Ali između seljaka i gigantske korporacije ne postoji paritet moći, a zakon ne štiti slabiju stranu, samo ugovorne obaveze prema korporacijama.
Intervju je prvobitno objavljen na portalu Mérce.
Vlada Indije je 5. juna 2020. godine, usred širenja pandemije COVID-19 na brzinu donela tri uredbe koje se odnose na sektor poljoprivrede. Uredbe su usvojene kao zakon već u septembru. Izostala je parlamentarna rasprava i dijalog sa predstavnicima poljoprivrednika o zakonima i njihovim mogućim posledicama na život poljoprivrednika.1 Gubitnici ovih reformi su milioni indijskih seljaka, a dobitnici velike korporacije.
Noemi Lehocki, novinarka portala Mérce, razgovarala je s Madurešom Kumarom o okolnostima usred kojih se poljoprivrednici mesecima bore protiv indijskih vlasti. Kumar je koordinator Nacionalnog saveza narodnih pokreta Indije (National Alliance of People’s Movements). Ovaj savez broji preko 300 pokreta i aktivno učestvuje u aktuelnoj borbi za prava poljoprivrednika u Indiji.
Da li možete da objasnite koji su novi zakoni protiv kojih indijski poljoprivrednici protestuju i zašto su oni problematični?
Vladino objašnjenje je da je indijska poljoprivreda u krizi, da su joj potrebne reforme koje bi dovele do povećanja prihoda poljoprivrednika. Po toj logici treba liberalizovati poljoprivredno tržište, da bi se privuklo više investicija iz privatnog sektora i industrije. To je logika vlade pri donošenju tri nova zakona o poljoprivredi.
Svi se slažu da je indijska poljoprivreda u krizi jer u proseku svake godine oko dvadeset hiljada poljoprivrednika izvrši samoubistvo zbog dugova, iz očaja, ili zato što je propao rod. Gotovo 60% indijskog stanovništva bavi se poljoprivredom i s poljoprivredom povezanim aktivnostima, iako njen doprinos ukupnom BDP-u iznosi samo 18%. Od seljaka koji poseduju zemlju 80% su mali vlasnici koji u proseku obrađuju površine manje od jednog hektara. Dakle, u pitanju je malo seljaštvo. Veliki broj seljaka uopšte ne poseduje zemlju, oni su u punom smislu poljoprivredni radnici.
Novi zakoni su problematični i oštećuju male poljoprivrednike na nekoliko načina. Oni u osnovi promovišu ugovornu poljoprivredu.
Prvo, velike korporacije poput Pepsija, Koka-kole, Adanija i ITC će sklapati ugovore sa seljacima. Ugovor se može izvršiti ukoliko je sklopljen između jednakih strana.
Ali između seljaka i gigantske korporacije ne postoji paritet moći, a zakon ne štiti slabiju stranu, samo ugovorne obaveze prema korporacijama.
Drugo, ovi zakoni će ubrzati demontažu postojeće strukture podrške poljoprivrednicima u vidu subvencionisanih cena otkupa (Minimum Support Price). Pretpostavimo da poljoprivrednik svake godine uzgaja pšenicu i kukuruz i vlada otkupi rod po subvencionisanoj ceni. Na taj način država garantuje dohodak poljoprivredniku u okolnostima u kojima tržišna cena ne bi pokrila ni troškove proizvodnje.
Rast prisustva korporacija i drugih tržišnih igrača u poljoprivrednom sektoru će dalje obarati cene. Seljaci neće moći da privređuju zbog niskih cena otkupa i visokih cena proizvodnje. Dakle, mislim da se čitava rasprava odnosi na činjenicu da zakoni idu na ruku korporacijama i komercijalizaciji poljoprivrede. Uprkos tome, država ukida subvencije za poljoprivrednike, polako se povlačeći sa tržišta.
Treće, problematičan je način na koji su zakoni doneti, bez dijaloga i parlamentarne rasprave. U Indiji vlada može doneti uredbu, ali je mora izneti pred parlament. Usvajanju većih zakona obično prethodi najmanje 6-7 meseci konsultacija ili rešavanja sporova, uključujući rasprave u odborima i parlamentarne rasprave, tokom kojih vlada može da se konsultuje sa ljudima kojih se zakon tiče.
Novi zakoni o poljoprivredi su najavljeni, a zatim i izglasani bez ikakvih diskusija i konsultacija. Stoga se svi pitaju: zašto nismo konsultovani ukoliko su ovi zakoni, kako tvrdite, istorijski? Ako nismo uvereni da je ovo baš toliko dobro za nas, zašto onda naše mišljenje nije uzeto u obzir? Dakle, čitav zakonodavni proces bio je autoritaran.
Sudeći po vestima, protesti su najjači u regiji Pendžab. Šta je razlog tome?
Trenutno se trgovina poljoprivrednim proizvodima odvija na regionalnim tržištima. Regionalni centri i gradovi imaju takozvani poljoprivredni cenovni mehanizam tržišta roba.
Na ovim tržištima regionalna vlada kupuje od poljoprivrednika na osnovu subvencionisanih cena. Poljoprivreda je i federalna i konfederalna stvar, tako da o njoj mogu odlučivati i centralna vlada i regionalne vlade, s tim što centralna vlada ima veću moć.
U mnogim saveznim državama, poput Bihara i Džarkhanda, ti cenovni mehanizmi su već demontirani. Dakle, tamošnji poljoprivrednici su već ostali bez subvencija.
U Pendžabu, Harajani i u manjoj meri u Maharaštri cenovni mehanizmi su još uvek u funkciji. Zbog toga su tamošnji poljoprivrednici osetljiviji na nove zakone. Ukoliko sistemi podrške budu ukinuti, seljaci gube sve.
To su razlozi zbog kojih u tim državama ima toliko demonstranata – oni moraju biti na oprezu da bi na snazi ostali stari zakoni.
Poljoprivrednici smatraju da postoje problemi u vezi sa cenovnim mehanizmima, ali da ih ne treba rešavati na način na koji vlasti to sada rade. Zato se zalažu za očuvanje postojećih sistema podrške u Pendžabu i Harajani.
Delhi je postao središte protesta 24. i 26. novembra. Značajni su protesti širom severne Indije, a u Pendžabu traju od avgusta. Čak i Južna Indija protestuje, iako nešto manje, zbog udaljenosti.
U januaru je Vrhovni sud Indije obustavio sprovođenje poljoprivrednih reformi. Kakav je značaj te odluke?
Kada Vrhovni sud suspenduje zakon u obavezi je da obrazloži zašto on nije u skladu sa ustavom. Ovog puta Vrhovni sud je suspendovao zakon bez da ga je proglasio neustavnim. Time je prekoračio svoja ovlašćenja, što sugeriše da je odluka u stvari politički motivisana, a da nije u pitanju intervencija na osnovu prava.
Nakon suspenzije, uspostavljen je četvoročlani odbor sa zadatkom da pregovara sa poljoprivrednicima. Poljoprivrednici su, međutim, odbili da učestvuju u pregovorima sa odborom koji ne mogu da smatraju nepristrasnim jer su se sva četiri člana unapred izjasnili da podržavaju zakone.
Od tada je jedan član odbora podneo ostavku, ali i dalje stoji da ovaj odbor nema ovlašćenja da opozove zakone niti da predlaže izmene. Zašto bi onda poljoprivrednici pregovarali sa njegovim članovima? Odluka Vrhovnog suda je, dakle, politička i nema nikakve veze sa stvarnim sadržajem zakona.
Da li je ovo bio pokušaj da navedu poljoprivrednike da umesto protesta sednu za pregovarački sto?
Da, ali vlasti zapravo ne žele da pregovaraju. Oni kažu — Gledajte, mi vas slušamo, zašto biste onda nastavili da protestujete? Seljaci kažu — Ne, mi vam ne verujemo.
Poverenja manjka i zato što poslednjih nekoliko godina Vrhovni sud nije ispunjavao svoje obaveze i pokazao se pristrasnim. Nije se založio za ustavna prava ljudi.
Najvažniji ustavni slučajevi se razvlače, a sud troši vreme na trivijalne predmetima.
Trenutno se vodi postupak protiv jednog komičara koji je na Tvitteru kritikovao presudu Vrhovnog suda. Studenti prava su se na to žalili državnom tužiocu, rekavši da je u pitanju vređanje suda.
Državni tužilac je potvrdio da se može pokrenuti postupak. Vrhovni sud sada vodi ovaj slučaj. Komičar se ne izjašnjava krivim i govori vi imate svu moć, gde je svetost vaše institucije ako vam jedan komičar predstavlja pretnju?
U saopštenju Samyukt Kisan Morcha (prim. prev. savez četrdeset poljoprivrednih sinidikata koji je organizovan tokom protesta zbog zakona o poljoprivredi) se navodi da je 18. januar proslavljen kao Dan žena poljoprivrednica. Da li su žene intenzivno prisutne u protestima?
U pokretu poljoprivrednika postoje tenzije i mislim da je pitanje žena dugo bilo nevidljivo. Indijsko društvo je još uvek patrijarhalno i kad se kaže „poljoprivrednik“ obično se misli na muškarca. Zahvaljujući ženskom i zelenom pokretu definicija poljoprivrednika se promenila.
Neki kažu da su proizvođači hrane plemenskih naroda koji žive u šumama takođe poljoprivrednici, a među njima većinu čine žene; takođe, zbog povećanog iseljavanja, u ruralnim područjima žene obavljaju većinu poljoprivrednih poslova.
Mislim da je ovo jasno poljoprivrednim organizacijama, koje su zato postale otvorenije prema ženama poljoprivrednicama i odgovarajućem diskursu. Međutim, problema još uvek ima, i dalje se retko viđa žena u ulozi vođe u pokretu, društvo je i dalje patrijarhalno.
I, za kraj, da li mislite da pokret poljoprivrednika može dovesti u pitanje legitimitet i moć Narendre Modija?
Modi je već pretrpeo politički poraz od strane poljoprivrednika, čak i za vreme svoje prethodne vlade, između 2014. i 2019. godine. Kada je došao na vlast pokušao je da promeni zakon o otkupu zemlje kako bi kompanijama olakšao sticanje poljoprivrednog zemljišta.
Ovo je izazvalo ogromnu mobilizaciju poljoprivrednika, pa je tokom naredne tri godine (2017-2019) bilo ogromnih protesta. U 2018. godini oko pedeset hiljada farmera je prešlo skoro 300 kilometara od Našika do Mumbaija, što je imalo veliki odjek. Dakle, protesti nisu počeli tek sada.
Pitanje je, i svi se tome nadaju, da li će ovo uspeti da promeni narativ. Čak smo se i 2019. godine, u vreme izbora, tome nadali.
I dalje ostaje problem što opozicione političke partije nisu dovoljno jake da iskoriste narativ koji definišu poljoprivrednici i radnici. (Industrijski radnici su takođe organizovali štrajkove od istorijskog značaja, prvi put 2014. i svake godine od tada.)
Bilo bi teško predvideti šta će uslediti, jer je Modiju ostalo tri i po godine do sledećih izbora. Ako se nešto dramatično ne dogodi, današnja događanja imaće uticaja. Aktuelni događaji su svakako inspirativni, imaju uticaj na diskurs, vrše pritisak na medije i sudije. Opozicione partije treba da se prizovu pameti.
Preveo Andraš Juhas
* Prevodilac se služio transkripcijom intervjua na engleskom i prvom objavljenom verzijom intervjua na mađarskom jeziku.
- U pitanju su zakoni: Farmers’ Produce Trade and Commerce (Promotion and Facilitation) Act, 2020; the Farmers’ (Empowerment and Protection) Agreement on Price Assurance and Farm Services Act, 2020; and the Essential Commodities (Amendment) Act, 2020.
