćelije jer nisu imali ključeve. Puštali su nas da razgovaramo sa onima koji su bili u ćelijama naspram naših. Kao rezultat načina na koji smo se ophodili prema čuvarima,i oni su postajali bolji ljudi.
Da li verujete da su ljudi u dubini duše dobri?
U to uopšte nema sumnje, pod uslovom da ste u stanju da probudite tu dobrotu koja je urođena svakom čoveku. Mi koji smo se borili protiv aparthejda promenili smo mnoge ljude koji su nas prethodno mrzeli, tako što su otkrili da ih poštujemo.
Kako možete da poštujete ljude koji vas ugnjetavaju?
Morate da shvatite da se pojedinci upletu u pravila svoje zemlje. U zatvoru, na primer, čuvar ili službenik neće dobiti unapređenje ako ne sledi pravila svoje vlade – iako on sam ne veruje u takva pravila.
Dakle, možete da promenite nekoga ko samo izvršava pravila, budući da ta osoba sama po sebi ne predstavlja pravilo.
Apsolutno. Kada sam otišao u zatvor, bio sam kvalifikovani pravnik. I kada su čuvari dobijali pravne zahteve ili sudske pozive, nisu imali sredstava da se obrate advokatu. Pomagao sam im da reše svoje slučajeve, tako da su se vezivali za mene i druge zatvorenike.
U svojoj autobiografiji kažete da vam je bilo jasno da svog protivnika možete da pobedite, a da ga ne osramotite. Kako ste to naučili?
Moje kolege i ja odbijali smo da razgovaramo sa vladarima aparthejda, ali neki od nas su radili stvari koje su nas dovodile u kontakt sa ugnjetavačima. Na primer, kada su crnci bili primorani da napuste Johanesburg i vrate se u svoje domovine, neko bi mi prišao i rekao: „Pomozi mi, izgubio sam posao. Imam ženu i decu u školi i sada moram da napustim svoj dom.”
Kao advokat, otišao bih do vrhovnih vlasti i rekao: „Vidite, obraćam vam se kao čovek, i evo mog problema. Moram da se uzdam u vas.” Vlasti bi uvek dozvolile tom čoveku da potraži posao. Tako da sam otkrio, čak i pre nego što sam zatvoren, da aparthejd ne vode ljudi koji su monolitni u svom pristupu. Neki od njih čak nisu ni verovali u aparthejd. Ako sednete da razgovarate sa nekim, lako ga je ubediti da aparthejd nikada ne može da spasi državu i da će dovesti do masakra nevinih – uključujući i sopstveni narod. Tako da smo promenili oštre vladare aparthejda u ljude koji mogu da rade sa nama jer smo eksploatisali njihove dobre osobine.
Napisali ste da su, kada ste bili dečak, svi sugrađani iznosili svoje probleme regentu, koji ih je slušao jednog po jednog, pre nego što bi dao svoj odgovor.
Taj princip je uticao na mene tokom čitavog života. Naučio sam da budem strpljiv kada slušam ljude koji iznose svoje stavove, čak i kada mislim da su ti stavovi pogrešni. Ne možete da donesete pravednu odluku u sporu ako ne saslušate obe strane, postavite pitanja i pregledate dokaze koji su vam izloženi. Ako ne dozvolite ljudima da daju doprinos, da ponude svoje mišljenje ili da kritikuju ono što je pred njih stavljeno, nikada neće moći da vas vole. I nikada nećete moći da izgradite taj instrument kolektivnog rukovodstva.
U jednom trenutku ponuđeno vam je da ranije izađete iz zatvora ako se odreknete nasilja – i vi ste odbili. Da li ste verovali da je nasilje rešenje?
Ne. Kada mi je rečeno: „Bićeš pušten čim se odrekneš nasilja”, rekao sam. „Vi ste započeli nasilje – naše nasilje je odbrana. Metode političke aktivnosti koje su ugnjetavale ljude odredio je ugnjetavač.”
I nisam želeo da napustim zatvor uz uslove. Takođe, nisam hteo da dozvolim da budem izdvojen od ostalih kolega.
Pročitala sam da nikada niste dozvolili da budete bolje tretirani od drugih zatvorenika jer ste sebe i ljude koji su radili sa vama videli kao kolektivno rukovodstvo.
Naši ljudi van zatvora koristili su moje ime da mobilišu zajednicu na lokalnom i međunarodnom nivou. Ali da mene tretiraju drugačije od mojih kolega koji su doprineli isto koliko i ja, čak i više, značilo bi da sam ih izdao.
Svi ste bili tamo, braća, jedni pored drugih, svi ste otišli u zatvor u isto vreme, a opet ostatak sveta znao je samo vaše ime. Nikada nismo znali da postoji Mandelina grupa.
Ne govorim ovo samo iz skromnosti, ali neki od tih ljudi su bili inteligentniji i odlučniji od mene u borbi za slobodu.
Godine 1986. počeli ste pregovore koji su doveli do vašeg oslobađanja. Da li ste stvarno verovali da ćete biti oslobođeni?
Uvek smo znali da ćemo jednog dana biti oslobođeni – samo nismo znali kada. Zatvor bi poslao čuvara da nam kaže: „Dajte mi vaša imena, mesta iz kojih dolazite i tačnu adresu na koju ćete otići nakon puštanja.” Nekada bi nam čuvari rekli: „Momci, ne možete biti zatvoreni jer ceo svet insistira da budete pušteni.” U pojedinim trenucima činilo se da je vlada uspela u potpunosti da slomi pokret za borbu protiv aparthejda – i u tim trenucima bismo klonuli duhom. Ali preovladavala je ideja da ćemo jednog dana izaći. Kada me je g. De Klerk pozvao (10. februara 1990), rekao je: „Odlučio sam da vas pustim sutra.”
Rekao sam: „Iznenadili ste me. Dajte mi barem nedelju dana da obavestim naše ljude napolju, da mogu da se pripreme.”
Takođe sam rekao De Klerku da kada dođem do kapija zatvora, neće više imati kontrolu nada mnom. Želeo sam da budem pušten iz zatvora „Victor Verster”, u kojem sam bio zatočen od 1988. godine da bih mogao da popričam sa ljudima iz te oblasti koji su se starali o meni. Ali De Klerk je imao nameru da me avionom transportuje za Pretoriju u Južnoafričkoj Republici i tamo me oslobodi. Odbio sam. Bio sam zatvoren jer sam želeo da odlučujem za sebe, tako da nisam želeo da im dozvolim da odlučuju u moje ime čak ni tada. Sutradan su me oslobodili iz zatvora „Victor Vester” – već su obavestili novinare o mom oslobađanju i izveštači su stigli iz svih krajeva sveta.
Dakle, nakon 27 godina u zatvoru rekli ste: „Biću oslobođen pod svojim uslovima.
Da. I moji drugovi iz zatvora i ja znali smo da nas Međunarodna zajednica podržava.
Da li je tačno da kada su vas oslobodili u 71. godini, to je izgledalo kao da ste ponovo rođeni?
Da. Dok sam bio u zatvoru, rekao sam čuvarima da dođu do kapije sa svojim porodicama jer sam želeo da im se zahvalim. Zaista sam mislio da će oni biti jedini ljudi na kapiji! Nisam imao predstavu da će me dočekati ogromna gomila.
Jednom ste mi rekli da je skromnost jedna od najvećih vrlina koju vođa može da ima. Da li ste iz zatvora izašli kao skromniji čovek?
Ako ste skromni, ne predstavljate opasnost ni za koga. Pojedinci se ponašaju tako da dominiraju nad drugima. To je greška. Ako želite saradnju ljudi oko sebe, morate da učinite da se osećaju važnim – a to postižete tako što ste iskreni i skromni. Znate da drugi ljudi imaju kvalitete koji su možda bolji od vaših. Pustite ih da ih iskažu.
Maya Angelou kaže da skromnost podrazumeva da znate svoje mesto u svetu. Da razumete da niste prva osoba koja je uradila nešto važno.
To je truizam.
Želela bih da porazgovaramo o tome šta za vas predstavlja boravak u Kunuu. Da li često dolazite ovde?
Koliko god mogu. Moja supruga i ja ne proslavljamo porodične praznike u Johanesburgu, mada i tamo imamo dom. Moj najstariji sin poginuo je u saobraćajnoj nesreći dok sam bio u zatvoru i…
I nisu vam dozvolili da odete na sahranu?
Ne. Sahranili smo ga u Johanesburgu, ali je moja supruga kasnije rekla: „To dete mora biti sahranjeno u Kunuu, pored tvog oca.” Takođe sam izgubio kćerku koja je umrla kao beba i ovde je sahranjena. Tako da mi je Graça rekla: „Moraš da provedeš koji dan sa porodicom u Kunuu, kada ne juriš svetom. Možeš da pozoveš svoju decu, unuke i bliske rođake da dođu i druže se.”
Da li ste ikada pomislili da možete da se opet zaljubite u vašim godinama?
Kada sam prvi put ugledao ovu damu, to nije bilo pitanje ljubavi. Smatrao sam je suprugom predsjednika kojeg nikada nisam upoznao. Veoma sam je poštovao.
Da li vas je ona promenila?
O, veoma. Ona je stabilnija od mene, ne pada lako u vatru – i stalno me podseća da ne preterujem sa poslom. Odličan je savetnik, i za porodična pitanja i za stvari međunarodne prirode jer je proputovala svet.
Vaš život nas sve uči jednoj od najvećih lekcija, a to je moć opraštanja sopstvenim ugnjetavačima. Kako ste mi jednom rekli „učinili ste da mozak dominira srcem”. Kako ste uspeli da sprovedete taj princip?
Svi smo se mučili sa tim, naročito jer smo imali posla sa neprijateljem moćnijim od nas. Ali zato što smo želeli da izbegnemo da se međusobno poubijamo, morali smo da potisnemo svoja osećanja. To je jedini način da dođe do mirne transformacije.
Mnogi to ne mogu da postignu ni u okvirima sopstvene porodice.
Istina, ali moramo da podučimo ljude da kada im se učini nešto nažao, moraju da pričaju sa svojim neprijateljima i prevaziđu razlike zarad mira.
Sada kada ste u dobu koje nazivate predvečerje života, čemu se najviše radujete?
Želim da nastavim posao koji radim. U nekim područjima, siromašni nisu dobili dobre puteve, struju, vodu, pa čak ni toalete. Ali stvari se menjaju. Ceo proces će potrajati mnogo godina.
Vama i vašim saborcima toliko se divim i zbog toga što ste očuvali svoje dostojanstvo suočeni sa ugnjetavanjem. Mora da ste ponosni na sebe zbog toga.
Veoma ljubazno od vas, Opra. Mogu samo da vam kažem da ako sam to što tvrdite da jesam, nisam oduvek bio taj čovek.
Na kraju magazina svakog meseca napišem članak pod nazivom „Ono što zasigurno znam”. Šta vi znate zasigurno?
Znam da će me moja supruga uvek podržavati. I znam da širom sveta postoje dobri ljudi i žene koji se bave najvećim izazovima u današnjem društvu – siromaštvom, nepismenošću i bolešću.
Da li se plašite smrti?
Ne. Šekspir je to lepo rekao: „Kukavice mru mnogo puta i pre svoje smrti; junak okusi samo jednom svoju smrt. Od svih čuda za koja sam čuo, najčudniji je možda ljudski strah, iako ljudi vide da će smrt, taj neminovni kraj, doći kad tad.”
Kada verujete u to, nestajete pod oblakom slave. Vaše ime živi i posle vaše smrti – i to je moj pristup.
Izvor: Profit Magazin
