BiH nije zadržala mnoge od pozitivnih praksi bivše zemlje Jugoslavije. Ali one loše većinom jeste. Tako je danas BiH doradila kompleksnu i često nesuvislu administraciju i istrenirala je da se još despotskije ophodi prema svojim građanima, a posebno građankama. Danas da bi žene u BiH ostvarile svoja prava, koja im eto pripadaju, prvo moraju da pitaju administraciju. To se radi tako što trebaju da podnesu zahtjeve, popune formulare, predaju ih na pravo mjesto i u pravo vrijeme, te onda čekaju. Čekaju da li će im neko njihovo pravo odobriti.
Autorica: Nermina Trbonja
Naravno ništa od toga nije jednostavno. Prvo, moraš sama da se informišeš na šta imaš pravo, a na šta nemaš pravo. I po mogućnosti u pravo vrijeme i na pravom mjestu jer nisu sva prava uvijek dostupna. Većinom se informišeš tako što sjediš kući i gledaš TV, iz dana u dan. Gledaš da ne propustiš onaj jedan momenat koji, u moru agresivne političke retorike, govori o tvom pravu! Ili opet možeš da baš redovno i baš detaljno čitaš dnevne novine. Ako nemaš TV ili ne čitaš novine, ili na primjer ne znaš da čitaš, i/ili ne možeš da plaćaš TV pretplatu, i/ili, prosto ne želiš i/ili ne možeš psihički da podneseš medijsko nasilje, onda ti preostaje jedino da ‘mahalaš’. Mahalanje podrazumijeva da si proaktivna. Sama ideš okolo, i pitaš. Pitaš na šta imaš pravo, a na šta nemaš pravo. Jer te o pravu niko ne informiše direktno. Nijedna administracija ti ne pošalje pismo da te informiše o tvom pravu. Niti te uče u kući, u školi, na pijaci, na poslu o tvojim pravima… Ne! Nas u školi uče da ne postavljamo pitanja, jer je su naša prava u BiH tabu tema.
Naravno ženama javna mjesta okupljanja gdje se o pravima ‘mahala’ kao što su mjesne zajednice ili kafane nisu dostupna, jer ‘to nisu mjesta za žene’. Sa druge strane ‘dobra žena’ u Bosni je ona koja ne postavlja previše pitanja. Tako da ako nemaš oko sebe neko ‘muško’ da te o pravima informiše ili da za tebe pita, vrlo lako možeš ostati bez svojih prava.
Despotska administracija tvrdi da smo pred zakonom svi jednaki/e, jer nam je administrativno dala mogućnosti da to budemo tj. o tome ima neki zakon u kojem to nešto piše, iako ti stvarnost, i to vrlo otvoreno i vrlo često, govori suprotno.
A šta se zapravo u stvarnosti dešava? Šta se dešava kada ne naučimo da pitamo za svoja prava i postanemo polušne? Kada internaliziramo ono što se od nas očekuje, to jeste, da šutimo i ne postavljamo pitanja? Šta se dešava kada od silnog preživljavanja nikada nismo stigle ni da pomislimo da imamo neka prava?
Iznosimo istinitu anonimiziranu priču naše hrabre sugrađanke koja je cijeli svoj život bez roditeljske niti državne zaštite, štitila druge. Kao žrtva ekstremnog porodičnog nasilja, štitila je životinje potom ostale članove svoje porodice, te tokom rata štitila je nas i naš grad kao pripadnica 105 motorizovane brigade Armije RBiH. Kroz cijeli svoj životni put Elmi nikada niko nije rekao niti je ohrabrio da ostvari svoja prava, koja ni dan danas nije ostvarila. Ostanite sa na njom i sa nama kroz njenu životnu priču koju prenosimo u formi svjedočanstva.
“Zovem se Elma. Rođena sam 1969 u Sarajevu. Dijete s Koševa. Ja sam šesto dijete u porodici. Najmlađa. Bavila sam se sportom. Bila najbolja u gradu plivanju. Kada se napravio bazen na Koševu, prva sam zaplivala u njemu. Trenirala me je jedna Mađarica, Barbara. Spremala nas je za Olimpijske igre, mene i još jednu djevojku Lejlu. Međutim, moji roditelji nisu dozvolili da idem a nisam bila još punoljetna. Mama je rekla da sam još djetinjasta. To je bilo 1984, trebali smo ići za Split, pa onda u Ameriku u Los Angeles… A inače sam imala najbolje vrijeme.
Dok sam bila dijete, mama me tukla, ma non stop. Pa sam i bježala sam od kuća. Bila sam, kako su oni govorili, ‘živahno’ dijete. Sport me je održavao. A tu u komšiluku su mi drugari bili napravili kućicu na drvetu. Tu bi provodila vrijeme. Skupljala bi životinje. Obožavala sam životinje. One su me štitile od ljudi.. ni u koga nisam imala povjerenje.
Bila je i jedna kuća, tu pored DIF-a[1]. Tu je živjeo pokojni Đorđević Zoran, kipar. On bi me učio da vajam. Bila je tvornica cigle nekad kod Željezničke stanice. Ja otrčim tamo i donesem gline. Pa pravo u tu radionu. A onda bi morala kući, opet u belaj. I Pionirska je bila tu blizu. Često sam išla, najviše zbog vuka. Smišljala sam kako da ga oslobodim. Iz radionice sam uzela pilu. I onda svaki dan u Pionirsku. Pilala. Da ga oslobodim. Trajalo je to, možda i mjesec. I onda jednog dana uspijem! Zavezala sam vuka i dovela ga kući. Nisam ja tada znala da je to vuk, bila sam mala možda nekih 7 godina, mislila sam tad da je vuk cuko. E tad sam u kvartu dobila nadimak ‘Lokica’, i sad me neki tako zovu. Živjeli smo tu u barakama. Mama bila čistačica, tata zidar. Radnička klasa. I sakrijem ja vuka u svojoj sobi. Stavila ga u krevet i pokrijem, da ga niko ne vidi. Mama je došla s posla. A već se pročulo da nema vuka. Ušla je u moju sobu da vidi kako sam, a kad je ugledala vuka, poludila! Odma je došla policija. Morala sam vratiti vuka, bilo mi je samo važno da ga ne ubiju. E onda me mama istukla… Oklagijom. Pa me stavila u šupu. Zavezala me ko cuku. Tu sam bila nekoliko dana. To jeste zlostavljanje… Samo mi ubaci da jedem i pijem u ćontru. I opet zatvori. Niko me od mojih nije smjeo odvezati. Samo tata. Ali samo kad nje nema. Pa me vrati u šupu i opet zaveže kad ona treba s posla doći, da ne zna. E to je trajalo. Svako malo ona mene istuče. Ne znam ja ni zašto me tuče. Šnjurom, oklagijom. Nisam se smjela nekad ni skinuti na fizičkom. Pa sam jednom rekla policajcu da mama psuje Tita, da je zatvore. A policajac znao mamu, njoj rekao šta pričam okolo. Pa opet belaj…
Škola mi nije dobro išla. Bila sam istraumirana. Čim je neko malo strožiji ja ne mogu da progovorim. Iako možda znam gradivo. Učiteljica je znala kako će s mnom. Ona je skontala da se tu nešto dešava. Ona bi me zagrlila pa me i poljubi, pa hajde da odgovaram. A ja onda izbiflam. Ali ko će me čekati da progovorim… Mami opet nije došla policija. Ali su zato mami predložili da me stavi u sporiju školu, sa djecom sa posebnim potrebama. A mama mene odvede tamo pa kaže: „E ovakva ćeš i ti postat!“. Pa je prestala da me vodi u tu školu. Ne znam zašto. Valjda se bojala da ću početi da pričam šta se u kući dešava. A nije samo ona bila nasilna. Dođe brat pa napravi belaj. Pa zet pa napravi belaj. Kasnije je mama razdijelila djecu po porodici. Ja sam prešla kod starije sestre. Tad sam počela i da treniram. Ali ni kod sestre nisam bila na sigurno.. zet je bio pio i tukao moju sestru. Napije se pa svog sina, dok puže, nabije nogom. Kaže „vidi ovog pedera!“. Tu sam bila ko njen tjelohranitelj. Ja sam već ojačala, nisam dala da na nju… Ma taj zet… Zapalio je moju sestru i mene dok smo još bili kod mame. Pjan došao, pa nas zapalio u sobi. Sestra me zamotala u dekicu, pa me spasila da ne izgorim. A kasnije dok sam kod njih živjela isto… Jedan dan me uzeo za rukicu i stavio me na sto. I diro me, a ja sam tek počela da se razvijam. Tad sam dobila nervni slom. Nisam mogla reći sestri, da je ne povrijedim. Ali sam rekla ovoj drugoj sestri, pa sam prešla da kod nje živim. Nisam ja njih prestala da viđam. Čuvala sam njegovu djecu. Vezala se za oboje. Nisam dala na njih. A sestra, ona se znala upiškit od straha kad on poludi. Ja sam znala opet nekako sa njim, pa me se i počeo bojati, pa ga smirim. Ali eto sve to nekako prođe, zaboraviš. Ali to što me mama tukla nikad. Uvijek se pitam, pa zašto? Šta sam ja to uradila!
Onda je došao rat. Imala sam 21. godinu. Prekonoći su stavili barikade. Kod Pionirske su bile barikade. Počelo je granatiranje. Sjećam se, ispred moje zgrade jedan komšija nosio vodu. A pala granata. Pa druga. Ja izletim, kažem mu: ‘Požuri sad će treća!’, ali kasno. Pala treća, njega oni geleri… Najgore što mrtav, idalje čvrsto drži tu vodu… Ma užasno je to bilo.
Onda smo se organizovali u kvartu. Čuvali smo liniju. Ja sam potpisala to, da ću nositi hranu i stražariti. Služila sam u 105toj brigadi Armije RBiH. 105 motorizovana brigada Armije RBiH je imala jednu od dužih zona odgovornosti u gradu Sarajevu, počev od Pašinog brda preko Špicaste stijene, Grdonja, Kromolja do Sjeničke kose. Imala je zone odgovornosti i van grada kao što je Igman, Treskavica, Nišićka visoravan i Krajina. Pripadnici naše brigade su učestvovali u svim akcijama odbrane Sarajeva. Naša baza je bila u DIFu. A ja sam bila vamo na liniji kod Pionirske, Blekin potok. Bila je još jedna žena sa mnom Majda, ali nije cijeli rat. Ostalo sve muškarci. Nisam nosila oružije, nisam htjela. I tu smo na liniji proveli svo vrijeme rata. Po danu su dežurali obično penzioneri a noću omladina, mi. Tu su bile dvije kuće, sa podrumima. Pa smo tu spavali. Gotovo se preselili tu. Ma eto ko porodica postali. Imali smo vodu to je bila sreća. Ali nije bilo struje, navikneš. Čak smo bili napravili stoni tenis u jednoj od kuća pa igrali. Ma svako malo tu neko pogine. Pa dole kod okretaljke trolejbusa voda dolazila, pa svako malo gađaju. Izvlačila sam ljude, pa ranjene, pa mrtve. Cijeli rat nisam odatle makla. Ma tu ti pola ljudi više nema!
Ali nikad nisam dobila nikakavo priznanje, neki status. Ovi moji iz RVI-a (Ratni vojni invalidi) koji su živi kažu da će sve potpisat ako mogu nešto da izganjam. Ali da Bog da da se nešto tu može. Pa svi znaju da sam bila tu svaki dan! Ali ništa, a ko nije ni prišao liniji je dobio penziju… E možda neće da mi daju status jer nisam htjela da idem dalje po linijama, na Nišiće ili na Igman.. al sam bila tu svaki dan. Nisam htjela da idem na te terene, nije me privlačilo.
A svak je nešto dobio od ove države, ja ništa.. koliko sam ljudi spasila, izvukla, ništa nemam. Ni posla. Ni penzije. Ni ništa! Rekli su mi da to ništa ne važi, da je istekao zakon neki, neki rok. Ma kakav rok?! Kako može isteći ako sam ja tamo bila svaki dan?! Ja nisam ni razmišljala poslije rata o nekom benefitu. Nije mi palo na pamet. Izvukla me bila ova sestra vani da se malo dozovem iza rata. Ali nisam ja mogla u tuđini, pa sam se vratila. Onda nisam ni znala da se trebaju ganjati neki papiri, ni gdje treba, ni šta treba, ni kad treba. Nikad me niko nije kontaktirao da kaže… Nego svak za sebe… Pa svi znaju da sam bila tu. Nisam ja to radila za pare… Al sam onda čula ovaj dobio nešto a sa mnom bio, onaj izganjo nešto isto bio sa mnom.. A ja ništa! Moja mladost je tu ostala. Moje zdravlje, pa strahovi… Eto ne znam pokušat ću i ja nešto da izganjam, mora bit tu moj potpis ako imaju neku evidenciju. Jer ja znam a znaju i svi koji su ostali živi da sam se tad sa 21. godinom potpisala u dokumente 105 brigade i da sam svaki dan bila tu, stražarila i hranu dijelila.“
Žene poput Elme imale su važnu ulogu u odbrani Sarajeva i Bosne i Hercegovine. O njima se ne govori, niti se ijedna ulica po njima zove. Ženama poput Elme, slavne brigade i preslavni heroji nikada nisu poslali poziv niti dali upute kako da ostvare svoja prava koja su itekako zaslužile kroz vojnu službu. Pored toga žene poput Elme, koje su herojski spašavale svoje sestre, komšinice, prijateljice i njihovu djecu od nasilnika također niko ne spominje, niti ih nagrađuje. Iako obavljaju težak i nadasve opasan zadatak države koja je dužna da svoje građanke i djecu zaštiti od nasilja. Žene poput Elme država ne prepoznaje, niti im je ikada dala odštetu zato što nije bila sposobna da ih zaštiti, kada su bile djevojčice, kada su bile djevojke, kada su bile žene od ekstremnog nasilja. Ali zato žene poput Elme država nije propustila da sanksioniše oduzimanjem njihovih prava jer se nisu informisale, jer nisu ‘mahalale’, jer nisu u pravo vrijeme i na pravom mjestu popunile neki formular i predale neki zahtjev u nekoj poslovnici, neke administrativne jedinice ili nekog ministarstva.. BiH na to ima pravo jer su u njoj muškarci i žene jednaki pred zakonom.
[1] DIF je popularna skraćenica za Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja koji je od 1946. do 1953. godine zvao kao Državni institut za fiskulturu ili skraćeno DIF.
Izvor: mreza-mira
