SLAVOJ ŽIŽEK: Mučna sudbina država sa prokletstvom resursa

Foto: AU UN IST / Tobin Jones

Na pitanje koja osoba najbolje predstavlja najgore tendencije našeg brutalnog doba, prvi će nam na pamet pasti Jahja Sinvar (vođa Hamasa u Gazi), Binjamin Netanjahu, Kim Džong-un ili Vladimir Putin. Pre svega zato što smo bombardovani vestima o tim liderima.

Ako proširimo fokus i uzmemo u obzir užase koje zapadni mejnstrim mediji uglavnom ignorišu, videćemo da se vođe sukobljenih strana u građanskom ratu u Sudanu još više ističu. Novi ratni zapovednici pokazuju šokantnu okrutnost i ravnodušnost prema sopstvenom narodu (ili svima koji žive u oblastima pod njihovom kontrolom), uključujući sistematsko ometanje i otimanje humanitarne pomoći.

Situacija u Sudanu razotkriva globalnu ekonomsku logiku koja u drugim slučajevima nije tako jasna. Na masovnim demonstracijama 2019. svrgnut je dugogodišnji diktator, Omar al-Bašir, čija je vladavina bar održavala privid mira i stabilnosti posle secesije Južnog Sudana (pretežno hrišćanske zemlje koju sada potresa sopstveni građanski rat). Zatim je, nakon kratkotrajne prelazne vlade i obnovljenih nada u demokratizaciju, izbio brutalni rat između dvojice muslimanskih ratovođa: generala Abdela Fataha al-Burhana, vođe sudanskih oružanih snaga (SAF) koji je još uvek nominalno šef države, i Mohameda Hamdana Dagala (poznatog kao Hemedi, što znači „mali Muhamed“), zapovednika Snaga za brzu podršku (RSF) i jednog od najbogatijih ljudi u zemlji.

RSF stoji iza nekih od najtežih zločina u aktuelnom sukobu, uključujući masakr u Kartumu 3. juna 2019. godine, kada je ubijeno više od 120 demonstranata, na stotine njih ranjeno i na hiljade žena silovano, a mnoge kuće opljačkane. Dagalove snage su pokrenule novi ciklus nasilja 15. aprila 2023, kada su izvele napad na baze SAF-a širom zemlje, uključujući i glavni grad Kartum.

Mada obe strane tvrde privrženost demokratiji, niko takve tvrdnje ne shvata ozbiljno. Ono što zapravo misle jeste: „Prvo moramo da pobedimo u ratu, pa ćemo posle videti.“ To je razumljiva pozicija. Za sve zainteresovane strane, nekakva pretežno benevolentna diktatura, nalik režimu Pola Kagamea u Ruandi, možda je najbolje čemu se realno mogu nadati.

Stvari dalje komplikuje uloga spoljnih sila. Ruska grupa Vagner, Libijska nacionalna armija (pod komandom Kalife Haftara) i Ujedinjeni Arapski Emirati navodno snabdevaju RSF vojnim zalihama, helikopterima i oružjem u obimu koji mu daje značajnu nadmoć u odnosu na SAF. U međuvremenu, SAF nalazi svoje sponzore, pre svih Kinu.

Ali RSF ima još jednu veliku prednost: Dagalo kontroliše region bogat rezervama zlata, što mu omogućava da kupi oružje koje mu je potrebno. To nam je podsetnik na tužnu istinu s kojom se suočavaju mnoge zemlje u razvoju: prirodni resursi mogu da budu izvor nasilja i siromaštva, koliko i podrška miru i prosperitetu.

Tipičan primer je Demokratska Republika Kongo, koja odavno nosi prokletstvo rezervi kritičnih minerala, dijamanata i zlata. Da nema tih resursa, isto bi bilo siromašno, ali bi bar moglo biti srećnije i mirnije mesto za život. Kongo je takođe primer kako razvijeni Zapad doprinosi okolnostima za masovnu migraciju. Ispod površine „primitivnih“ etničkih strasti koje ponovo eksplodiraju u afričkom „srcu tame“, nepogrešivo se naziru konture globalnog kapitalizma.

Posle pada Mobutu Sese Sekoa 1997, Kongo je prestao da postoji kao funkcionalna država. Njegov istočni region sada je rasparčan između lokalnih ratovođa, čije vojske prinudno regrutuju i drogiraju decu, dok održavaju poslovne veze sa stranim korporacijama koje eksploatišu rezerve minerala u regionu. Ovaj aranžman donosi korist za obe strane: korporacije dobijaju prava na rudarenje bez plaćanja poreza državi, a gospodari rata dobijaju novac za kupovinu oružja. Mnogi od minerala iz tih oblasti završiće u našim laptopovima, mobilnim telefonima i drugim proizvodima visoke tehnologije. Problem nisu „divljački“ običaji lokalnog stanovništva, već strane kompanije i bogati potrošači koji kupuju njihove proizvode. Uklonite ih iz jednačine i čitavo zdanje etničkih sukoba će se raspasti.

Kongo nije izuzetak, što pokazuje komadanje – ili, bolje rečeno, „kongoizacija“ – Libije posle intervencije Natoa i pada Moamera al-Gadafija 2011. Od tada većim delom libijske teritorije vladaju lokalne naoružane bande koje naftu direktno prodaju stranim kupcima; to nam je podsetnik koliko je kapitalizam rešen da obezbedi stabilno snabdevanje jeftinim sirovinama. To je ta mučna sudbina država sa prokletstvom resursa.

Tragičan ishod je da nijedan učesnik u tekućim sukobima nije nevin ni pravedan. U Sudanu, problem nije samo RSF; obe strane igraju istu brutalnu igru. Okolnosti se ne mogu objasniti „zaostalim“ narodom koji nije spreman za demokratiju, jer se zaista radi o kontinuiranoj ekonomskoj kolonizaciji Afrike – ne samo sa Zapada već i iz Kine, Rusije i bogatih arapskih zemalja. Ne treba da nas čudi što centralnom Afrikom sve više dominiraju ruski plaćenici i muslimanski fundamentalisti.

Janis Varufakis je rečito pisao o prelasku kapitalizma u „tehnofeudalizam“, čemu svedoče faktički monopoli krupnih tehnoloških kompanija nad svojim tržištima. U zemljama kao što su Sudan i Kongo, međutim, na snazi je nešto što više liči na srednjevekovni feudalizam. Zapravo, obe oznake su tačne: sve više živimo u kombinaciji visokotehnološkog i analognog feudalizma. Zato je Hemedi – čak i više od Ilona Maska – pravi avatar naše ere.

Slavoj Žižek, Project Syndicate

Za Peščanik prevela Milica Jovanović