Zahvalnost je fenomen koji nam pomaže da napravimo brojne razlike, poput, recimo, onih između zdravlja i patologije. Zahvalnost je ujedno i fenomen po kojem možemo praviti razliku između zadovoljnih i nezadovoljnih ljudi.
Piše: Renata Senić
Da li ste razmšljai o tome da nezahvalni ljudi ne mogu biti zadovoljni? Možemo u ovom osvrtu na zahvalnost i da se ostavimo patologije i normalnosti. Istina je da najveći broj klijenata koji dođu na psihoterapiju izraze želju da budu srećni, i ne razmišljajući u terminima normalnosti i patologije. Jer, jednostavno, sreća je cilj kojem svi težimo.
Ipak, niti svi znaju da zahvalnost ima nekakve veze sa zadovoljstvom, niti su svi voljni da u sebi probude zahvalnost.
Neki smatraju da nema razloga da bilo kome budu zahvalni, jer sve što imaju im, zapravo, i pripada.
Neki smatraju da je zahvalnost nekakvo sladunjavo stanje koje može da ugrozi njihovu jačinu i čvrst stav.
Ima i onih koji doživljavaju da bi se ponizili kada bi pokazali zahvalnost drugima, pa i kada osete nešto poput zahvalnosti, oni to ne žele da pokažu.
Neki ozbiljno mešaju zahvalnost sa zaduživanjem, pa onda umesto zahvalnosti osećaju krivicu koju ideja duga pokreće. Takvi umeju da se zahvaljuju na svakom koraku, dok vam se ne smuči njihova “zahvalnost”. A umeju i da beže od onih koji bi im učinili neku uslugu, jer svaka usluga znači dug i budi osećaj krivice.
Neki su skloni naglim smenama mišljenja i osećaja, pa mogu biti isprva veoma zahvalni, a onda naglo pomisliti da oni, zapravo, nemaju na čemu da budu zahvalni jer a) ili im to što su dobili već i pripada b) ili su osobu od koje su nešto dobili već zadužili, pa što bi onda bili zahvalni?
Oni koji veruju da se sve u životu plaća, misle i da su za sve što su dobili već platili ili će tek platiti, pa nemaju razlog da budu zahvalni.
Nekima se smenjuju ovakve misli u vezi sa zahvalnošću često, a nekima ređe. Ne bi bilo neobično da bilo koja od ovakvih misli svakom prođe kroz glavu, ali jeste problematično ukoliko neki od pomenutih stavova postane naša difolt opcija.
Da bi se gore opisani stavovi modifikovali, da bi osoba postala zahvalna, potrebno je da se razvije u psihološkom smislu. Neophodno je da razvije emocionalne kompetencije koje znamo pod imenima celovitost i konstantnost objekta, neophodno je razvijanje optimalne distance. Dakle, da bismo bili dovoljno zreli da budemo zahvalni (pa samim tim i dovoljno zreli da postanemo zadovoljni), moramo opažati stvarnost na celovit način, biti svesni da stvarnost oko nas nije crno-bela, a onda moramo biti voljni u taloženju lepih iskustva i uporni u fokusiranju na ono što imamo, a ne ono što nemamo. Tek kad budemo potpuno svesni da u životu postoji i lepo i ružno i da idu ruku pod ruku, te da se ono lepo mora zaraditi, a i da se oko toga valja potruditi, bićemo u mogućnosti da na tom lepom budemo zahvalni. No, nije dovoljno samo da toga budemo svesni u ovom trenutku, već valja tu svest održati i onda kad je teško, stresno i onda kad nastupi to “ružno”, neki “loš period”, nesrećna okolnost…
Kad postignemo da i u teškim trenucima posedujemo punu svest o celovitosti naših doživljaja i iskustava i sposobnost da se uprkos negativnim okolnostima fokusiramo pre na ono što imamo nego na ono što nemamo, na ono što je ispalo dobro pre nego na ono što je ispalo loše, tada ćemo biti sposobni da osetimo zahvalnost.
O psihodinamici i emocionalnim kompetencijama potrebnim za zahvalnost sam pisala na drugom mestu. Ovde bih se osvrnula na jednu jednostavnu vežbu kojom možete jačati konstantnost objekta i zahvalnost životu. Vežbu je najbolje raditi svako veče, uz olovku i papir. Trebalo bi da napravite retrospektivu dana i da svako veče zapišete po tri lepe stvari koje su se tog dana dogodile, po tri stvari na kojima možete biti zahvalni. Ako isprava i ne osećate zahvalnost na njima, već samo mislite da su to lepi događaji, dovoljno je dobro za početak. I sve što je potrebno je da istrajete u toj vežbi barem jedno tri meseca. Tri meseca puta tri zapisa o lepim stvarima svake večeri jednako je narastajućem osećaju zahvalnosti. Probajte. Prvo ćete naučiti da se zaista fokusirate na ono što je pozitivno, uz istovremeno primećivanje negativnih i neutralnih svakodnevnih događaja. To neće biti onaj fokus na pozitivno kojem ni sami ne verujete, jer ćete svojevoljno birati ono što vi mislite da je dobro u danima koje provodite. Onda ćete, nakon nekoliko nedelja, sve to početi spontano da radite (ali, ipak nastavite da zapisujete). Pa kada se proces automatizuje, činiće vam se da je sve više događaja koje možete okarakterisati kao pozitivne, pa ćete početi da se osećate zadovoljnije. A onda ćete, negde u procesu, uvideti da vrlo često vi sami utičete na stvaranje tih pozitivnih događaja, pa ćete prostom logikom shvatiti da ste sebi na tome zahvalni. Ujedno ćete, prema istoj logici, lako postati (ako to sebi dozvolite) zahvalni i drugima, pa onda i životu.
I, kad je tako jednostavno, zašto onda to svi već nisu uradili?
Neki možda nisu znali za ovu vežbu i za njih je i napisan ovaj tekst.
Ima, međutim, i onih koji znaju za ovu ili slične vežbe, ali iz nekog razloga neće ili misle da ne mogu da se njome bave. Verujem da oni još nisu izračunali da bi takva vežba bila od koristi. Do takve računice je moguće doći na razne načine, a jedan od njih se odnosi na računanje psihološke dobiti od određenih stavova i ponašanja, uz uviđanje potencijalne dobiti od problema koje imamo. To, istina, i nije tako jednostavno kao gore opisana vežba, ali jeste kompletniji način rada na sebi, a u pojedinim situacijama i jedini pravi.
Renata Senić, diplomirani psiholog – master u oblasti kliničke psihologije, nacionalno i evropski akreditovani psihološki savetnik, O. L. I. integrativni psihodinamski psihoterapeut, psihodinamski life coach i edukator. Edukovana iz REBT-a (Racionalno Emotivno Bihejvioralne Terapije), Sistemske porodične psihoterapije i O.L.I – Integrativne Psihodinamske Psihoterapije
