Neko je jednom izračunao da prosečni Amerikanac provodi kumulativno šest meseci života čekajući da se upali zeleno svetlo na semaforu. Ne znam da li slični podaci dostupni kada je u pitanju vreme koje izgubimo pri ispunjavanju raznih obrazaca, ali po svemu sudeći mora da traje najmanje isto toliko.
Nikada u svojoj istoriji čovek nije bio toliko angažovan u papirologiji kao što je danas, piše antropolog Dejvid Greber u tekstu “O letećim automobilima i opadajućim profitnim stopama” u Magazinu Bafler. Administracija je u potpunosti pojela naučnoistraživački duh univerziteta. Tekst prenosimo u šest delova. Ovo je šesti i poslednji deo.
U ovoj završnoj fazi zaglupljujućeg kapitalizma pomeramo se sa poetskih na birokratske tehnologije. Poetskim tehnologijama nazivam korišćenje umnih i tehničkih sredstava kako bi maštu pretočili u stvarnost. Tako shvaćene, poetske tehnologije stare su koliko i civilizacija. Luis Mamford je pisao o prvim kompleksnim mašinama koje je sačinio čovek. Egipatski faraoni bili su u stanju da izgrade piramide zahvaljujući veštini manipulisanja administrativnim procedurama. To im je omogućilo da usavrše tehnologiju proizvodne trake – složene zadatke razdelili bi na desetine jednostavnih operacija a potom bi svaki pojedini zadatak dodeljivali jednoj ekipi radnika – iako nisu posedovali ništa komplikovanije od kose ravni i poluge, kojima su se koristili za podizanje tereta. Administrativna kontrola pretvorila je vojsku seljaka – poljoprivrednika u zupčanike jedne ogromne mašine. Mnogo kasnije, nakon što su zupčanici izmišljeni, dizajn složenih mašina razrađivan je – verovali ili ne – po načelima izvorno razvijanim u cilju organizovanja ljudi, kao što je to bio slučaj u staroegipatskom sistemu organizacije rada.
Pa ipak, već smo viđali ovakve mašine – bilo da su njihovi pokretni delovi bili ruke, torzoi ili klipovi, ili točkovi i opruge – ovakve sprave ostvarivale su nemoguće fantazije: građenje katedrala, snimke sa Meseca, transkontinentalnu železnicu. Naravno, ima nečeg strašnog što je vezano za poetičke tehnologije, jer je poezija verovatno kako žrvanj đavolov tako i lepota oslobođenja. Pa ipak, racionalne, administrativne tehnike uvijek su bile u službi nekog fantastičnog ishoda.
Iz ove perspektive, svi oni ludi sovjetski planovi, čak i ako nikada nisu realizovani –obeležili su vrhunac poetičkih tehnologija. Ono što sada imamo je obratan proces. To ne znači da se vizija, kreativnost, i lude fantazije više ne podstiču, već da većina njih ostaje da slobodno pluta u bezvazdušnom prostoru, nema više ni privida da će ikad dobiti oblik pravog izuma. Najveća i najmoćnija nacija koja je ikada postojala je provela poslednje decenije govoreći svojim građananima da nije u stanju da razmišlja o fantastičnim kolektivnim postignućima, čak i ako – kao što nas ekološka kriza podseća -sudbina zemlje zavisi od njih.
Koje su političke implikacije svega ovoga? Pre svega, moramo promisliti neke od naših najvažnijih osnovnih pretpostavki o prirodi kapitalizma. Jedna od njih je da je kapitalizam identičan s tržištem, te da su stoga oboje štetni za birokratiju, koja je navodno proizvod države.
Druga pretpostavka je da je kapitalizam po svojoj prirodi tehnološki napredan. Čini se da su Marks i Engels, u svom gotovo razuzdanom entuzijazmu za industrijske revolucije iz njihovog vremena, pogrešili. Ili, da budemo precizniji: oni su bili u pravu kad su tvrdili da će mehanizacija industrijske proizvodnje uništiti kapitalizam, ali nisu bili u pravu kada su verovali da će tržišna utakmica prisiliti kapitaliste da se modernizuju hteli oni to ili ne. Ako to se nije dogodilo, to je zato što tržišna utakmica, u stvari, nije u prirodi kapitalizma kao što su oni pretpostavljali. Ako ništa drugo, sadašnji oblik kapitalizma, gde se veliki deo toga svodi na interni marketing u birokratskim strukturama polu-monopolističkih poduzeća, bilo bi za njih veliko iznenađenje.
Branioci kapitalizma prave tri široke istorijske tvrdnje: prvo, da je kapitalizam podstakao brzi naučni i tehnološki razvoj, drugo, da bez obzira na to što ogromno bogatstvo usmerava na veoma malu grupu ljudi, čini to na takav način da se povećava ukupni prosperitet; treće, da kroz preraspodelu prosperiteta stvara sigurniji i demokratskiji svet za svakoga. Jasno je da kapitalizam više ne radi nijednu od tih stvari. U stvari, mnogi od njegovih branilaca odustaju od tvrdnje da je to dobar sistem i vraćaju se na stanovište da je to jedino mogući sistem ili, barem, jedini mogući sistem za kompleksno, tehnološki sofisticirano društvo, kao što so je naše vlastito.
Ali kako bi ito mogao da tvrdi da je trenutni ekonomski aranžman takođe jedini koje će ikada biti operativan u uslovima bilo kog budućeg tehnološki naprednijeg društva? To je apsurdno. Kako bi iko to mogao znati?
Naravno, postoje ljudi koji zauzimaju tu poziciju-na oba kraja političkog spektra. Kao antropolog i anarhista, srećem se sa anticivilizatcijskim tipovima osoba koji insistiraju ne samo na tome da trenutne industrijske tehnologije vode samo do kapitalističkog tipa represijeveć da to mora biti istina i za sve druge buduće tehnologije, i da stoga oslobođenje čoveka može biti ostvarivo samo ako se vratimo u kameno doba. Većina nas nismo tehnološki deterministi.
No, tvrdnje da je kapitalizam nužan i neizbežan moraju biti zasnovane na nekoj vrsti tehnološkog determinizma. I upravo zbog toga, ako je cilj neoliberalnog kapitalizma da stvori svet u kojem niko neće verovati da je moguć bilo koji drugi sistem, onda on mora ne samo da suzbije svaku ideju o nekom budućem izbavljenju nego i o radikalno drugačijoj tehnološkoj budućnosti. Ipak, tu ostoji jedna kontradikcija. Branitelji kapitalizma ne mogu očekivati da nas ubede da su tehnološke promene završene -budući da bi to značilo da kapitalizam nije progresivan. Ne, oni žele da nas uvere da se tehnološki napredak doista nastavlja, da živimo u svetu čuda, ali da ta čuda imaju oblik skromnih poboljšanja (kao najnoviji iPhone!), šire se glasine o izumima koji samo što nisu ugledali svetlost dana (“čujem da će uskoro izaći sa letećim automobilima “), bave se složenim načinima manipulisanja informacijama i izmišljotinama, i još složenijim načinima za popunjavanje obrazaca.
Ne želim da tvrdim da neoliberalni kapitalizam, ili bilo koji drugi sistem, u tom smislu može biti uspešan. Prvo, tu je problem pokušavanja da se svet uveri da smo mi na kormilu tehnološkog napretka kad ga u stvari zaustavljate. Sjedinjene Države, sa svojom propadajućom infrastrukturom, paralizom u trenutku globalnog otopljenja, i simbolično razornim napuštanjem svojih ciljeva u razvoju svemirskog programa sa ljudskom posadom, baš kad Kina ubrzava svoj, čini posebno loš utisak u javnosti. Drugo, tempo promena ne može se zauvek kočiti. Revolucionarni izumi će se dogoditi; nezgodna otkrića ne mogu se trajno potiskivati. U drugim, manje birokratizovanim delovima sveta ili barem, delovima sveta gde birokratije nisu toliko neprijateljski raspoložene prema kreativnom razmišljanju-će polako, ali neizbežno pronaći resurse potrebne da krenu tamo gde su Sjedinjene Države i njeni saveznici. Internet pruža mogućnost za saradnju i razmenu podataka koji nam mogu pomoći da probijemo ovaj zid. Odakle će proboj doći? Mi ne možemo to znati. Možda će 3D štampa učiniti ono što je trebalo da urade robotizovane fabrike. Ili će to možda biti nešto drugo. No, to će se dogoditi.
U vezi sa jednim zaključkom možemo biti sigurni: to je da se ovaj proboj neće dogoditi u okviru savremenog korporativnog kapitalizma, – ili bilo kog oblika kapitalizma. Pre nego što počnemo da postavljamo naseobine na Marsu, ili shvatamo kako bi smo uspostavili komunikaciju sa vanzemaljcima ako ih ima negde u svemiru, moramo da smislimo kako da osmislimo drugačiji ekonomski sistem. Da li novi sistem mora da uzme formu neke nove masivne birokratske strukture? Zašto bi smo u to morali da verujemo?
Jedini način na koji to možemo postići je da razbijemo postojeću birokratsku strukturu. A ako hoćemo da izmislimo robote koji će prati naš veš ili spremati našu kuhinju, onda moramo biti sigurni da štagod da zameni kapitalizam mora biti zasnovano na mnogo egalitarnijom raspodeli bogatstva i moći- takvoj platformi koja neće podrazumevati ultra bogataše ili očajno siromašne spremne da umeto njih obavljaju kućne poslove. Tek tada će tehnologija početi da se umerava u skladu sa ljudskim potrebama. I to je najbolji razlog da se oslobodimo mrtvačkog zagrljaja menadžera hedge fondova i generalnih direktora – da oslobodimo našu fantaziju onih okvira u koje su ih ovi ljudi stavili da oslobodimo našu maštu da ponovo bude pokretačka snaga ljudske istorije.
Priredili: Milan Lukić i Tanja Jakobi
