Krajem avgusta je istekao poslednji od moratorijuma na deložacije koji su u SAD jedan za drugim uvođeni od početka pandemije korona virusa.
Američki vrhovni sud je pre nekoliko dana okončao moratorijum na deložacije u Sjedinjenim državama.
Oko 750.000 domaćinstava bi moglo ostati bez krova nad glavom već do kraja godine, a slična sudbina, po najnovijim analizama Goldman Saksa, čeka još 2.5-3.5 miliona domaćinstava koja kasne sa plaćanjem kirije.
Više od pola domaćinstava koja unajmljuju stanove je ostala bez prihoda od marta prošle do marta ove godine, piše Jacobin, zbog čega sa kirijom kasni u proseku svako peto, i svako treće afroameričko domaćinstvo koje se našlo u takvoj situaciji.
Po podacima organizacije The National Equity Atlas oko 6.2 miliona domaćinstava u SAD duguje ukupno 16.8 milijardi dolara stanodavcima.
Kada su u prvoj polovini 2020. godine brojni Amerikanci izgubili zaposlenje, američki Kongres je doneo prvu privremenu zabranu prisilnih iseljenja. Po njenom isteku zamenila ju je zabrana iz predsedničkog kabineta i moratorijum koji je izdalo telo Centers for Disease Control and Prevention (CDC), koji je obnavljan do nedavno, uprkos sporadičnim tužbama i apelima za njegovo ukidanje koje su prevashodno upućivali rentijeri.1
Podsetimo, udruženje ekonomista i pravnika COVID-19 Eviction Defense Project je u avgustu prošle godine objavilo da bi bez moratorijuma prošle godine oko 20 miliona Amerikanaca moglo biti izbačeno iz stambenog smeštaja, dok su druga istraživanja pominjala i cifre od 30-40 miliona ljudi.
Mera koja je trebalo da zaštiti stanare unajmljenih stanova koliko i federalni moratorijum na deložacije je bila federalna finansijska pomoć. Ukupna vrednost pandemijskog stimulusa privredi i građanima je za godinu i po dostigla 5 biliona dolara, od kojih je 46.5 milijardi alocirano za „hitnu pomoć“ za stanarine (emergency rental assistance). Taj novac je više nego dovoljan da pokrije aktuelne dugove u kirijama (16.8 milijardi).
Međutim, pukih 11% ove sume, odnosno 5 milijardi dolara, zaista je i stiglo do ugroženih stanara.
Nekoliko je razloga za lošu raspodelu sredstava. Kako Portside sažima mišljenja stručnjaka, u SAD nije postojao razrađen federalni sistem za pomoć stanarima, pa se onaj koji je na brzinu sastavljen pokazao neefikasnim. Birokratija je spora, „šalteri“ zatrpani prijavama; sredstva državama usmeravana prema broju stanovnika, a ne broju stanara u najamnom sektoru, zbog čega je previše novca otišlo u ruralne, a premalo u (najopterećenije) urbane oblasti; prag visine prihoda za domaćinstva koja mogu da apliciraju bio je postavljen previsoko, itd.
Katastrofalno loša raspodela sredstava je ovih dana predmet oštre kritike javnosti, ali to zasad neće moći ni da ubrza dodelu pomoći niti da zaštiti građane kojima se ubrzano izmiču tlo pod nogama i krov nad glavom u jeseni u kojoj moratorijum na deložacije nije jedina mera koja se ukida.
Naime, brojne Amerikance su prošle godine od beskućništva podalje držale i različite državne i lokalne zabrane iseljenja, koje, kako piše Politico, još važe u samo nekoliko država. Narednih meseci će, pritom, ugroženi građani SAD ostati bez nekoliko vrsta finansijskih olakšica uvedenih tokom pandemije. Početkom septembra ističe federalna direktiva po kojoj su nezaposleni primali veću nadoknadu, krajem meseca se ukida privremeno zdravstveno osiguranje za one koji su nedavno ostali bez posla, a od januara i moratorijum na vraćanje studentskih dugova, koji opterećuju milione.
Ukidanje ovih olakšica praćeno rastom cena nekretnina (i najma) i globalnim rastom troškova osnovnih namirnica koje pogađa i SAD mnogima će otežati borbu za dom koja je i pre pandemije bila teška i mučna.
Podsetimo, prošle godine objavljeno istraživanje Instituta Aspen obelodanilo je da je 2018. oko 20 miliona američkih domaćinstava već bilo preopterećeno troškovima stanovanja, odnosno za smeštaj izdvajalo preko 30% primanja. Najsiromašnija domaćinstva su pritom za stanovanje izdvajala preko 50%, a četvrtina najsiromašnijih i preko 70% kućnog budžeta. Godišnje je i pre pandemije prisilno iseljavano 3.6 miliona ljudi, a organizacije za dostupno stanovanje su procenjivale da na federalnom nivou nedostaje čak 7 miliona ekonomski dostupnih stambenih jedinica.
Krpljenja rupa u trupu broda
Surova i dramatična situacija u SAD rezultat je višedecenijske politike podsticanja tržišnih odnosa u domenu stanovanja i negiranja prava na stanovanje kao egzistencijalne potrebe. Ova politika je išla tako daleko je da državno ulaganje u javni stambeni fond, jedan od izvora dostupnih stanova i faktora stabilisanja cena na tržištu nekretnina ne samo zanemarivano (od sredine sedamdesetih), već i direktno ograničavano.
Tako je 1998. godine, recimo, izglasan bizarni amandman Ferklot (Faircloth Amendment), dopuna Zakona o stanovanju (Housing Act) iz 1937. godine, kojim se neposredno zabranjuje rast broja stanova u državnom vlasništvu. Do donošenja ovog amandmana stiglo se metodom samoispunjavajućeg proročanstva, u okviru koje je u objekte javnog stanovanja decenijama naseljavano samo najsiromašnije stanovništvo koje nije imalo sredstava za njihovo održavanje, a država se iz održavanja povlačila, da bi u poslednjem koraku javno stanovanje proglasila zapuštenim i neodrživim po sebi. Paradigmatski primer takvog stanovanja je čuveno naselje Pruitt-Igoe u Sent Luisu, srušeno 1971.
Ferklot amandman je išao ruku pod ruku sa zavrtanjem slavine javnim fondovima za stanovanje, uključujući Public Housing Capital Fund and the Public Housing Operating Fund. Kako stvari danas stoje, nakon još dve decenije zapuštanja i rušenja, broj stanova u državnom vlasništvu je od 1.4 miliona, koliko ih je bilo sredinom devedesetih, spao na oko milion. Nešto stanova bi se moglo i izgraditi, a da se pritom ostane u granicama Ferklot amandmana, da kase nadležne za to nisu odavno prazne.
Stambena kriza je i pre pandemije bila dovoljno teška da pojam javnog stanovanja prestane da bude tabu u političkom diskursu, pa čak i da se pojavi pokoji konkretan predlog za njegovo finansiranje. Tako je krajem 2019. godine poslanica Predstavničkog doma američkog Kongresa Ilhan Omar predložila regulativu Homes For All Act u okviru koje bi bilo izgrađeno 8.5 miliona stambenih jedinica – odnosno udesetostručen postojeći fond. Berni Sanders i Aleksandrija Okazio-Kortez su u istom periodu predložili Green New Deal za stanovanje u okviru kog su tražili da se 172 milijarde dolara uloži u postojeće stambene jedinice u državnom vlasništvu sa namerom da se one rekonstruišu tako da budu ugljenično neutralne i energetski efikasne. Progresivne stambene politike su predstavljale i jedan od oslonaca Sandersove predsedničke kampanje.
Značaj stanovanja za nacionalnu privredu i javno zdravlje postao je evidentniji tokom pandemije, podstičući aktivističke grupe da glasnije zahtevaju promene. Umesto temeljne promene kursa, očekivano, zasad svedočimo pokušajima krpljenja rupa u trupu broda. Demokrate se staraju da od Kongresa izdejstvuju novi ciklus zabrane deložacija, a Bajdenov kabinet apeluje na državne i lokalne vlasti da zaštite stanare u svojim jedinicama.
Ukoliko stanodavci iskoriste svoja prava i ove jeseni počnu da deložiraju milione Amerikanaca, bićemo svedoci jednog od upadljivijih oblika nehumanosti sistema u kom životarimo. Ipak, otvara se i pitanje da li će ovaj istorijski trenutak doneti nešto osim ljudske drame – jer, ako se stambene politike, da bi se katastrofa izbegla, ipak promene u jednoj od (i dalje) najvećih vojnih i ekonomskih sila, daje li to nadu da će se one menjati i drugde?
1 - Danas se u procepu nalaze i oni koji unajmljuju stanove, ali i oni koji ih izdaju. Naime, deo stanova za koje tokom pandemije nije plaćena kirija ne nalaze se u vlasništvu rentijerskih korporacija, nego pojedinačnih vlasnika koji zavise od stanarina. Igrica je postavljena tako da su ove dve grupe građana okrenute jedne protiv drugih.
Izvor: Mašina
