Foto: Peščanik
Vrhovni kasacioni sud (VKS) je ukinuo pravnosnažnu presudu kojom je Darko Šarić oglašen krivim za izvršenje produženog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga i osuđen na 15 godina zatvora. Predmet je vraćen Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno odlučivanje.
Upućenijima nije trebalo mnogo da zbroje dva i dva i postave logična, a verovatno i neizbežna pitanja. Nova predsednica VKS-a Jasmina Vasović je 13. aprila ove godine polaganjem zakletve stupila na funkciju za koju je izabrana u delimično tajnoj, a ustavno i zakonski manjkavoj proceduri, o čemu je na Peščaniku bilo reči. Da je u postupku povređen Ustav, posumnjao je čak i poslanik vladajuće većine Marijan Rističević. Ipak, Vasović je dobila jednoglasnu podršku narodnih poslanika koji su se izjašnjavali o njenom izboru.
Samo dve nedelje nakon ove aklamacije i samo 4 meseca od trenutka kada su branioci Darka Šarića u prilično obimnom predmetu podneli zahtev za zaštitu zakonitosti, presuda je ukinuta. Da li je ovakva efikasnost i poklapanje sa izborom predsednice VKS-a koincidencija ili ipak nešto više od toga pokazaće vreme, a naročito nova odluka Apelacionog suda.
Da se javnost u priličnoj meri uskomešala govori i činjenica da su se o slučaju oglasili predsednik Srbije, predsednica suda, ali i Vrhovni kasacioni sud, inače poznat po neobraćanju javnosti. Podsetimo da su podatak o izjašnjavanju o kandidaturi Vasović krili punih 6 dana. U slučaju Šarić su reagovali za rekordna 24 sata od trenutka kada su mediji objavili odluku suda.
Predsednik Srbije je istakao – iako mu komentarisanje sudskih odluka nije u opisu posla – da Vasović poznaje ali da mu „nije prijateljica“ i da „nije ona ukinula“ (nije lično ukinula, prim.aut.) presudu o kojoj je ovde reč. To je otprilike sve od argumenata kojima predsednik trenutno raspolaže.
Vasović kaže: „Apsolutno su neistiniti navodi u naslovima i tekstovima pojedinih elektronskih medija, u kojima se insinuira moj uticaj na donošenje odluke suda 22. aprila u predmetu protiv okrivljenog Darka Šarića i drugih. Takvo izveštavanje posledica je krajnjeg neprofesionalizma u obavljanju posla informisanja javnosti i očigledne zlonamerne kampanje, usmerene na urušavanje ugleda institucije VKS i sudstva u celosti“. Ni predsednica suda nije odmakla mnogo od predsednikovog stava da ništa od toga nije tačno. Vasović bi ipak morala da se navikne da je način na koji je izabrana zauvek odredio način na koji će javnost posmatrati njene i odluke suda kome predsedava.
Vrhovni kasacioni sud je izdao saopštenje za javnost u kom navodi da je ovaj sud našao da je drugostepenom presudom učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka, jer su u postupku donošenja presude učestvovale sudije koje su zbog ranijeg odlučivanja o produženju pritvora u istom predmetu imale izražen stav o postojanju opravdane sumnje da je okrivljeni Darko Šarić izvršio krivično delo, što predstavlja osnov za njihovo obavezno izuzeće u odlučivanju u postupku po žalbama na prvostepenu presudu.
Ovo je obrazloženje kojim se opštoj publici poručuje – Darko Šarić ima pravo na pravično suđenje. Odluka je ukinuta isključivo iz procesnih razloga, te nema razloga za brigu.
Šarić zaista, kao i svaki drugi građanin, ima pravo na pravično suđenje i to pitanje ne može biti predmet rasprave. Međutim, čitanje saopštenja VKS-a slično je čitanju lektire iz internetskih sižea. Možete da steknete utisak ko su glavni likovi i šta je centralna radnja – ali to je sve. Za pravi utisak ipak ćete morati da pročitate delo. U našem slučaju, to je presuda VKS-a kojom je usvojen zahtev Darka Šarića.
Sud u obrazloženju navodi da su dvoje sudija koji su odlučivali o Šarićevoj krivičnoj odgovornosti prethodno u dva navrata odlučivali o pritvoru u istom slučaju. Sud smatra da je nepristrasnost dvoje sudije dovedena u pitanje stavom sudija izraženim u odluci o žalbi na rešenje o produženju pritvora, gde su se sudije izjasnile o postojanju opravdane sumnje da je okrivljeni Darko Šarić jedan od organizatora kriminalne grupe, da je imao planirane i česte kontakte sa licima koja su osnovano sumnjiva da su pripadnici te organizovane kriminalne grupe, a koja su bila u bekstvu, a da je grupa za potrebe svog rada i delovanja svojim pripadnicima stavila na raspolaganje falsifikovane putne isprave, kao i da je ta organizovana kriminalna grupa od prodaje opojnih droga ostvarila profit od više miliona evra, da je delovala duže vreme, iskazujući upornost u delovanju.
Sud pokušava da nađe utemeljenje za svoj stav o pristrasnosti sudija u praksi Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, ovo čini u najmanju ruku trapavo. Primera radi, sud navodi da je imao u vidu odluke Evropskog suda prema kojima se ne može uvek smatrati da činjenica da je sudija u krivičnom postupku i pre suđenja u pojedinom predmetu donosio odluke, uključujući i odluke o pritvoru, opravdava strah da nije nepristrasan, već da se o mogućoj pristrasnosti mora odlučivati u svakom konkretnom slučaju. Uprkos tome, u istoj presudi i čak i na istoj strani i susednim paragrafima (str. 13) sud iz ovoga izvodi zaključak da prethodno odlučivanje o pritvoru govori o tome da postoji opravdana bojazan da sudija nije nepristrasan i da će se ona ceniti u skladu sa obimom i prirodom ranije donetih odluka.
Belodana je razlika između stava da se u prethodnom odlučivanju o pritvoru ne može uvek smatrati da postoji opravdan strah od pristrasnosti sudije (ESLJP) i onog da u takvim slučajevima postoji opravdana bojazan da je sudija pristrasan (VKS). Ovo su dva suštinski suprotstavljena stava koje domaći sud pokušava da predstavi kao istovetne.
U oceni prirode i obima odluka o pritvoru u konkretnom slučaju, odnosno u odgovoru na pitanje u kojoj meri su dvoje sudija prilikom odlučivanja o pritvoru cenili krivičnu odgovornost, odnosno pitanje krivice Darka Šarića, sud daje krajnje neuverljivo obrazloženje. Ono je u temeljnoj suprotnosti sa Zakonikom o krivičnom postupku. Naime, sud sve vreme (pa i u saopštenju za javnost) navodi da se dvoje sudija u odluci o pritvoru unapred izjasnilo o Šarićevoj krivici tako što su naveli da postoji opravdana sumnja da je on učinio krivično delo koje mu se stavlja na teret. Ovo ih navodno čini pristrasnim prilikom naknadne odluke o krivičnoj odgovornosti.
Međutim, i ovde su pažljivom čitaocu stvari prilično jasne. Domaći zakon opravdanu sumnju definiše kao skup činjenica koje naporedno potkrepljuju osnovanu sumnju i opravdavaju podizanje optužbe. Ovo navodi i sam VKS (str. 14), ali se na ovaj citat previše ne obazire, iako čitavu svoju odluku bazira na tezi da je upotrebljavanje izraza opravdana sumnja isto što i prethodno sudijsko izjašnjavanje o krivici.
Dodajmo ovome i da je Zakonik o krivičnom postupku vrlo jasan u pogledu toga da javni tužilac podiže optužnicu kada postoji opravdana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo. Dakle, bez opravdane sumnje ne bi bilo optužnice, a one (i optužnica i sumnja) su bile okolnosti koje su dvoje sudija već zatekli u predmetu tokom navodno spornog odlučivanja o pritvoru.
Da zaključimo – dvoje sudija koji su odlučivali o pritvoru u slučaju Šarić su se izjašnjavanjem o postojanju opravdane sumnje da je on učinio krivično delo izjasnili o nečemu što je već bila činjenica u postupku. Oni nisu izrazili stav, kako se u presudi VKS-a uporno tvrdi, već su notornu činjenicu u postupku koristili za stav o opravdanosti produženja pritvora, kako bi obrazložili verovatnoću da će okrivljeni ponoviti krivično delo ukoliko bude pušten na slobodu.
Ipak, bilo je potrebno 17 strana presude Vrhovnog kasacionog suda da se napravi salto mortale na relaciji opravdana sumnja-krivica, a koji bi omogućio ukidanje presude. Posebnu pažnju, za koju u ovom tekstu nema dovoljno prostora, zaslužuje zaključak da su se sudije iskazom o postojanju opravdane sumnje upodobili procesnoj ulozi sudije prilikom potvrđivanja optužnice, što bi takođe bio (drugi) osnov za izuzeće.
Na kraju ostaje i pitanje kako je ovakva odluka doneta jednoglasno, glasovima svih petoro članova sudskog veća. Da li je moguće da baš niko od sudija najvišeg suda ne vidi problem sa opisanim obrazloženjem u slučaju ukidanja jedne od najvažnijih, ako ne i najvažnije pravnosnažne presude za organizovani kriminal u Srbiji. Uzroci za ovakav ishod se mogu tražiti na različitim stranama – u kontinuiranoj negativnoj selekciji, poslušništvu i uticaju politike i kriminala na pravosuđe. Nešto prizemnije obrazloženje, koje nužno ne isključuje neka od prethodnih, je ponudio prethodnik Jasmine Vasović, Dragomir Milojević. Milojević je inače i član sudskog veća koje je donelo odluku o kojoj je ovde reč. Tokom izbora za predsednicu VKS-a on je konstatovao da je Vasović jedina kandidatkinja za ovu funkciju, ali da u tome ne vidi preterani problem, jer se i lepotica sveta bira od onih koje su se prijavile za izbor.
Ovakav odnos prema najvišim funkcijama u pravosuđu diktira i odnos prema pravnim principima i presudama – pa i u slučaju Šarić.
Autor: Sofija Mandić, Peščanik.net
