O sudbini Vojvodine moraju da odlučuju ljudi koji žive u njoj
Gospodine Jovanoviću, u autorskom tekstu za beogradski nedeljnik „Vreme“ izneli ste stav da Srbija što pre treba da uđe u NATO i da vlasti u Srbiji ne smeju više da beže od teme kosovske nezavisnosti. Verujete li zaista da je moguće postići takav politički konsenzus u društvu, s obzirom da i vlast predvođena Borisom Tadićem i ova Vučićeva i Nikolićeva zapravo neprestano vode politiku sedenja na dve ili više stolica? Kakvu sudbinu Srbija može očekivati ukoliko se konačno ne zauzme jasan politički kurs?
Da smo za svako „nikad“ koje su izgovarali pa pogazili oni koji su vladali Srbijom poslednjih dvadesetak godina dobili po kamen, od tog kamenja bismo mogli pored Beograda na vodi da dignemo još tri grada. Današnje bežanje od preuzimanja odgovornosti za sudbinu društva, za donošenje teških odluka od kojih zavisi ne samo oporavak nego i opstanak Srbije, je isto kakvo je bilo i u doba protekle tri vlade. Danas u nedovršenim državama oko nas živi skoro 20 miliona ljudi. Celo naše okruženje čine članice ovog saveza ili zemlje koje to žele da postanu. Svaka varnica koja se zapali u Makedoniji, Crnoj Gori ili na Kosovu, podseti nas koliko je tanak i ranjiv mir u kojem živimo. Alternativa ulasku u NATO nije neka pacifikovana zemlja od čokolade ili neka nepovrediva neutralnost. Globalni bezbednosni izazovi, jednako kao i naše lokalne nestabilnosti, svakodnevno nas podsećaju da nema drugog načina da obezbedimo trajan mir i stabilnost za Srbiju, isto onako kako su nas to uverile ratne devedesete godine, kad se po kafanama nagađalo kad će i koliko ruskih aviona da stigne u pomoć bratskoj Srbiji iz Rusije, koliko sistema S-300, da bi se na kraju pomoć svela na 40 pijanih, raspevanih kozaka. Izbor između ulaska i neulaska u NATO je izbor između stabilnog, modernog društva i ruskog geta. Stvari isto stoje i sa kosovskom nezavisnošću. Bežanje od priznanja stvarnosti je privilegija neodgovornih političara. Ne samo da odlaganjem rešavanja statusa Kosova pogoršavamo položaj srpske manjine koja tamo živi, ne samo što komplikujemo naše inače problematične odnose, nego ugrožavamo sopstvenu evropsku budućnost jer ona prosto ne postoji za zemlje koje ne znaju svoje granice i imaju neraščišćene odnose sa komšijama.
Aleksandar Vučić je sada nagovestio mogućnost održavanja još jednih prevremenih parlamentarnih izbora. Kako to komentarišete?
Srbija se po treći put u poslednje tri godine nalazi u atmosferi priče o izborima što je jedan od najvidljivijih izraza dezorijentisanosti društva, ali i onih koji su izabrani da ga vode. Pre tri godine je izabrana vlada za koju niko nije glasao i koja nije mogla da radi ništa. Prošle godine smo dobili vladu sa komotnom većinom, koja je mogla da radi šta hoće, ali sama nije znala šta bi, pa je svaki dan vukla poteze koji su razluđivali svakog ko bi pokušao da shvati da li naša zvanična politika vodi pomirenju u regionu ili pali stala stara ludila mržnje i zatucanosti; da li želi da gradi nove odnose sa BiH i Bošnjacima ili će i dalje da podržava Dodikov politički avanturizam i negiranjem genocida u Srebrenici da nastavi da vređa žrtve i njihove porodice; da li želi da prihvati kosovsku realnost ili će i dalje da fingira evropski put u nemogućem položaju zemlje koja ne zna gde su joj granice i sa svim susedima ima bolna i nerešena pitanja; da li iskreno želi da postane deo EU ili bi da nastavi da se davi u statusu quo; konačno, da li hoće da se transformiše u moderno, funkcionalno evropsko društvo ili će svoju vladavinu da gradi na kontrolisanim medijima, razvaljenom pravosuđu i načinu vladavine koji će dalje nastaviti eroziju društva. Da se na kraju ne bismo ponovo našli u istoj situaciji, ako izbori budu raspisani, kad god se to desi, moramo jasno znati ko ih i zašto raspisuje i ko kakve ambicije u njima gaji. Naši politički ciljevi i načini da ih ostvarimo su isti kao što su bili uvek. Vreme je da se konsoliduje onaj deo Srbije koji nema svoje predstavnike ni u vlasti i, ruku na srce, ni u parlamentu, vreme je da se pogleda koje stranke su zaista spremne da se okupe oko politike bez muljanja i foliranja, bez pokušaja da se na demagogiju vlasti odgovori nekom drugom, glupljom demagogijom.
Da li smatrate da lokalni i pokrajinski izbori treba da budu održani u decembru ove ili na proleće iduće godine?
Mene su uvek manje interesovale predizborne mehanike i računice, ne samo zato što se jako često ispostavi da te računice ne rade, da su izbori živ organizam koji niko ne može do kraja da kontroliše, nego zbog tog što me je više interesovala kakva politika će na njima da se nudi i kolika će biti cena pogrešnih izbora koje pravimo. O svakom od bitnih pitanja našeg političkog života govorimo isto od kad postojimo i sad je očigledno da ni danas, posle svih uspona i padova koje smo prošli, posle svih napada i poraza koje smo pretrpeli, nema nikog ko želi i može da preuzme od nas ulogu stranke koja će u Srbiji otvarati bolne teme i krčiti put društvu da shvati šta je neophodno da uradi da bi se promenilo na način na koji je neophodno da se promeni, da bi u njemu bio moguć pristojan život i, na kraju krajeva, da bi opstalo. U tih deset godina sve vlade su se prema tim poslovima odnosile više-manje isto, baš kao što su sve stranke koje vladaju Srbijom učestvovale u donošenju Ustava, kojem je jedini smisao bio da naknadno zakuca sve naše političke stranputice i antagonizuje društvo, kao što su odbijale da daju Vojvodini autonomiju kakva joj pripada ili kao što su cele svoje vladavine provele bez jasnog i iskrenog stava o bilo čemu, vodeći stani – kreni politiku, zamazanu u fraze o boljem životu ili borbi protiv korupcije i svaku drugu demagogiju, prethodno dobro izmerenu i proverenu u istraživanjima javnog mnjenja. Zato mislim da je tajming nebitan ako ćemo vreme ponovo rasipati kilavim odlukama i nepromišljenim izborima.
Koga vidite kao potencijalne predizborne partnere za LDP na pokrajinskim izborima?
Mislim da je politički spektar u kojem se kreće LDP jasan i o sledećim izborima razgovaraćemo sa strankama koje u njega mogu da se uklope. Danas izgleda da je najbolji deo našeg društva, onaj deo koji će nedostajati svakom pokušaju promene Srbije, svakim danom sve dalje od politike. Mislim da nemamo više gde da se sklanjamo. Moramo otvoriti prostor za racionalno ponašanje i napraviti političku snagu koja će biti kontrateg svemu što Srbiju gura nazad u mrak, korektiv svakoj vlasti i katalizator svakog pozitivnog procesa. Svako ko deli ove naše ciljeve biće moguć partner u razgovorima o sledećim izborima kad za njih dođe vreme. Sad je prerano da se frljamo imenima jer još nema izbora i partije uglavnom pipaju po mraku tražeći nekakav identitet koji će im obezbediti eventualan opstanak.
Kakav je odnos LDP-a prema autonomiji Vojvodine? Da li će se ikada u Srbiji otvoriti ta tabu tema autonomije Vojvodine, koju je Milošević ukinuo ustavnim pučem iz 1988. godine? Može li guranje teme autonomije Vojvodine pod tepih da radikalizuje i internacionalizuje taj problem? Vidimo da postoje desničarske inicijative da se autonomija Vojvodine potpuno ukine, ali i one suprotne: da Vojvodina treba da bude republika unutar federalne Srbije. S druge strane, u poslednjih nekoliko godina ionako uska autonomija ove pokrajine dodatno je sužena...
U srži našeg bavljenja ovim poslom uvek je stajala ideja da politiku približimo ljudima, da za što veći broj odluka koje će uticati na nečiji život prepustimo odgovornost onima koji su za njih zainteresovani. Kroz naš odnos prema autonomiji Vojvodine, taj pogled na život i politiku dobijao je verovatno svoj najjasniji izraz. I to je bilo pitanje po kojem smo se jednako razilazili sa Demokratskom strankom, SNS, Koštuničinu vladu da ne pominjem, jednostavno, razilazili smo se sa svakim ko je dobio Srbiju da njome vlada, kao što je dobio i Vojvodinu kao deo tog plena. O Vojvodini, o svim suštinskim pitanjima u vezi sa njom, ne samo o vojvođanskom novcu, treba da odlučuju ljudi koji tamo žive i oni moraju napraviti okvir u kojem će se pokrajina razvijati, kao što građani Novog Sada ili Subotice, bilo kog drugog grada ili opštine, moraju biti direktno odgovorni za odluke koje utiču na njihov život.
Verujete li u Vučićeve inicijative za pomirenje u regionu? On ove godine jeste bio u Srebrenici, doživeo je tamo kamenovanje, ali je veliku senku na njegovu iskrenost kada je genocid u Srebrenici u pitanju bacila veoma neukusna kampanja oko neusvajanja britanske rezolucije o Srebrenici u Savetu bezbednosti UN, koja je – utisak je – mogla da pomeri stvari sa mrtve tačke u regionu. Takođe, sve što se dešavalo oko obeležavanja 20. godišnjice od operacije „Oluja“ dodatno je poremetilo odnose na prostoru bivše Jugoslavije. Stiče se utisak da je od 2012. godine, kada je preuzeo vlast u Srbiji, Vučić davao pomirljive izjave o normalizaciji odnosa u regionu, ali su ti odnosi danas gori nego ikada od završetka ratova u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini.
Kad pogledate kako se Srbija odnosi prema pomirenju u regionu, kao prema nizu drugih pitanja prema čijem razrešenju nas vreme neumoljivo tera, vidite tu stalnu boljku da se istovremeno ide i levo i desno i napred i nazad. Vidite i da danas stojimo na nekoj klackalici i da je jednaka šansa da nastavimo nekakvu evropsku politiku kao i da skliznemo u mrak čije posledice jako dobro znamo. Zato se trudim da u ocenama trenutnog stanja u Srbiji budem pažljiv. Iako je Vučićev odlazak u Srebrenicu zamazan dizanjem nacionalne tenzije u Srbiji, istrajnim negiranjem genocida, mislim da je to bio korak u dobrom smeru. Mislim da, uz sve razumevanje za porodice žrtava, za njihov bol i pamćenje, moramo prestati, bez uslova i izuzetaka, da izražavamo stavove nasiljem i ubijanjem. Mislim da je poseta članova Predsedništva BiH dobra, ali da je loše što posle protokolarnih izjava prijateljstva i saradnje, svako od učesnika, vrlo brzo i lako, sklizne u stare navike sejanja mržnje i grebanja o nacionalizam. U svakom slučaju, mislim da će ova tema biti bolna tačka i za mnoge vlade posle Vučićeve, mislim da navika ljudi da budu svesni isključivo svojih žrtava i tuđe krivice, nije samo naša privilegija i da ćemo se sa njom još dugo boriti i mi i drugi dobronamerni političari u regionu. U svakom slučaju, mislim da na svaku stvar koja nas ohrabruje kad razmišljamo o ovom pitanju dođe najmanje jedna koja nas opominje.
Koja je alternativa Srpskoj naprednoj stranci i Vučiću? Utisak je da nisu SNS i Vučić toliko popularni, koliko je demokratska, građanska i liberalna opozicija nemoćna i potpuno politički neartikulisana? Utisak je da će i na sledećim izborima opet pobediti razočarani i sluđeni apstinenti, što će na koncu značiti novu ubedljivu pobedu SNS-a.
Na prošlim izborima pokušali smo da uradimo nešto što je izgledalo kao najbolji moguć izbor u okolnostima koje nismo ni kreirali ni priželjkivali. Probali smo da tražimo podršku od birača za ulazak u vladu za koju se znalo da će biti Vučićeva, probali smo da ubedimo ljude da je u tim okolnostima najbolje što može da se uradi da uđemo unutra, da probamo da damo softver njihovom hardveru, da iskoristimo mišiće koje oni imaju da završimo neke od poslova koje stranka našeg profila u Srbiji nikad neće moći da uradi sama. Izgledalo je da je bolje ako Vučić više od pola vremena govori stvari koje je čuo od nas, da u tu vladu koja treba da vodi Srbiju ka Evropi uđemo mi nego Dačić, kao posledica ruskog zavrtanja ruke Vučiću. Birači nas nisu razumeli ili nam nisu verovali, svejedno, tad smo izgubili oko sto hiljada birača. I dalje mislim da je to, politički gledano, bio dobar izbor, iako je očigledno bio pogrešan izbor za kampanju. Svejedno, pošteno smo rekli šta smo hteli i nikog nismo muljali. Tad je još uvek izgledalo da je moguće otvoriti neki politički prostor za ljude bliske našim idejama, odnosno da je moguće da na neki način LDP bude nekakav politički kišobran za ljude koje predstavlja. Danas se jaz između tog dela Srbije koji deli naše vrednosti i onog koji predstavlja vlada, dodatno produbio i sa tim procesom je nestao i smisao našeg ulaska u vladu. U ovih deset godina tukli su nas i sa leva i sa desna, jeli su nas sa oba kraja i na kraju smo doživeli taj poraz. Bez obzira na to, mislim da je današnje vreme, baš zbog beznađa o kojem govorite, najveći imperativ da se ponovo saberemo, prebrojimo, uspravimo, dogovorimo i počnemo isti posao iz početka. Meni ovo nije prvi pad u životu, nije prvi put da sam na malobrojnijoj strani i znam da je jedina mera mogućnosti da uspeš tvoja sposobnost da ustaneš i nastaviš dalje.
Latinka Perović je u intervjuu za beogradski „Nedeljnik“ kazala da je LDP u smrtonosnoj krizi, od momenta kada je, pre i nakon poslednjih parlamentarnih izbora, pod svaku cenu želeo da uđe u vladu. Kako to komentarišete?
Meni je Latinkino mišljenje uvek bilo jako važno. Skoro da ne postoji osoba sa tolikim integritetom u današnjem javnom i političkom životu Srbije. Nas dvoje smo se mnogo češće slagali nego što nismo. Nadam se da ćemo ponovo razgovarati o politici i naći nekakav zajednički pogled na sve što se dešava oko nas.
Javnosti je poznato da su vam unutar partije više puta zamerali odustvo demokratičnosti i rasprave, kao i autoritaran način vođenja stranke...
Meni oduvek zameraju svašta. Ali hajde da pričamo iskreno o tim zamerkama. Ima nekolicina ljudi koja nas je zaista napustila zbog neslaganja sa politikom, najviše 2008. godine zbog odluke da podržimo manjinsku vlast u Beogradu da bismo sprečili da grad padne u ruke radikalima. I danas mislim da smo postupili pravilno, ali nema veze, to je bilo političko neslaganje i to mogu da razumem. Osim toga, odlasci su uglavnom bili rezultat nezadovoljstva kad nekog promaši poslaničko mesto ili funkcija kojoj se nadao, kao što je poslednji talas ljudi otišao iz LDP posle izbornog poraza 2014. godine, dok se još nisu ugasile kamere pred kojima sam davao izjavu kojom sam priznao poraz. Ali ne znam da je iko od tih ljudi, na Predsedništvu, na Glavnom odboru, na Skupštini stranke, ponudio alternativnu politiku, skupio ljude oko sebe da se neka alternativna politika sprovede, da je neko pokušao da obezbedi novac za finansiranje stranke i kampanje, i posebno ne znam da je neko, posle tog odlaska, pokušao da napravi novu, bolju organizaciju ili da je ostavio bilo kakav smislen trag u našem političkom životu mimo tog prostora koji mediji uvek rado otvore kad neko od njih poželi da govori o nedostatku demokratije u LDP ili da me opiše kao kriminalca, tajkuna ili izdajnika ideje, iako je deset godina pre toga proveo sa mnom u Skupštini ili u stranci i postojao u političkom životu zahvaljujući toj tajkunskoj i nedemokratskoj stranci, koja je to, ako jeste, sada jednako onoliko koliko je to bila od kad postoji.
U Vojvodini vam pojedini funkcioneri i članovi zameraju da ste deklarativno dali autonomiju Pokrajinskom odboru LDP-a, ali da suštinski ta autonomija uopšte ne postoji, već se stvari opet rešavaju u samom vrhu partije u Beogradu?
Bilo bi poštenije pitanje da se u njemu nalazi neko konkretno ime i neka konkretna politička inicijativa koju sam zaustavio, neko saopštenje koje nisam dao da se napiše ili neko koje sam ja diktirao iz Beograda.
Dinko Gruhonjić (Autonomija)
