Foto: Israel Andrade
Radnici koji rade od kuće mogli bi se uskoro vratiti u kancelarije, čim se zaključi da je najveća opasnost pandemije prošla. Međutim, u uvjetima neizdrživog rasta cijena goriva i prehrambenih proizvoda, zahtjev za radom od kuće mogao bi biti pravi socijalni zahtjev.
piše: Vuk Vuković
U zamahu pandemije koronavirusa, pre nešto više od dve godine, konstatovali smo da treba biti oprezan prema novom trendu rada od kuće, iako je on u zdravstvenom smislu izvesno doprineo obuzdavanju epidemije, pa tako i spasavanju jednog broja života. Pored toga, doneo je samim zaposlenima u “pogođenim” sektorima mnoge prednosti, od ušteda u vremenu preko ušteda u novcu, pa sve do veće autonomije u radu. Bio je to, bez sumnje, veliki šok kako za radnike kojima je rad od kuće do tada bio privilegija, tako i za njihove šefove i menadžere koji su na njega – kao i na svaku privilegiju zaposlenih – gledali s podozrenjem kao na još jedan način za hvatanje krivine i izbegavanje posla.
Na vrhuncu tog talasa, usledio je još jedan šok: The Great Resignation, kako su to nazvali u anglofonim medijima, odnosno, veliki manjak radne snage, i to u sasvim različitim privrednim sektorima. Ova neobična i, još više, nepredvidljiva kombinacija, dala je mnogim radnicima zaboravljeni osećaj nadmoći na tržištu rada. Po prvi put posle depresivnih 2010-ih, mogli su da diktiraju uslove rada – od kuće ili odakle god je to bilo moguće – a sad je odjednom bilo i više poslova nego zaposlenih. Ako nećeš ti, ima ko će – oštrica ove fraze, od koje svakoj poštenoj osobi pripadne mešavina muke i besa, najednom je bila uperena na drugu stranu.
Kapital promijenio ploču
Pa ipak, ta je nadmoć uglavnom bila deo individualnih strategija i umnogome je zavisila od tipa radnog mesta i privrednog sektora. Osim toga, rad od kuće je bio vredan opreza – prema istraživanjima nekih od najvećih kadrovskih organizacija u razvijenom svetu, radnici koji su radili od kuće su zapravo radili duže, bilo radnim danima u vidu produženja radnog vremena, bilo vikendom. To je bila direktna posledica rastvaranja barijere između radnog i slobodnog vremena koju potreba za odlaskom u fizičku kancelariju često uspostavlja. Teško je “otkačiti se”. Izolacija i atomizacija radnika u ovim uslovima povećana je do te mere da su mnogi pokušaji organizovanja u digitalnom sektoru odloženi do daljnjeg, ili su bar znatno otežani, uprkos zamahu koji je ta borba imala neposredno pre pandemije.
Naposletku, prinuda na rad od kuće pokazala je kapitalu da ima prostora da se razmaše po globusu sa više samopouzdanja nego ranije i osloni se na jeftiniju i udaljeniju radnu snagu. Ako ništa drugo, onda je mogao da, tako okuražen, u svojim glasilima trubi kako su “ljudi naša najveća vrednost” i kako će kompanije, naravno, sve učiniti da svojim dragocenim zaposlenima omoguće dobre uslove rada, te kako konačno napredujemo ka društvu u kome se radi “pametnije”, kad već nikako ne može manje. Summa summarum, uprkos svim manama rada od kuće, opšta je atmosfera takva da se nikome ne vraća u kancelariju, naročito u uslovima poskupljenja pre svega goriva, a potom i svega drugog. Sa dodatnim poslom i zahtevnim šefovima se čovek i može nekako izboriti – sa posledicama rata u Ukrajini, koje deluju silom zakona prirode, ne može nikako. Činilo se, tako, kao da je u dve godine, zahvaljujući pandemiji kao čisto eksternom faktoru, sabijeno dve decenije napretka koji bi se inače morao izboriti drugim, “internim” sredstvima.
Međutim, istorijski su trendovi krhka pojava, utoliko krhkija ukoliko su plod vanrednog sticaja okolnosti. Dakako, uvek se mogu ustoličiti kao novi element neke šire strukture, ali ih i podjednako vanredna nova konstelacija – ili kvalitativno drugačija eskalacija prethodnog spleta okolnosti – može odneti kao kuću od pruća. Kapital je tako naprasno promenio ploču. Sada više “ljudi nisu naša najveća vrednost”: evo 10 razloga zašto je rad iz kancelarije ne samo bolji, nego i “jeftiniji”. A u tu ploču su urezane razne trake, spiralno ka centru: tehnologija rada na daljinu ipak nije dovoljno razvijena, uštede nisu značajne, a kancelarije su tako lepo uređene i petak je dan za picu… Prema tome, kmetovi, dosta ste se igrali građana – nazad na posao (tako je nešto rekao Ilon Mask, vodeći američki pajac).
Ipak se ne isplati
Kako je došlo do ove promene i kakve su dalje perspektive rada od kuće koji je – podvucimo to – u zbiru ipak većini zaposlenih olakšao životnu situaciju ili im bar omogućio da njome bolje upravljaju? U tekstu od pre dve godine istaknuto je da će firme imati koristi od rada od kuće jer će ujedno imati manje troškove za kancelarijski prostor. I to se u velikom broju slučajeva pokazalo kao istinito. Međutim, kako su vanredne pandemijske okolnosti postajale sve redovnije, tako je i sila pandemije prestala da deluje kao force majeure i olakšavajuća okolnost u pozamašnim višegodišnjim ugovorima o zakupu poslovnog prostora. No, u toj pomalo pojednostavljenoj i apstraktnoj računici rashoda i prihoda, u kojoj ispada da se kapital u celini za nešto najpre opredeljuje prema troškovima, smetnuto je s uma da je kapital u celini sastavljen od pojedinačnih kapitala i njegovih frakcija. U tom smislu je ona frakcija kapitala čija je osnovna delatnost trgovina nekretninama, i to pre svega hiljadama i milionima kvadrata poslovnog prostora, ostvarila svoj uticaj: sav taj novac uložen u blještave poslovne zgrade na najekskluzivnijim gradskim lokacijama nije mogao prosto biti otpisan ili, ne daj bože, ostavljen da trune jalov i neupregnut u sopstvenu multiplikaciju. Šta je trebalo učiniti sa tim staklenim, vitkim, eko-frendli, skupocenim neboderima – useliti u njih izbeglice sa Bliskog Istoka ili iz Ukrajine?
Rast sektora nekretnina do sada je uglavnom bio razmatran u okviru stambenog mehura i rasta troškova režije. Međutim, “pozitivna” kretanja na tržištu poslovnog prostora pokazuju da se očekuje povratak u kancelarije čim se sa manje ili više izvesnosti zaključi da je najveća opasnost pandemije prošla. Naravno, konkretna dinamika ovih promena zavisiće, kao i uvek, od lokalnih činilaca: situacije na tržištu rada, relativne moći ukupnog radništva na njemu, migracija, udela tehnoloških sektora u ukupnoj privredi, sistema zdravstvene zaštite, i tako dalje.
Ta konkretna konfiguracija globalne radne situacije u jednoj zemlji neposredno određuje i drugi krupni činilac ovog trenda, a to je “anatomija” date radničke klase. Drugim rečima, što je u jednoj privredi više uslužnog i drugog rada koji se ne može obavljati iz udobnosti sopstvenog doma, to će i globalno biti manja tolerancija na rad koji se u potpunosti tako obavlja. U tom ključu mogu delovati čak i generacijski faktori, tako da se među mlađim radnicima razvije, na primer, u kulturološkom pogledu drugačiji pogled na rad od kuće. Da se razumemo, pridev “kulturološki“ ovde ne znači čisto ideološki, moralni ili nekako prividni – takav pogled mogao bi biti rezultat čisto materijalnog interesa, u kome mlađi radnici shvataju da u uslovima potpunog režima rada od kuće oni ne mogu dobiti ono što dobijaju njihove od ranije etablirane i uvezane starije kolege. To se, kao skoro bilo šta danas, lako može pretvoriti u sledeći viralni trend sa autonomnom logikom širenja, a neke studije pokazuju da za tako nešto ima osnova.
Zahtjev za radom od kuće
Naposletku, treći faktor, možda i najizvesniji u doglednoj budućnosti, jeste mogućnost ozbiljne recesije prouzrokovane spiskom rekorda: rekordnim cenama energenata, rekordnom inflacijom, rekordnim sušama (npr. u Italiji), rekordnim nestašicama osnovnih prehrambenih proizvoda na svetskom tržištu. U većini slučajeva, recesije i privredne krize, na planu odnosa rad-kapital, uglavnom koriste kapitalu time što jedan deo aktivne radne snage prebacuju u tzv. rezervnu armiju rada, a preostale zaposlene dovodi u nesigurniji položaj. Na planu individualnih preduzeća, organizacijska kultura će se radije upodobiti onome što žele vlasnici i uprava, nego onome što žele radnici koji su do juče imali kakvu-takvu nadmoć. Mehanizam te promene može biti i situacija u kojoj se otpuštanja ne vrše direktnim otkazima, već pretnjom od otkaza ukoliko se zaposleni ne vrate na rad u kancelariju ili pogon; moguće je takođe zamisliti i zaposlene koji se vraćaju u kancelariju kako bi bili “viđeni” na radnom mestu, pa samim tim i u milosti onih koji donose odluke o zaposlenju. Opet, stvar nije u čisto moralnom ili ideološkom činu: stvar je u materijalnom interesu. U teškim vremenima nema mnogo izbora, naročito za “armiju rada” čiji se članovi nisu našli lice u lice jedni s drugima skoro tri godine. S obzirom da rad od kuće nije samo strogo ekonomska, već i kulturna pojava, kao svaka takva pojava osetljiv je na društveni otpor i pokušaje da se suzbije.
Sa druge strane, postoje bar dva razloga zbog kojih recesija možda uopšte neće delovati na ovaj način: prvo, pre će propasti starije, manje fleksibilne firme koje nisu spremne da se prilagode novijim trendovima i, drugo, svaka firma koja se nalazi u samrtnom ropcu zbog rastućih rashoda koje više ne može da pokrije opadajućim prihodima može postići ozbiljne uštede prekidom ugovora o zakupu poslovnog prostora, bar do sledeće instance privrednog oporavka. U tom smislu nije naročito zahvalno predviđati u kom će pravcu recesija “prelomiti” trend rada od kuće. Istorija ponovo teče već neko vreme – ko zna šta može, posle raspirivanja novog evropskog rata, doneti i na ovom planu.
Jedno je, pak, izvesno: u situaciji u kojoj bi udruženi kapital primoravao radnike da se vrate na radno mesto po starom, petodnevnom modelu, u uslovima neizdrživog rasta cena goriva i, uopšte, transporta, zahtev za radom od kuće mogao bi biti pravi socijalni zahtev. On više ne bi bio nužnost iznuđena pretećim masovnim umiranjem, što mu značaj i društveni smisao čini opskurnim i umnogome nereflektovanim. Postavljen kao zahtev ne samo za očuvanjem stečene autonomije, već i kao zahtev kojim se odbija pristajanje na astronomske cene goriva i transporta u uslovima rekordnih prihoda naftnih kompanija, kao i prosto restartovanje starog načina života, on bi mogao otvoriti još jedan horizont borbe protiv civilizacijskog kraha. Takvom zahtevu bi se onda, da stvar bude još bolja, mogao dodati i poziv da se u prazne poslovne nebodere zaista smeste izbeglice.
