NATO se ozbiljno preračunao u pogledu lakoće s kojom bi mogao da ostvari svoje ciljeve.
Jedna od glavnih vojnih strategija XX veka nalaže da je nužno udariti čvrsto, brzo i punom snagom kako bi se cilj ostvario. Kada je uspešna, ovakva blickrig taktika može da unese haos u neprijateljske redove, da neprijatelja demorališe i dovede do njegove brze predaje uz minimalne gubitke. Na određenom terenu trebalo bi u potpunosti kombinovati vazdušne napade i napade kopnenih snaga, sa što manjom pauzom između njih. Po svemu sudeći, ovo je za vrhovnu komandu NATO-a bio idealni scenario vojne intervencije na Kosovu, u strogo vojnom pogledu.
Istovremeno, međutim, izgleda da je među političkim i vojnim vođama bilo rasprostranjeno mišljenje da ovaj tip demonstrativne vojne akcije možda neće uspeti da dovede do ponižavajućeg srpskog povlačenja i da omogući NATO-u da uz minimalno slanje trupa ostvari svoje maksimalne političke ciljeve. Rečima Madlen Olbrajt, NATO se vodio idejom da se njegovi ciljevi mogu „ostvariti u relativno kratkom vremenskom periodu“.[1] Ne vredi zadržavati se na netačnim obaveštajnim podacima na kojima se ova katastrofalno pogrešna procena zasnivala. Ona je dovela do potcenjivanja potrebnih vazdušnih snaga (tek nakon deset dana su vazdušni napadi dostigli intenzitet prve noći Zalivskog rata), a kampanja koja je usled nespremnosti na slanje kopnenih snaga prikazana kao „samoograničavajuća“ samo je ohrabrila režim u Srbiji.
Ovo je imalo katastrofalne posledice. Šta god da je Milošević planirao pre povlačenja OEBS-ovih posmatrača, ovo je bila jasna naznaka predstojećeg napada. Tokom ovog zatišja, ogroman broj stanovnika i stanovnica Kosova izbegao je, podstaknut višestrukim strahovima: od bombi, od akcija organizovanih srpskih snaga i od spontanih represalija od strane srpskih civila i paravojnih formacija. Žrtve Miloševićevog brutalnog nacionalizma postale su žrtve nesposobnosti NATO-ove brutalne politike moći. Pored toga, veliki talas izbeglica sa Kosova doveo je do ogromne destabilizacije u susednim zemljama – Albaniji, Makedoniji i Crnoj Gori – što je upravo onaj efekat na te zemlje koji je NATO tvrdio da će njegova intervencija sprečiti. Zatim, bombardovanje je učvrstilo podršku Miloševiću u samoj Srbiji (a naročito među preostalim srpskim življem na Kosovu), delom kroz uobičajeni efekat po kom se napadnuti režim konsoliduje na reakcionarnim osnovama, a delom kroz to što mu je omogućilo da nastavi sa uništavanjem svakog oblika opozicije, nazivajući ih „NATO-ovim plaćenicima i izdajnicima nacionalnog interesa“.[2] Konačno, neuspeh NATO-a da svoje ciljeve ostvari brzo i njegova veoma jasna nesposobnost ugrozila je kredibilitet alijanse, Britanije, SAD i njihovih pristalica mnogo više nego što je to učinila sama kriza koja je intervenciji prethodila.
Ironijom sudbine, upravo ta činjenica dovela je do jače integracije NATO-a. Otvoreno priznanje poraza koji bi NATO pretrpeo od trećerazrednog vođe trećerazredne države na nazadnom Balkanu imalo bi razarajuće posledice po SAD, NATO i Zapad:
„Poraz ne samo što bi ohrabrio diktatore širom sveta, već bi oni mogli da kažu da NATO nije ozbiljan. On nema petlje za ozbiljnu borbu. Ovo je dovoljno ozbiljno ako govorimo o sudbinama nevinih Kosovara. Kada se bude govorilo o zapadnim nacionalnim interesima, to bi moglo da bude nepopravljivo.“[3]
U prvom trenutku, vojni neuspeh mogao bi da ugrozi nestabilne koalicione vlade u nekim od zemalja članica NATO-a (na primer, u Nemačkoj). On bi takođe ugrozio vlasti NATO-ovih članica koje su bile najbliskije Srbiji (Italija i Grčka) i stavio znak pitanja na budućnost zemalja poput Rumunije, Bugarske i Slovačke, kojima su odbijeni zahtevi za pristup NATO-u i EU u prvom talasu ekspanzije, ali pred čijim očima je visio mamac prijema u zamenu za podršku intervenciji protiv Srbije.[4] Stoga je svaka sumnja ugušena i čak su i oni realisti unutar i izvan krugova koji su stvarali NATO-ovu politiku i koji su kritikovali prvobitne greške insistirali na tome da se rat mora voditi do jasne NATO-ove pobede. Prema rečima jednog od njih, „Mi smo posvećeni politici koja je, iskreno govoreći, idiotska, ali koja bi na jedan ili drugi način morala da se nastavi kako bismo sačuvali kredibilitet.“[5]
Pa ipak, podjednako je jasno da protivrečnosti NATO-ove pobede neće biti ništa manje pogubne po region – što ćemo detaljnije objasniti kasnije u tekstu. Na svetskom nivou, sve šire grananje posledica ovakvog razvoja preti da pokrene nov period napetosti čije implikacije su bile gotovo nevidljive na početku konflikta. S tačke gledišta onih kojima „zakon leži u topuzu“, ovo bi bilo prihvatljivo ukoliko proizvede situaciju u kojoj će SAD moći da operišu na široj svetskoj razini, uz nastavak podrške koju im pružaju evropski saveznici.
[1] U intervjuu na američkoj televiziji 24. marta, po izveštaju Panoramena kanalu BBC1.
[2] Veran Matić, glavni i odgovorni urednik opozicione radio stanice B92 koju je Milošević zabranio početkom rata, opisao je dilemu opozicije u Srbiji citirajući tadašnjeg gradonačelnika Niša iz redova opozicije: „Moj grad je bombardovan pre dvadeset minuta. Ljudi koji u njemu žive su isti ljudi koji su 1996. godine glasali za demokratiju; isti ljudi koji su sto dana protestovali nakon što su vlasti pokušale da im oduzmu pobedu na izborima. Oni su glasali za istu vrstu demokratije koja postoji u Evropi i u SAD. Danas su demokratske države SAD, Britanija, Francuska, Nemačka i Kanada bombardovale moj grad! Ima li ovo ikakvog smisla?“ Matić je dodao: „NATO-ove bombe su iščupale klijajuće seme demokratije iz tla Kosova, Srbije i Crne Gore i postarale se da se ono ne zapati još dugo vremena“ (Gardijan, 14. aprila 1999. godine). Ranije je izneo pretpostavku da opozicija u Srbiji nije smatrana za saveznika u NATO-ovim planovima – njima je bilo lakše da ne postoji nikakva opozicija, jer bi tako jednostavnije mogli da demonizuju čitavu Srbiju. NATO-ov cilj bio je da „uništi i ućutka sve alternativne demokratske glasove i mirovne inicijative kako bi Jugoslaviju pretvorio u evropski Irak i izgnaničku državu na narednih deset godina“ (Gardijan, 5. april 1999. godine). Bez obzira na to da li su NATO-ove namere bile ovoliko cinične ili ne, nema sumnje da je ovo bio direktan rezultat njegove politike.
[3] The Economist, 3. april 1999. godine.
[4] Nekoliko NATO-ovih bombi koje su promašile svoje ciljeve pale su u ruralnim predelima Bugarske čija vlada se, bez obzira na to, izborila sa lokalnim protivljenjem otvaranju bugarskog vazdušnog prostora NATO-u i potpisala ugovor koji je to omogućio. U trenutku potpisivanja tog ugovora, na užas bugarskih vlasti, NATO-ova raketa srušila se u predgrađu Sofije.
[5] Observer, 18. april 1999. godine – u pitanju je citat Džonatana Ejala.
