Ove godine se obeležava 150 godina od rođenja Roze Luksemburg – žene koja je ostavila neizbrisiv trag u razvoju socijalističkog pokreta.
Aleksandar Marković
Nikada nosioci avangardnih ideja nisu bili prepoznati na pravi način u vremenu u kojem su živeli. Uvek je istorija davala kasniji sud kojeg sami verovatno ne bi bili svesni da su imali šanse da za njega čuju. I njena sudbina samo je potvrda ove pređašnje teze, premda ni danas istorija nije o Rozi Luksemburg dala jednoznačan stav. I dalje postoje sporenja oko njene uloge u razvoju nemačke i evropske, pa konačno i svetske marksističke misli. Za jedne je legenda, za druge prolazna figura. Ipak, nas koji cenimo i uvažavamo njen rad, ne samo iz političke prizme, čini mi se ima daleko više.
Rana mladost
Rođena kao Rozalija Luksemburg, u Zamošću, u današnjoj Poljskoj, prva znanja sticala je u Varšavi, da bi kasnije nastavila studije na Ciriškom univerzitetu. Od ranih dana interesovala se za politiku, pa je tako bila član poljske levičarske partije Proleterijata od 1886. godine, a bila je i suosnivač Socijaldemokratske partije Kraljevine Poljske, koja je kasnije postala Socijal-demokratska partija Kraljevine Poljske i Litvanije. I danas se Roza Luksemburg uz Lea Jošigesa smatra vodećim teoretičarem poljskih socijaldemokrata.
Udajom za Gustava Libeka dobila je nemačko državljanstvo i postala je aktivna u Socijaldemokratskoj partiji Nemačke. Vrlo brzo se istakla kao vatreni govornik i sukobila se sa Eduardom Berštajnom, predstavnikom revizionističke škole mišljenja.
Tokom prve decenije 20. veka bila je vrlo aktivna zagovarajući mir na evropskom kontinentu i snažnije povezivanje evropskih radničkih partija. Isticala je da klasna svest mora biti ispred nacionalizma i vrlo često je bivala u manjini. Tako je to sa progresivnim umovima, vrlo često su neshvaćeni ili u manjini, a vreme kasnije pokaže istinitost njihovih tvrdnji.
Sa Karlom Libknehtom, Klarom Cetkin i Francom Mehringom osnovala je 5. avgusta 1914. godine grupu Internacionalu, od koje je nastala Spartakistička liga 1. januara 1916. godine. Kasnije je Spartakistička liga zajedno sa drugim socijalističkim i komunističkim grupama osnovala KPD Nemačke, pre svega na inicijativu Libknehta i Roze Luksemburg. Nažalost, oboje su tragično završili svirepim ubistvima od strane frajkora 15. januara 1919. godine.
Bila je oštar kritičar Oktobarske revolucije smatrajući da jednopartijski sistem ne može da zameni političku demokratiju, naglašavajući da je radnička revolucija usko vezana za političku demokratiju. U osnovi je bila demokratskog duha, jer njena čuvena izjava da je „sloboda uvek sloboda onih koji drugačije misle“ i danas provejava nad glavama onih koji su protiv demokratije.
Njena dijalektika podrazumevala je spontanost i organizaciju. U ovom kontekstu spontanost se može smatrati srodnom vanparlamentarnom i direktno-demokratskom pristupu, a organizacija birokratskijem ili stranačko-institucionalnom pristupu klasnoj borbi. U njenoj dijalektici spontanost i organizacija nisu dve odvojene stvari, već su samo različiti momenti istog procesa.
Konačno, do kraja svog života, verovala je u snagu masa. Govorila je: „Mase su odlučujući element, one su kamen na kojem će biti izgrađena konačna pobeda revolucije.“ Nažalost, kraj 20. veka je demantovao ove reči – mase su upravo srušile socijalizam kao društveni poredak, premda on nije bio ni nalik onom o kome je sanjala Roza Luksemburg.
Sećanje na ovu hrabru, inteligentnu i progresivnu ženu nije izbledelo. Danas postoji fondacija pod njenim imenom koja baštini njen lik i delo, a takođe hiljade mladih levičara širom sveta predstavljaju njenu duhovnu decu koja će joj se uvek vraćati, iznova čitajući njene sjajne zapise. I, ma koliko teško izgledala borba levice u 21. veku za povratak na staze stare slave, lik i delo Roze Luksemburg govoriće u prilog toj borbi i buditi nadu da će ona biti završena pozitivnim ishodom po njene sledbenike.
